Srpski vojvoda Živojin Mišić je rođen 1855. godine u mnogočlanoj porodici kao najmlađe od trinaestoro dece. Naš veliki vojskovođa je kao mezimac roditelja čak nosio i nadimak "bubica".
Živojin Mišić je u knjizi "Moje uspomene" opisao svoje detinjstvo i školovanje, i tu je primetno koliko su rodna kuća i prve godine odrastanja obeležile čitav njegov životni vek.
"Porodica Mišić je rodom iz Tepca sa Durmitora i onda kada su došli ovde uzeli su prezime Mišić po jednom pretku što je ranije i bio običaj u Srbiji. U knjizi piše da su sva mala deca morala da rade, i da je on sa šest godina pomagao u svim seoskim poslovima, pa tako je i napisao 'ko nije čuvao koze i ovce, on ne zna šta su jad i nevolja'", kaže etnolog Ivana Đurić i dodaje:
"Sve to nam govori da je vojvoda bio vrsni poznavalac svog naroda i mentaliteta Srba, jer je i on sam rođen u zadružnoj porodici što je mnogo i uticalo na njegove odluke u boju i životu".
Kuća Živojina Mišića je1974. godine adaptirana u muzejske potrebe i ona je podeljena u dva segmenta. Prvi je vojno biografijskog karaktera, a u drugom delu nalazi se etnografska postavka koja govori o načinu življenja zadružnih porodica tog vremena.
"Rodna kuća Živojina Mišića pored kulturnog poseduje i istorijski značaj, svi objekti koji se mogu videti u dvorištu predstavljaju spomenike tradicionalnog graditeljstva u Srbiji. Kuća pripada tipu kakve su pravljene u selima brdsko planinskog tipa kao što je Struganik", kaže Ivana i dodaje:
"Ukopavanjem u nagib dobijao se podrum, a nad njim soba ili kelija. Na samom objektu postoje dvoje ulaznih vrata što je omogućavalo lakši kontakt sa ostalim objektima u okviru domaćinstva, a krov je na četiri vode i prekriven ćeramidom".
Mišićeva zadruga je brojala oko 60 članova. Zadruge su, inače, bile porodice sa velikim brojem članova krvnih srodnika.
"U muzejskoj postavci vidimo sve ono što je potrebno za život u tim zadružnim porodicama, od posuda koje su ručno pravili od prirodnih materijala, stubline gde se držalo brašno, naća gde se mesio hleb. Poslovi u kući su bili podeljeni na muško-ženske, pa je tako i majka slavnog vojvode Anđelija Mišić bila planinka zadužena za pravljenje belog mrsa", navodi Ivana.
Najznačajni deo kuće bilo je ognjište gde se ložila vatra i pripremala hrana, porodica se najčešće okupljala u centralnom delu kuće jer tada nije bilo ni telefona, a ni televizije. To mesto je imalo, kako kaže srpska etnološkinja, ekonomsku i socijalnu funkciju, dok su verige iznad ognjišta imale posebno značenje i magijsku funkciju.
"Kada nije bilo pisanih ugovora, zaklinjalo se upravo držeći se za verige i to je imalo istu težinu kao da je potpisan neki ugovor. Za ognjište se takođe vezuje verovanje da su ispod njega sahranjivani pretci ili ispod praga", rekla je Ivana.
Vojvoda Živojin Mišić bio je jedan od najobrazovanijih oficira u Srbiji, predavao je na Vojnoj akademiji, predmet taktiku a onda je svoja predavanja sistematizovao i u udžbenike.
Srpski vojvoda je govorio nekoliko stranih jezika, bio je ađutant kralja Milana i Aleksandra Obrenovića i često je bio čak i penzionisan zbog iznošenja svojih stavova, ali uvek vraćan u kriznim vremenima i ponovo reaktiviran.
Vojvoda Živojin Mišić učestvovao je u svim ratovima koji su vođeni na teritoriji Srbije od 1876. do 1921. godine. Pored mnogih njegovih citata, koji se ponavljaju svih ovih godina, najupečetljaviji je onaj "Život je večita borba. Ko sme taj može, ko ne zna za strah taj ide napred".
Mišić je bio u braku sa Lujzom Krikner, a preminuo je 1921. u Beogradu i upravo ove godine obeležava se 100 godina od tog datuma.
(MONDO/Rina)