Kristian Al-Droubi za naš portal otkrio je kako izgleda život na nadmorskoj visini od 4.000 metara u kućama bez prozora i grejanja, zašto su svi stanovnici ovog dela Nepala vegeterijanci, kako ga je ovo putovanje koštalo svega 400 dolara i kako izgleda razgovar sa budističkim monasima u skrivenim pećinama.
U NEPAL KAO NA KAFU U KNEZ MIHAJLOVOJ
Na ideju da poseti podnožje Mont Everesta naš sagovornik je došao pre tri godine, tokom boravka u Indiji. Kako kaže, prijateljica iz Rusije ga je pozvala da dođe u jedno selo u Nepalu, gde je živela sa svojim mužem, budističkim sveštenikom sa titulom lame.
"Prijateljica je svetski putnik i bavi se tibetanskom medicinom koja je tamo jako poznata. Pozvala me je da dođem u Nepal vrlo jednostavno, kao kada u Beogradu zovete nekoga na kafu u Knez Mihajlovoj. Posle kraćeg razmišljanja, odlučio sam da krenem u tu avanturu. To je zapravo bio veliki skup, pozvala je mnogo prijatelja iz celog sveta, kako bismo svi zajedno otišli na put po Himalajima i obilazili hramove. To je sličano hodočašću, sa mešavinom budizma, tantrizma, hinduizma i drugih duhovnih tehnika za koje nikada nisam čuo", kaže za MONDO Kristian Al-Droubi.
KLACKALI SE 12 SATI KOMBIJEM DO "MESTA JETIJA"
Prva destinacija za Kristiana bio je Katmandu, glavni grad Nepala. Prema njegovim rečima, to je moderan grad, ali veoma haotičan kada je u pitanju gradnja i urbanizam.
"Tu se nalazi veliki nacionalni park i safari, na kome možete da jašete slona i da vidite divlje životinje u prirodnom staništu. Odatle sam išao u mesto Solokumbu, iz koga je potekla priča o jetiju, pošto je tamo navodno prvi put viđen. Mesto se nalazi na 30 kilometara od Mont Everesta, gotovo u samom podnožju. Putovali smo kombijem 12 sati, zajedno sa nekoliko ljudi iz Rusije. Klackali smo se putem bez asfalta i svi su nosili maske zbog prašine. Klime u kombiju nema i prozori moraju da budu otvoreni, pa sam ja bio sav garav. Čak smo u nekom trenutku gurali kombi po kiši, smrzao sam se i neki Rus mi dao kišnu kabanicu", objašnjava za MONDO Kristian Al-Droubi.
IZOLOVANA BRDA I KUĆE NA 3.500 METARA NADMORSKE VISINE
Kada su stigli u Solokumbu ugledao je Mont Everest na razdaljini od 40 kilometara i kako kaže, to je trenutak za pamćenje, kada je postao svestan gde je došao.
"Kroz Solokumbu prolaze svi turisti i planinari koji se penju na najviši vrh na svetu. Dozvola za penjanje košta 50.000 evra, tako da nismo otišli tamo. Smestio sam se u lokalnoj kućici, koje se nalazi na 3.5000 metara nadmorske visine. Saznali smo da je to selo naroda Šerpasa, koji je emigrirao i pobegao sa Tibeta, pa im je vlada Nepala dala zemlju oko Himalaja. To su izolovana brda, na kojima se nalaze njihove kuće. Odatle smo se peli u hramove i pećine, na još većim visinama", kaže za MONDO Kristian Al-Droubi.
JEDU SUPE PO CEO DAN I NOSE JAKNU KRATKIH RUKAVA
U odnosu na Srbiju, ovo mesto izgledalo je kao druga planeta, objašnjava naš sagovornik. Način na koji Šerpasi žive i rade, za većinu ljudi je nezamisliv, kaže on.
"Nemaju nikakvo grejanje osim u centralnom delu kuće gde je kuhinja. Tamo se pali vatra, piju čajevi i jedu supe po ceo dan, kako bi se grejali i održavali temperaturu. U toj kući nema prozora, pa je nezgodno kada se napuni dimom. Takođe, dešava se da jedan dan padne sneg, drugi dan je toplo. Oni su navikli na te prelaze i često nose perjanu jaknu kratkih rukava i papuče. Meni je bilo hladnije nego što sam mislio da će biti, pa su mi Šerpasi pozajmljivali jakne. Ali njihova prosečna visina je 160 centimetara, pa mi je sve bilo malo i kratko", priseća se Novosađanin.
U ŠUMU PO DRVA SA STRAHOM OD MEDVEDA
Oni žive na način na koji se živelo pre 200 godina i imaju centralni deo ognjišta i žene koja kuvaju na vatri. Nema signala telefona i nema ničega.
"Inače hrana im je dobra, ali su većina njih vegeterijanci, jer im tako nalaže religija. Zbog toga sam morao da silazim do većih sela, gde sam kupovao govedinu. Inače, sve vreme smo bili okruženi šumom sa dosta neprijateljskim okruženjem, leopardima i crnim medvedima. Nije mi bilo svejedno kada odem po drva u šumu i stavim korpu na leđa, jer su se napadi medveda relativno često dešavali. Inače, tamo su me lokalci stalno tovarili teretom i drvima, jer sam krupniji od njih", otkriva on.
MONASI U PEĆINI I HRAM U DŽUNGLI
Iz kućica u selu putovali su po pećinama i manastirima u kojima se održavaju budističke službe. Možeš tamo da uđeš, sedneš, i kada se služba završi razgovaraš sa monasima, kaže Kristian Al-Droubi.
"Pećina Mratika je za njih sveto mesto. Kada smo ušli unutra, najpre smo videli slepe miševe, a nakon toga tri budistička monaha koji sede. Razumeju engleski u dovoljnoj meri da možeš da se sporazumeš sa njima. Sve to daje čudan osećaj i deluje umirujuće na sve posetioce. Takođe smo posetili pećinu u džungli, koja je poznata je po tome što su se sveci koji su tamo boravili pre više hiljada godina, prosvetlili kroz tantrizam. Da bi tamo ušao, treba da se provlačiš između uskih stena", kaže naš sagovornik.
MONAH "DŽIN" U HRAMU OD DVA SA DVA
Posetili su i budističke manastire gde žive monasi po strogoj disciplini i imaju svoje male prostorije od "dva sa dva", u koje se zatvaraju na mesec dana.
"Ne izlaze na svetlost, ne pričaju ni sa kim, neko im samo dodaje hleb i vodu. To je proces povlačenja i meditacije, što za nas izgleda kao samica u zatvoru. Ipak, većina monaha koje smo videli tamo izgleda nasmejano, zdravo i snažno. Najčudnija situacija bila je kada smo išli do malenog hrama veličine jedne prostorije, u kojem boravi sveštenik, koji je inače najveći monah kojeg sam ikada video. Visok je oko dva metra i dvadeset santimetara. Osim toga je budistički monah, kao i svi drugi, ali je bio neobičan zbog svoje visine i činjenice da živi u tako malenom prostoru", kaže naš sagovornik.
PUTOVANJE PLATIO 400 DOLARA ZAJEDNO SA ŠOPINGOM
Ovo neobično putovanje Novosađanina koji je doputovao iz Indije koštalo je svega 400 dolara.
"Avionsku kartu platio sam 200 dolara, dao sam nešto novca tim ljudima kod kojih smo boravili. U glavnom gradu sam kupio nešto garderobe koja je bila jeftina i kvalitetna, i to je bilo to od kupovine. Toliko nam se svideo način života tamo, da mislim da bi svako trebao da ode i da vidi koje su prednosti života van civilizacije, bar na dve nedelje", kaže naš sagovornik.