Josipa Broza Tita su čuvali na svakom koraku. Poseban sistem obezbeđenja je organizovan od 1948. godine i on se sve do 1980. nije menjao. Evo kako je on izgledao.
Josip Broz Tito doživotni predsednik i maršal SFRJ, osnivač pokreta Nesvrstanih i jedan od najznačajnijih lidera u 20. veku bio je i ostao neiscrpna tema do danas kako za istoričare tako i za one koji se bave teorijama zavera.
Ovoga puta se nećemo baviti njegovim poreklom, osporavanjem ili potvrđivanjem teorije da je bio mason, pričama gde je i kada sahranjen, već ćemo se pozabaviti jednom drugom zanimljivom temom - kako su čuvali Tita.
Naravno, teško je doći do potpuno proverenih i tačnih podataka kako je izgledalo maršalovo obezbeđenje. Ono što je sigurno - kakvo god bilo, svoj posao su do kraja radili najbolje moguće. Na Josipa Broza Tita je, prema nekim procenama, pokušano više od 50 atentata. Od tog broja, samo je Staljin pokušao da ga likvidira više od 20 puta.
Prema nekim dostupnim podacima sistem obezbeđenja Josipa Broza je bio tokom Drugog svetskog rata ustrojen na jedan način, a onda je od 1948. uspostavljen jedan potpuno drugačiji, koji se nije menjao sve do Brozove smrti.
Ali krenimo redom.
Sistem obezbeđenja Josipa Broza Tita za vreme Drugog svetskog rata bio je osmišljen po ugledu na sisteme tajne službe tadašnjeg SSSR. Uz vrhovni štab nalazila se prateća četa formirana septembra 1941. a kasnije prateći bataljon od tri pešadijske čete, jedna protivavionska četa, eskadron konjice i tenkovski vod.
Posebnu ulogu ova jedinica je imala u odbrani najviših rukovodilaca u toku nemačke operacije “Konjički skok” poznate kao “Desant na drvar”. Ona je izvedena 25. maja 1944. godine. Tito se sa najvišim rukovodiocima nalazio u pećini izvan grada. Ispred pećine bile su raspoređene jedinice pratećeg bataljona a okolinu Drvara branili su Prvi proleterski, Peti bosanski i Osmi dalamatinski korpus i oficirska škola.
Nemačke jedinice, iako brojno nadmoćnije, uništene su i odbijene.
Posle Drugog svetskog rata a posle prekida odnosa sa Staljinom 1948. godine jugoslovenske službe bezbednosti pristupile su primeni takozvanih sistema koncetričnih prstenova pojačanog savremenim tehnologijama. Od tada pa do Titove smrti 1980. sistem obezbeđenja se nije menjao već je samo upotpunjavan novim tehnološkim rešenjima.
Po ovom sistemu Titovo obezbeđenje sastojalo se iz nekoliko prstenova.
Prvi prsten je bio najuži. U njemu se nalazilo neposredno Brozovo obezbeđenje, direktno uz Tita. To su bili njegovi lični pratioci, njemu najpouzdaniji, visoko specijalizovani i obučeni koji su svojim telima u svakom trenutku štitili Titov život.
Drugi prsten je bio obezbeđenje u lokalu. Nešto je širi od prvog prstena i obično je mešovitog sastava – vojska i milicija. Obuhvatao je praćenje mase od strane operativaca i obezbeđivanje trase puta.
Treći prsten je bio i najvažniji. Nevidljiv je i to je bilo obezbeđenje u najširem smislu. Bio je preventivno kontraobaveštajni. To je podrazumevalo angažovanje operativaca u radu na terenu.
Provera terena radila se kontrolama ranije sumnjivih lica koja su stavljana u kućni pritvor ili su privođena. Stranci koji su tog dana, ili ranije, došli u mesto kojeje trebalo da poseti Tito, su se takođe proveravali.
Za svaku posetu stranim državama rađen je detaljan plan baziran na ranijim iskustvima. Neposredno pred svaku Titovu posetu gradovima bivše SFRJ išao je šef obezbeđenja sa ekipom koja je testirala trasu sa zadatkom da utvrdi najopasnije zone na putu, prebroje skretanja, ustanove kvalitet puta pa čak i pravac vetra.
Na osnovu njihovog izveštaja pravljen je i plan.
Zdravstvene ekipe bile su spremne u najbližim bolnicama pored kojih je prolazio Tito. Deo tima je bila i sanitarna biohemijska grupa koja je proveravala hranu i zdravlje onih koji ih pripremaju.
Ukoliko je Tito leteo avionom, aerodrom se zatvarao za poletanje i sletanje drugih aviona. Svaki deo aerodroma je pregledala kontradiverziona ekipa, snajperisti su bili raspoređeni po krovovima a specijalci sa obučenim psima na sve važnije punktove.
U drugom prstenu obezbeđenja bile su jake snage vojske i milicije. Put od Surčina do Belog dvora obezbeđivalo je oko 800 policajaca i nekoliko hiljada vojnika raspoređenih na 50 do 70 metara po dubini.
Kolona je prolazila trasom podeljenom po sektorima.
U prvom prstenu ga je okruživalo između 30 i 40 najpouzdanijih članova obezbeđenja. Prethodnica Titovom automobilu bilo je vozilo – čistač. Potom su išla kontradiverziona kola a iza njih automobil sa oficirom koji je ekipi na terenu signalizirao pravce kretanja.
Oko Titovog automobila je bio eskort od četiri vozila sa ukupno 12 telohranitelja. Oni su nosili revolvere a u kolima, na dohvat ruke, bile su duge cevi. Kolonu je pratilo blindirano vozilo. U Beli dvor bi ulazio ceo eskort. Ulaskom u dvorište njihov zadatak je prestajao jer su Titovu rezidenciju stalno nadgledale specijalne snage vojske. Lični Titov pratilac bio je ađutant, general po činu, obično komandant gardijske brigade. Okruživalo ga je stalno i šest ordonansa u činu pukovnika, a o njegovoj bezbednosti, pto se vojske tiče, brinuo je oficirski bataljon.
Tita je na kopnu, na vodi i u vazduhu obezbeđivala Državna bezbednost i Kontraobaveštajna služba JNA.
Jače obezbeđenje od Tita imali su samo američki predsednik Džimi Karter i prvi čovek SSSR Leonid Brežnjev. Ruskog predsednika čuvala je gardijska divizija sa oko 12.000 ljudi dok se za obezbeđenje Kartera brinula Tajna služba, CIA i FBI čiji tačan broj nikada nije ustanovljen.
(MONDO)