Život u gradovima Srbije i ne samo naše zemlje već gotovo celog sveta je stao. U karantinu je trećina svetske populacije(!), a u gradovima Srbije ljudi su prinuđeni da dane provode zatočeni u svojim domovima, u svojevrsnom i do sada nezabeleženom planetarnom karantinu!
Koliko će ovo stanje trajati, niko sa sigurnošću ne može da proceni. "Ako budemo disciplinovani, obuzdaćemo NEMAN", reči su lekara, stručnjaka, predstavnika vlasti.
Najteže je onim starijim od 65 godina koji ne smeju ni da privire dalje od kućnog praga. Ni toliko! Sve za nihovo dobro. Ni ostalima nije lako. Roditeljima sa decom, koji moraju nekako da im objasne zašto sede u kući, a napolju (konačno!) sneg (kad mu vreme nije) i zašto ne mogu da naprave Sneška Belića? Ili, kako to da ne mogu da za rođendan pozovu drugare, da imaju veliku žurku ili ne mogu u igraonicu? Ili kako pratiti učenje sa televizije i kako pratiti šta deca uče, odnosno koliko uče... ?
Srbija je u svojoj istoriji prolazila teške periode, ratovi, žrtve, nemaština. Bilo je i bombardovanje ne tako davno, pre "samo" 21 godinu... Ali, svi se slažu da ovako nije bilo.
Znamo kako je u gradovima, danonoćno vas obaveštavamo, ali kako je na srpskom selu? Evo kako je!
Stanje na selu "redovno" - tek poneki čovek na ulici, samoposluge kao u doba inflacije, cene kao u Švajcarskoj, kažu nam žitelji Žitnog Potoka, u opštini Prokuplje.
Život definitivno nije stao, s obzirom da kretanje nije u tolikoj meri ograničeno kao u gradovima: uvek ima nešto da se radi po dvorištu, u bašti, na njivi ili u voćnjacima. A kada padne sneg, do prodavnice je moguće stići samo pešice, jer se putevi (uglavnom) ne čiste.
FOTOGRAFIJE
KARANTIN JE OVDE DRUGAČIJI
"Karantin ovde nema isto značenje kao u gradu, jer ljudi nisu primorani da sve vreme borave u zatvorenom prostoru od tek nekoliko desetina kvadratnih metara, već na raspolaganju imaju kuće i dvorišta. Potpuno ograničenje kretanja u ruralnim područjima za vreme pandemije važi za stanovnike starije od sedamdeset godina, pa je tako bilo moguće videti ljude kako obavljaju svakodnevne poslove u svojim dvorištima, a do ’centra’ se nije išlo bez preke potrebe: samo do pošte ili prodavnice (koje još rade) i to uz povećan oprez, sa rukavicama, uz rastojanje i sl. Čini se da se situacija shvata ozbiljno, iako je svest o tome došla možda ipak nešto kasnije nego u gradovima", dodaju meštani ovog sela.
Meštani ovog sela imaju veliku brigu, ali ona nije od juče, to nije briga koju je proizvela korona.
"Sa ovim problemom već dugo živimo - kako kupiti hleb kada nema pekare (bila je jedna ali je zatvorena), kako otići u nabavku kada nema prigradskog prevoza, kako dobiti adekvatnu zdravstvenu negu kada su domovi zdravlja zatvoreni i nema lekara...", ističu meštani Žitnog Potoka.
Svako ima svoju muku...