Iako je vojska Jugoslavije imala manje ljudi, uspela je da nadmudri američku vojsku stalnim prisluškivanjem. Jedan rezervni oficir VJ se prisetio šta se sve dešavalo.
Na vrhuncu borbi Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a OVK, sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama pet do šest hiljada.
Iako su imali pomoć NATO oficira i bili brojniji, OVK nije pokazala nadmoć i pretežno su napadali iz zaseda. U jednom trenutku im se priključila i albanska vojska, prvo artiljerijom, a zatim i tenkovima, ali nisu im mnogo podigli moral.
S druge strane, vojska Jugoslavije je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu dubine jedan metar i branila svaki položaj do poslednjeg trenutka. Često se dešavalo da zbog loših vremenskih uslova i guste magle vojnici sa obe linije fronta zalutaju u neprijateljske rovove i vrate su u sopstvene, a da ih niko ne primeti.
POSEBNA TAKTIKA VOJSKE JUGOSLAVIJE
jedan rezervni oficir VJ se prisetio američkih Navaho Indijanaca iz Drugog svetskog rata, i zbog konstantnog prisluškivanja angažovao je dvojicu Roma, pripadnika VJ, koji su na svom jeziku radio vezom navodili jugoslovensku artiljeriju i minobacače.
To je u potpunosti zbunilo pripadnike NATO-a i OVK koji nisu znali o čemu se radi jer nisu razumeli romski jezik i to ih je slomilo. Rejon karaule bio gotovo nenaseljen, ali su se u okolini nalazila etnički čista albanska sela, sa velikim brojem pripadnika OVK u njima. Sama karaula udaljena nekoliko stotina metara od granične linije na vidnom mestu, bila je laka meta i često se dešavalo da teroristi sa granične linije ispale rafal na karaulu i pobegnu.
U graničnim jedinicama su pretežno bili vojnici na redovnom služenju, a koji su imali oko 19 i 20 godina.
(MONDO/Kurir)