Hareme i lepotice koje žive u njima današnja javnost uglavnom vezuje za istočnjačke vladare. Zato većinu i iznenadi podatak da je jedan srpski vojvoda imao svoj harem i to usred Karađorđeve države! Iako po svoj prilici, nije bio jedini, svakako je do danas ostao kao najpoznatiji.
Milenko Stojković bio je srpski vojvoda tokom Prvog srpskog ustanka. Najveći slavu stekao je nakon što je sa svojom svitom na Adi Kale, po naređenju i srpskih i turskih vlasti, ubio dahije zbog čije samovolje i zuluma je i počeo Prvi srpski ustanak.
Sliku neustrašivog borca koji nikada ne gubi bitke potvrdio je i u bici na Ivankovcu u avgustu 1805. kada je, sa Petrom Dobrnjcem i Stevanom Sinđelićem, pobedio daleko jaču vojsku Hafiz-paše koja se zaputila ka Beogradu. Nakon ove bitke, buna na dahije je prerasla u ustanak protiv turske vladavine. Milenko je sa ustanicima prodro u Negotinsku krajinu i zauzeo utvrđeni Poreč na Dunavu, a vodio je teške borbe i na Štubiku i Malajnici.
Za junaštvo i vojne zasluge Karađorđe ga je tokom leta 1806. proglasio za vojvodu. Ipak, Milenko Stojković danas je najpoznatiji po jednoj, skoro mitskoj priči iz njegovog privatnog života - činjenici da je imao svoj harem!
Praksa da imaju više žena nije bila retkost među vođama Prvog srpskog ustanka. Većina je bila oženjena jednom, ali je imala još jednu koja je živela na nekom drugom imanju. Nije bio redak slučaj ni da osoba paralelno ima decu sa različitim ženama. Ipak, do danas, Milenko Stojković ostao je jedini za koga se sa sigurnošću zna da je držao harem, napravljen potpuno po uzoru na turski.
Prvi Srbin koji je imao harem
Vojvoda je navodno još pre ostvajanja utvrđenja u Ramu imao nekoliko žena. Nakon što je zauzeo ovaj turski grad, ušao je u harem komandanta grada i odatle zarobio nekoliko žena koje su mu se najviše dopale.
Sa druge strane, na ruku mu je išla i činjenica što su tokom ustanka mnoge Turkinje koje su živele u Beogradu ostale udovice, a deca siročad. Priča kaže da ih je bilo toliko da su ulice bile prepune ove sirotinje, pa su nove srpske vlasti organizovale brodove da ih Dunavom odvedu nazad u Tursku.
Međutim, Milenko je sačekivao lađe u Poreču, na obali Dunava, birao najlepše devojke i žene i tako “dopunjavao” svoj harem. Po priči, ukupan broj žena u haremu bio je 42, a mnoge od ovih žena smatrane su "srećnicama" jer su se tako spasle bede ili progona u turske krajeve gde nisu imale nikog svog.
Sve žene u haremu služile su isključivo Milenka. Osim noćnih zadovoljstava, one su bile zadužene i da kuvaju, brinu o odevanju vojvode, donose mu ćibuk i kafu i dvore ga u svakom trenutku. Ove žene bile su zadužene i da brinu o gostima koji bi dolazili kod Milenka, a nekima od ovih zvanica vojvoda je dozvoljavao da provode noći sa njima.
Žene iz harema Milenka su služile i dvorile i kada bi bio na putovanju. Tada bi sa sobom vodio četiri ili pet najdražih robinja koje bi se starale da vojvoda u trenucima odmora ima sve što mu je potrebno.
Doba nemilosti
Sa druge strane, kada bi se neke žene "zasitio" Milenko bi joj uz bogat miraz, nalazio muža među svojim slugama i vojnicima, ili bi je, uz dovoljno novca, pustio na slobodu da vodi život kakav želi. U srpske porodice u kojima nije bilo dece davao je decu koju su neke žene sa sobom dovele u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko dete kojem je i sam bio otac.
Milenko Stojković prvi put se sukobio sa Karađorđem posle odbrane Deligrada 1809. godine i vožd ga je tada lišio komande ustaničkom vojskom. Zalažući se za ograničenje vladareve vrhovne vlasti i decentralizaciju uprave, Milenko se žestoko zamerio Karađorđu i ljudima oko njega, a nakon što je odbio da prihvati dužnost Popečitelja inostranih dela - njegova sudbina je zapečaćena!
Prognan je iz Srbije 1811. i otišao je u Rusiju gde je penzionisan u činu pukovnika. Shvativši da od skromne državne rente koje mu je dodelila ruska država ne može da izdržava i sebe i svoje žene, Stojković je raspustio harem poklanjajući ženama novac da se udaju ili žive slobodno.
Priča kaže da je kraj sebe zadržao samo jednu ženu - izvesnu Vlahinju Katinku, koja mu je bila miljenica i sa kojom se kasnije oženio i dobio sina Iliju. Umro je u jednoj varošici na Krimu na obali Crnog mora 1831. godine.
(Mondo/Istorijski zabavnik)