U zvaničnoj rezidenciji predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, u Užičkoj 15 u Beogradu, na prvom spratu bile su tri spavaće sobe. U jednoj je bio Tito, u drugoj Jovanka, a u trećoj njena najmlađa sestra Nada, koja je jedno vreme bila i zaposlena u Titovom kabinetu i koja je jedina od svih zaposlenih Titu dala otkaz.
Životni put Jovanke Broz, njen dolazak na Beli dvor i prisilan odlazak sa istog, početak, ali i krah ljubavi sa Titom rasvetliće istoričari i poznavaoci društvenih prilika tog perioda, ali i neko ko je krvno bio najpovezaniji sa njom - njena mlađa sestra Nada Budisavljević.
Nada i Zora, treća sestra u porodici Budisavljević, imale su teško detinjstvo. Otac i majka su im umrli veoma mladi, a njih dve su svoje detinjstvo provele u domovima, sirotištima i internatima. Nada se u seriji priseća tog mučnog perioda, momenta kada je sa svojom sestrom bežala u strahu da će ih, umesto u dom, odvesti u koncentracione logore, ali evocirala je sećanja i na trenutak kada je posle mnogo godina stala pred kapiju Užičke 15 i ugledala svoju najstariju sestru Jovanku.
"Bila je nešto najlepše što sam videla"
"Moja sestra Zora i ja smo u toku rata ostale bez oca, a pre rata nam je umrla i majka. Majka je umrla kad sam ja imala šest meseci. Tokom rata je vodila računa o nama naša maćeha. Izuzetno požrtvovana i dobra žena. Kad se rat završio, Narodni odbor je odlučio da nas treba smestiti u dečji dom. Jurili su nas po selu, mi smo bežali jer smo to doživeli kao da će nas smestiti u koncentracioni logor", seća se Nada Budisavljvić teškog perioda kada su ona i sestra ostale siročad koja su na kraju odvedena u dečje domove, gde su ih razdvojili.
"Otišli smo u dečji dom u Gospiću. Bila su dva doma, jedan za veliku i jedan za malu decu. Tada su nas dve rastavili. Mene u mali dom, nju u veliki", nastavlja Nada, a zatim dodaje da ih je Jovanka, ipak, tražila, ali da su životne (ne)prilike bile protiv njihovog susreta u početku.
"Jovanka nas je jednom tražila preko Crvenog krsta i konačno nas je pronašla u tom dečjem domu. Došla je da nas uzme, ali smo mi tada bili na ostrvu Krku u Baškoj na letovanju i nije nas našla. Kada smo se vratili, opet su nas rastavili. Zoru su odveli u dom u Vukovaru, a mene su vratili u Otočac, ali ne u dom, nego u internat."
Nakon godina prisilnog razdvajanja, sestre su konačno uspele da se okupe, i to na Belom dvoru, gde je Jovanka u tom trenutku radila.
"Jovanka je zamolila upravnika tog internata da me dovede i on je mene doveo u Beograd. Ušli smo u zgradu u Užičkoj 16b i ja sam tu prvi put videla nameštenu sobu, tavese i tepihe... Tada sam videla i Zoru, ona je iz Vukovara došla sama. Onda se pojavila i Jovanka. Bila je oličenje buržuja. Na sebi je imala neki kaput tamnoplave boje sa krznom od nerca. Imala je dugačku crnu podignutu kosu i cipele na štiklu, 'staklene čarape'. Za mene je tada bila nešto najlepše što sam videla", priseća se Nada prvog susreta sa svojim sestrama.
Rekla je da je njena sestra bila veoma vešta, hitra i sposobna, te da su to osobine koje su je kvalifikovale za rad na dvoru, a ne, kako su mnogi pričali, njena lepota.
Udala se za svoju ikonu
"Nakon što nas je, posle rata, Jovanka pronašla u dva sirotišta, Zora i ja smo došle u Beograd i živele u jednoj sobi u Užičkoj 16. Mi smo znale da Jovanka radi kod Tita i to nam je bila velika čast. Ali mi nismo znale da između njih bilo šta postoji. Niti nam je ikada pričala o tome. Nije nam pričala da li je imala nekog drugog momka. Ona je to čuvala za sebe. Bila je lepotica, ali nikad se nije razmetala ni sobom niti svojom lepotom. Ni na kraj pameti joj nije bilo da priča da joj se neko udvara ili tome slično", priča Nada i otkriva kako je izgledalo kada su saznale da njihova sestra udaje za Tita.
"Ona je Zori i meni jednog dana, 1952. godine, saopštila da će se udati za Tita. Nas dve smo zanemele na isti način na koji smo zanemele kad nam je saopštila da nam je brat umro. To je bilo kao da nam je saopštila da će se udati za Svetog Petra. Ili da će se udati za Gospoda Boga. Jer Tito je tada bio ikona za sve nas, pa i za nju. I ja sam uvek govorila da se ona udala za svoju ikonu. A za nas je isto tako bio ne živ čovek - nego pojam. I kad nam je to saopštila, nas dve ništa nismo rekle. Otišle smo u šetnju. Izašle smo od Topčiderske zvezde naniže. Te njene reči Zora i ja smo shvatile kao da ćemo sada opet morati da se vratimo u dom. Zacenile smo se od plača."
Međutim, nisu imale razloga da strahuju, jer ih je i Tito prihvatio kao svoju decu i porodicu.
"I Tito nas je posle toga pozvao. I to nas je pozvao zvanično u goste, preko Jovanke. I ona je bila prisutna. Imale smo ogromnu tremu. A on je u životu imao takav dar da ljude koji su imali tremu pred njim na neverovatan način relaksira i da ih nekako oslobodi te treme. Pod jedan, on se nama obraćao kao odraslim osobama. Ja znam da nam je nudio vino da pijemo. Ja ga gledam, pa ko mi to još nudi? Gledam i ne verujem, meni to nikada niko nije nudio. Onda nas je pitao šta mi mislimo o nekim stvarima. Ja sam bila zapanjena jer nikada me niko nije pitao šta ja o bilo čemu mislim. Tito je bio prvi koji me je pitao šta mislim. I ubuduće, on je često znao da me pita šta mislim o nekim stvarima, naravno ne o politici, nego o nečemu što se dešavalo tu oko nas. Tada nam je pokazao i svoju sobu i svoj kabinet u Užičkoj 15, na prvom spratu. Tu smo i jeli, u tom kabinetu. Nismo išli dole u onu veliku trpezariju. Onda nam je rekao da se u našem životu ništa neće promeniti, da ćemo živeti isto onako kako smo i do tada živele, samo da će sada i on brinuti o nama pored Jovanke."
Voleo Nadu i Zoru kao svoju decu
Tito je održao svoju reč, a Nadu je voleo upravo zbog njene privrženosti prema Jovanki.
"I tako je to i bilo. Mi smo i dalje živele u istom stanu, a troškove našeg izdržavanja sad je snosio on jer je Jovanka demobilisana i nije više radila. Zora i ja se vraćamo iz Užičke 15 potpuno umirene. U našem životu se ništa neće promeniti. Imamo utisak o njemu da je jedan mnogo fin čovek. Odjedanput je Tito od tog idola i te ikone postao jedan mnogo fin čovek, topao, ne bih rekla običan čovek, ali jednostavno drag čovek", rekla je Nada, pa dodala:
"On je mene baš voleo. Bila sam njegov član porodice. Jer sam stalno tu bila. U početku je voleo više Zoru, to se jasno videlo, jer je Zora bila njegov tip mlade devojke, a ja sam bila onako, za po kući. Ja znam da je on mene voleo zbog načina na koji sam ja bila posvećena Jovanki, kao što je Jovanka bila posvećena njemu. On je jako cenio tu moju privrženost i tu moju nesebičnu pomoć. On je to u meni cenio i bilo mu je drago zbog toga. Tita sam doživljavala kao oca. Zato što smo mi bile suviše mlade kad smo došle. Ja sam u njemu videla oca, koga sam rano izgubila, jer je on de fakto bio taj koji nas je izdržavao od Jovankine udaje, dok ja nisam primila svoju prvu platu. On nas je primio kao Jovankinu decu otprilike. Kao da smo joj bile deca. On nas je tretirao kao odrasle, za divno čudo. I ja sam njega ceo život doživljavala kao oca. I nikada nisam promenila odnos prema njemu."
Ćutala o svojoj ljubavi
Nada je istakla da je za Jovanku bila teška odlula da se uda za Tita, ali da nikada nije pričala o tim stvarima sa sestrama.
"Nama nikad nije pričala kako je započela ta ljubav. Ni on ni ona nikada o tome nisu rekli ni reč. Ja sam 25 godina bila uz njih. Svakodnevno. Nikada nijedno od njih o tome nije govorilo. Oni su bili ljudi starinskog kova i to je bilo njihovo, o tome se nije pričalo, ja o tome nisam pitala nikada. Samo sam videla da se jako puno vole i da jako puno poštuju jedno drugo i da su jako, jako potrebni jedno drugom", istakla je Nada i otkrila da na venčanju nisu bile.
"Kad je prihvatila taj brak, to je bilo rešeno i o tome se nije pričalo. Nije pričala ni o venčanju. Znam samo da su kumovi bili Ranković i Gošnjak. Mi na venčanju nismo bile. To je sve urađeno u najužem mogućem krugu. To je bilo nešto vrlo intimno, od toga se nije pravio nikakav veliki događaj, nikakvo slavlje, nikakva pompa. Ona se udala za svoju ikonu i do kraja života za nju nije postojao niko drugi sem njega. Čak ni u njenim mislima. Ni na koji način", otkrila je Jovankina sestra za "Blic" i objasnila kako joj je bilo i strašno da gleda njihovu povezanost.
"Oni se nisu ispovedali u tim godinama svog zajedničkog života. Ja sam to gledala i upijala. I gledala sam kako je to na izvestan način strašno kad je neki par toliko vezan. Kad jedan ode, onaj drugi ostane bez podloge. Kao da su mu iščupali tepih ispod nogu. A ona je, još povrh svega toga, ostala na milost i nemilost ljudima koji su se bez skrupula borili za vlast."
Život sa Titom i Jovankom
"Ja mislim da se Jovanka nakon udaje ni u čemu nije promenila. Mi smo se preselili 1953. iz sobe u Užičkoj 16 u stan u Užičkoj 9. To je bio stan koji je Jovanka dobila i koji je posle vratila kad se Zora udala. Jovanka je smatrala da nije u redu da ja sama budem u tolikom stanu dok drugi ljudi nemaju gde da žive. Tako sam ja prešla da živim s Titom i Jovankom u Užičku 15", pričala je Nada i istakla da je Jovankina žrtva bila potpuna.
"Njena žrtva je bila kompletna za njega. Ona se od samog početka stavila u službu njemu kao neko ko je posvećen, kao opatica koja se posveti svojoj religiji. Ona je amortizovala svaki udarac koji je bio namenjen njemu. I onda je glumila da je mnogo jača nego što je bila. Delovala je kao kremen-kamen, kao žena stena. I to se kasnije zloupotrebljavalo."
Nada je u svom stanu samo spavala, ali je sve svoje vreme provodila uz sestru,
"Ja sam u svom stanu samo spavala, jer sam nakon posla odlazila kod njih i pomagala Jovanki sve što joj je trebalo pomoći. A preko leta smo bili na Brionima. Nas su tamo, kad smo bili deca, vozili kao prtljag. A tamo misliš da ćeš da poludiš od ostrva. Jer, samo neko ko tamo nije bio i nije živeo misli da je tamo nešto glamurozno. A onda kad se Tito kasnije preselio na Vangu - tu tek nikoga nije bilo. Samo nas troje i tri psa."
Jovankine patnje
Nada je otkrila i šta joj je uvek padalo najteže.
"Najteže je bilo gledati kako se pati i slušati njene muke. A to što sam ja oko nje radila - to meni nije bilo teško. Nikada. To mi je nekako bilo prirodno. Jer, naša sestra Zora se udala još za vreme studija i otišla da živi u inostranstvo, sa mužem diplomatom. Tada sam ja prešla da živim u Užičku 15, sa Titom i Jovankom. Bila sam njihov podstanar. S jedne strane je bilo lepo živeti tamo, a sa druge strane ja to nisam nešto volela."
Bila je s njom do samog kraja, kada je nekadašnja prva dama ostala sama i zaboravljena.
"Nisam ni pretpostavljala da će za svaki trenutak lepote i sreće platiti jednom strašnom, duplom patnjom. Bilo je to nasilje svakakve vrste. Verbalno nasilje. Sistem uzet da pomogne tom nasilju. Mediji u službi tog nasilja. Psihičko zlostavljanje. Pa i fizički napad. Osam godina bez grejanja u kući kojoj curi krov, a podrum je pod vodom. To je bila strašna vrsta mučenja. A u kuću ne može da uđe niko drugi sem državnih majstora jer je to državna imovina. A oni dođu, pa namerno pokvare i ono što radi. Svega je bilo. A njoj nije bilo stalo do stvari, do materijalnih dobara. Njoj je bilo stalo do neke pravde. I nije htela da dopusti da s njom otiru pod", rekla je Nada i dodala:
"Žalila je za njim. Za njihovim uspomenama."
I tokom dvadeset pet godina svakodnevnog boravka u njihovoj kući i tokom Jovankine tridesetšestogodišnje izolacije, Nada Budisavljević je njen jedini oslonac u svemu osoba od najvećeg poverenja. Njen jedini ispovednik i čuvar njenih tajni. U dva navrata pomogla je Jovanki da spali sve beleške. Jednom prilikom, Krleža joj je rekao: "Sve znate, sve vidite, sve čujete i ćutite, ni o čemu reč ne govorite". A ona bi umela da kaže: "To mi je bio posao: što sam čula - nisam čula, što sam videla - nisam videla". Posle mnogo godina prvi put je progovorila. Svoja sećanja pretočila je u knjigu "Nada Budisavljević: Moja sestra Jovanka Broz".
Smrt Jovanke Broz i potresan ispraćaj zaboravljene žene
Jovanka Broz preminula je 20. oktobra 2013. u Beogradu, u 89. godini, dva meseca nakon što je u Urgentni centar primljena u veoma teškom zdravstvenom stanju. Sahranjena je u Kući cveća, pored Titovog groba, uz melodiju "O bela ćao", a na ploči od mermera je, zlatnim slovima, kao na Titovoj ploči, ispisano "Jovanka Broz 1924-2013".
Sahranu Jovanke Broz pratilo je 266 novinarskih ekipa, od čega su 42 bile iz inostranstva, prisustvovalo je oko 10.000 ljudi, a govor je održao premijer Ivica Dačić.
"Moramo da priznamo da smo počinili greh. Zaboravivši nju, zaboravili smo sebe. Ovo je oproštaj od poslednje ikone bivše Jugoslavije i od Titove epohe", rekao je tada na sahrani Dačić.
(Mondo)