Uprkos povredi, Aleksandar Kikanović uspeo je da istrči više hiljada kilometara i prikupi ukupno više od 140.000 evra za lečenje bolesne dece u Srbiji.
Nakon što je ostao bez posla, ovaj Lozničanin odlučio je da se bavi humanitarnim radom, da se posveti pravoslavnoj veri i da bez obzira na lekarske prognoze, nastavi da se bavi sportom i da trči maratone.
OSTAO SAM, BEZ PARA ZA OPERACIJU
Pre četiri godine Aleksandar Kikanović je zbog povrede morao da napusti profesionalni fudbal, nakon čega nije uspevao da pronađe stalno zaposlenje.
"Ostao sam sam, otac i majka su preminuli. Znao sam da ne mogu da nastavim da se bavim fudbalom. Lekari koji rade u privatnoj praksi rekli su mi da moram da idem na operaciju koja košta 180.000 dinara, kako bi uopšte mogao da hodam. Nisam imao novac, odabrao sam da ne idem na operaciju, ali da sam nađem način da se oporavim", počinje Aleksandar svoju priču.
Tada je čuo za devojčicu Dariju Petrović iz Banje Koviljače koja je imala zdravstvenih problema i nije mogla da hoda. Odlučio je da nastavi da trenira i da svoj put u Ostrog posveti njoj, kako bi prikupio novac za njeno lečenje.
"Mnogo vremena sam provodio trenirajući, kako bih ojačao i oporavio se. Krenuo sam da trčim do Ostroga i pomolim se za zdravlje devojčice Darije. Nisam prikupio mnogo novca, ali se desila čudna stvar. Kada sam se vraćao, pozvala me je Darijina majka i rekla da se devojčica oporavila i počela da hoda. Takođe, moja povreda je praktično nestala i ja sam se potpuno oporavio. Od tada sam rešio da se posvetim trčanju, prikupljanju humanitarne pomoći i veri", kaže Aleksandar Kikanović.
Nakon toga je privukao pažnju na društvenim mrežama i postavljao fotografije, kako bi što više ljudi saznalo za bolesnu decu. Na taj način je pomagao u prikupljanju novca.
"U Ostrog me je pratila samo lokalna televizija iz Loznice. Sa svakom sledećom akcijom, mediji i društvene mreže bili su zainteresovaniji za moje trčanje za bolesnu decu. Sve delim na društvenim mrežama, mnogi misle da je to nepotrebno, ali ja želim da se tačno vidi gde se trčalo, ko je donirao pomoć i da je svako dete zaista dobilo novac, paketić ili bilo kakvu drugu pomoć", kaže on.
Još jedan maraton istrčao je za dečaka Nikolu, kome je trebalo 50.000 evra za operaciju, objašnjava on.
"Prikupio sam 10.000 evra i dva dana pre nego što sam krenuo da trčim do Hilandara, nazvao me je anonimni čovek iz Loznice i rekao da je čuo za priču i da je ostavio u crkvi 40.000 evra za lečenje dečaka. Na taj način, srećom i borbom, dolazimo do cilja", kaže Aleksandar Kikanović.
Nakon toga usledile su akcije za prikupljanje novca za dečake Boška i Gavrila. Aleksandar je išao čak i do Rusije kako bi posetio pravoslavne hramove, ali nije mogao da pređe granicu zbog mera uzrokovanih korona virusom.
"Ove godine planiram da pređem 920 kilometara do manastira u Rumuniji gde se nalaze mošti Svete Petke. Ništa mi nije teško, uvek nađem prenoćište i nikada nikome ne tražim novac, već svako da ako misli da treba. Sa mnom uglavnom ide neko od prijatelja, Predrag ili Nikola, koji me prate biciklom, dodaju mi vodu, čokoladicu ili nešto što je potrebno", kaže on.
MISLILI SU DA SAMO GUBIM VREME
Jedna od poslednjih akcija bila je deljenje paketića deci iz sela Gornja Borina, gde je obišao bolnicu, kuće i crkvu.
"Jedna devojčica je nakon što je dobila paketić pitala mamu da li može da me zagrli i meni je to najveća nagrada za to što radim. Mnogi su mislili da je sve samo gubljenje vremena i nisu me podržali, sve dok nisu videli rezultate i decu koja su poslata na lečenje. Sada sarađujem i sa organizacijom Srbi za Srbe i planiramo dalje pomaganje deci kojoj je to potrebno" objašnjava.
U međuvremenu, Aleksandar je dobio posao u mestu nedaleko od Loznice i kako kaže, veoma je zadovoljan što je ostao u svetu sporta.
"Dobio sam posao u Krupnju kao promoter sporta i to mi mnogo znači. Zbog toga sada imam novac da finansiram svoje maraton. Nastaviću da pomažem i prikupljam novac na isti način za svu decu kojima je potrebna pomoć", navodi on.