Dragan Veselinov, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i nekadašnji ministar poljoprivrede u vladi Zorana Đinđića u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o svojoj novoj knjizi "Moj Bog, pitajte popa" za koju kaže da je kritika hrišćanstva sa humanističkog stanovišta. On u njoj razbija mitove koje smo učili o Svetom Savi, Nemanjićima, govori o netoleranciji SPC, popovima...
"Moja knjiga jeste kritika onog svetovnog dela koje vode crkve, osobito hrišćanska crkva, koja me je i najviše zanimala. Mada ja dosta dobro poznajem istoriju islama i politiku islamskih kalifata. Moja knjiga je ujedno i kritika u uslovima sekularizma mnogih političkih stanovišta koje su zastupale crkve osobito, ne samo SPC od 1920. na ovamo, već i njene embrionalne ćelije koje su u prošlosti postojale a koje su se naknadno ujedinile. Naravno da sam glavninu kritičke municije morao da pošaljem na račun Rima, na račun Vatikana. To je bio smisao knjige. I smisao knjige je bio da se pokaže da u mnogo čemu, ako pitate popa, on neće biti u stanju da vam objasni konstrukciju hrišćanstva", kaže Veselinov.
On napominje da je hrišćanstvo jedna eklektička religija.
"Pop neće biti u stanju da vam objasni zbog čega je hrišćanstvo bilo toliko popularno u centralnoj Evropi, zašto je bilo popularno u Vizantiji a zašto nije bilo popularno u narodima koji su bili razvijeniji od Germana i Slovena. I zašto je hrišćanstvo bilo toliko nepopularno u Aziji, na Dalekom Istoku, zašto nije moglo pobednički da se drži u odnosu na islam i zašto je hrišćanstvo uspelo u Latinskoj Americi. To su pitanja kojima sam se ja dugo bavio. Već nekoliko decenija ovu temu istražujem zbog predmeta na svom fakultetu gde sam radio, osobito zbog ekonomskih ideologija u religijama koje sam ispitivao i odnosa između političkog sistema i prirodnog razvoja. Mene je oduvek zaninmalo kako različite ideologije lansiraju svoje preporuke šta da se radi, kako da se živi. Religija je dužna da to čini inače je mrtva. Hteo sam da ukažem mnogima, a posebno sveštenicima, teolozima, da postojeći religijski stavovi osobito u politici, dakle politički stavovi crkava, su toliko zastareli da ne rešavaju dnevna pitanja ljudi. Ali opstaju na populisitičkim politikama kao što su nacionalizam, ratna osvajanja i protivljenju novim humanističkim rešenjima. Tu crkve danas opstaju i ja sam to kritikovao", rekao je Veselinov.
Prema njegovim rečima knjiga obrazlaže usporenost pravoslavnih mislilaca da pronalaze odgovarajuću ekonomsku, socijalnu politiku kojom bi mogli da uđu u rivalitet sa onim politikama koje proističu iz islama i protestantizma u Evropi, i da uvedu zemlju u tehnološki, naučni i etički razvoj.
"Mene je zanimalo zbog čega je pravoslavlje uvek u zaostatku. To se ne da objašnjavati time što su pojedini pravoslavni narodi bili pod tuđom vlašću. I drugi su bili pod tuđom vlašću. Tehnološki, naučni i etički razvoj je dat u Centralnoj Evropi. Odgovor zbog čega je to tako je jednostavan - to je patristika na koju se naslonilo istočno hrišćanstvo. To je dogmatska interpretacija hrišćanstva do 9. maksimalno 10. veka u koju se ne sumnja, u koju se ne ulazi. Ona se predaje u jednom obliku gde nema racionalnih logičnih sumnji, nema empirijskih provera navoda. Dakle, to je religijska interpretacija koja nedozvoljava sumnju i napredak, a opravdava postojeće stanje. To je po mom mišljenju razlog zbog čega istočno hrišćanstvo nije uspelo da drži korak sa zapadnim", rekao je Veselinov.
Napominje kako Zapad nije iznenada krenuo.
"I on je išao postepeno. Krenuo je sa Rodžerom Bejkonom koji je pobegao iz Pariza sa Univerziteta "Notr Dam" zbog jednog sukoba između profesora i studenata u 12. veku. Kada je osnovan Oksford on je prešao tamo. I onda je krenuo da empirijski istražuje biblijske navode da li su oni istiniti ili ne. U stvari, nauka je krenula iz interesa zapadne crkve da dokaže Bibliju. Time je ona zabola i samoj Bibliji glogov kolac jer je ustanovila da mnoge biblijske legende, priče i navodi u biti nisu tačni. I onda je sve više uspevala da utvrđuje poreklo hrišćanstva. A poreklo hrišćanstva je budističko i hinduističko. Tako se nevoljno začela kritika Biblije u okvirima same crkve. U onom trenutku kada su postavljena pitanja - smeju li se proveravati crvkvene i religijske tvrdnje, Abelard je naveo 158 takvih pitanja, tada se razvila jedna sumnja i nužnost da se dokazuje da li je ono što sveštenik govori kao preporuku za socijalni život korisno i istinito. U crkvi je razvijen sam sistem neverice u njene sopstvene tvrdnje. To je zapad uradio. To je snažno krenulo sa osporavanjem datog života sa protestantizmom. To je bila jedna velika duhovna podrška napretku", kaže Veselinov.
E toga na istoku nije bilo, kaže on, zbog paristike.
"S druge strane zapad je razvio skolastiku i metafiziku a onda sa renesansnim, humanističkim nastupom Erazma Roterdamskog, Rablea i mnogih drugih, on je razvio jednu humanističku interpretaciju hrišćanstva koja glasi ovako - Bog nas je stvorio ali nek nas ostavi na miru, mi dalje možemo da idemo sami. To je suština renesanse odnosno evropskog humanizma - Bog ne deluje na Zemlji, on ne radi ništa, molbe su uzaludne, sveštenstvo je uzaludno jer vas ono ne može voditi niti ono zna kako valja organizovati život. Dalje, sekularizam je opravdan, protestantizam ga podržava, mada ne u ovakvoj čistoj formi. U suštini je pobeda nereligijskih stavova odneta tek sa Prvim svetskim ratom. Dakle tek u 20. veku", rekao je Veselinov.
On je izjavio i da ko ovo (knjigu) pročita više neće ući u crkvu. Zbog čega?
"Uđite u Patrijaršiju i pitajte bilo kog sveštenika, bilo kog kaluđera, šta bi trebalo da uradimo u urbanističkoj politici Beograda, šta valja da uradimo na infrastruturnoj mreži u Srbiji, šta valjda da uradimo sa carinskom politikom, koji sistem cena bi valjalo da zastupamo. On to neće biti u stanju da odgovori", rekao je Veselinov.
Ali da li pop to treba da zna?
"Suština religije je da mora da daje odgovore na pitanja kako mi da živimo da bismo uspešno prošli Strašni sud koji nas jednog dana po njima čeka. Ako to sveštenici nisu u stanju da urade, ako su odustali od toga, a sekularizam to nameće. To su oni sami tražili, još od 5. veka kada su Kopti egipatski to zatražili. I ne samo zatražili već i krvavo branili. Još u 10. veku je jasno rečeno - car vodi državu, savremenim jezikom rečeno - civilno društvo vodi samo sebe. A popu pripadaju duše. Drugim rečima sveštenstvo mora da čeka šta će uraditi civilna vlast. Sveštenstvo nije u stanju da operativno vodi društvo. Drugim rečima pop nije u stanju da me vodi u raj. U raj nas vodi, ako bude Strašnog suda, civilna država. I zato ko ovu knjigu pročita ne vredi da ulazi u crkvu jer tamo neće naći ništa. Tamo će pronaći druga zadovoljstva, a to su zadovoljstva ezoteričnog tipa - popićemo Isusovu krv, gricućemo Isusovo meso kroz epiklesis. To je jedan varvarski običaj koji je iz duboke prošlosti ostao u hrišćanstvu. Krstićemo besvesne bebe, učlanjivaćemo u crkvu bića koja nisu u stanju da odlučuju sama o sebi, slavićemo slave tobožnjih zaštitnika, mada niko nikada nije video da je kućni zaštitnik zaštitio u bilo čemu njega, njegovu decu ili suprugu. Ali uživamo u tome jer ljudi vole čari, vole bajke", navodi Veselinov.
Napominje kako crkvi ostaju ezoterične aktivnosti, obredne aktivnosti.
"A tamo gde ona opstaje danas to nije njen ulazak u operativnu državnu politiku. Ona to izbegava. Tako da se crkva bavi nekim pitanjima gde može da angažuje celokupni narod a to je nažalost nacionalizam, ratna osvajanja. To je politika na kojoj opstaje danas SPC", rekao je Veselinov.
Pitamo ga da li crkva igra na kartu da je ona posrednik između nas i Boga, jer čini se da se crkva prilično naljuti kada se kaže kako nam posrednik nije potreban.
"To je pozicija pravoslavne crkve ali to nije pozicija mnogih protestanskih crkava niti je to danas pozicija Vatikana. Papa Franja je jasno rekao pre nekoliko godina, ali ne samo on već i rektor Al Askar univerziteta, da će svi dobri ljudi bez obzira koje su vere otići u raj. Bez izuzetka. Niko nije dužan da bude vernik niti nevernik. Bilo ko oslonjen na etiku humanizma će otići u raj. A humanizam nije crkvena etika jer crkvena etika se zasniva na ljubavi prema Bogu i strahu od Boga. Drugim rečima nije potrebna crkva. Interpretator je zahvalan ali nije nužan i zato je potrebno da Sveto pismo bude štampano na narodnom jeziku. To da je crkva nužno potrebna između moje molitve i Boga je u stvari njihova koncepcija njihovog samoodržavanja. Da oni za sebe kao profesiju osiguraju hleb. A naša nije. I to je sada jasno rekao papa Franja. Ako to kaže rimokatolička crkva, a on je prvi biskup, svi ostali su daleko ispod njega, onda je stvar završena", rekao je Veselinov.
Veselinov napominje kako Bogoslovskom fakultetu nije mesto pri Univerzitetu u Beogradu.
"Nije mu tu mesto jer se Bogoslovski fakultet ne bavi naukom u empirijskom smislu te reči niti se bavi humanističkom filozofijom niti filozofijom ljudskih prava. Taj fakultet se bavi jednom egzegetičkom ali patricističkom eksploatacijom hrišćanstva do 10. veka koji je hiljadu i nešto godina iza savremenih potreba. Dakle, hrišćanstvo na Bogoslovskom fakultetu nije nauka i s toga mu nije mesto na univerzitetu. Ali to ne znači da Bogoslovija ne valja da postoji. Ja sam protiv stava da treba odstraniti bogoslovska učenja. Ljudi kojima je to potrebno neka idu u tom prvacu ali mu nije mesto na svetovnom univerzitetu. Može da postoji crkveni univerzitet itekako. Koliko samo ima katoličkih i protestantskih univerziteta. Ja sam na nekima od njih u SAD-u držao predavanja. Samo što su njihovi univerziteti zaista savremeni. Nije isto kao kad odete na katolički univerzitet u Evropi ili SAD-u da držite predavanja jer oni tamo imaju i matematiku i fiziku, imaju hemiju, astronomiju, biologiju i sa jednog religioznog stanovišta tumače nalaze empirijskih nauka i ne boje se da uđu u rivalitet sa svetovnim univerzitetima. Ovde to nije slučaj i zato Bogoslovskom fakultetu nije mesto na beogradskom univerzitetu", rekao je Veselinov.
U svojoj knjizi, Veselinov je poseban deo posvetio neistinama o Svetom Savi, koje smo, kako kaže, učili tokom školovanja.
"Sveti Sava je danas jedna od najzloupotrebljavanijih istorijskih ličnosti u našem uređenju, našim političkim borbama. Njegovim navodnim likom koji se veštački kroji se u stvari štite neprogresivna rešenja koja osobito nameće crkva i pojedini politički krugovi posebno velikosrpski nacionalistički krugovi. Sveti Sava nije bio Srbin, niti je bio velikosrbin, niti je ikada za sebe rekao da je patrijarh ili nadbiskup ili arhiepiskop svih srpskih zemalja. Nikad nije rekao da je pravoslavac... Sve ono o čemu govore ljudi koji učestvuju ili su učestvovali u izgradnji kulta Svetog Save. Sveti Sava u suštini nije ono što se danas uči u školama. Sveti Sava nije stvorio prosvetu, nije izgradio nijednu školu, nije stvorio nikakav školski sistem, nije opismenjavao narod. Nije opismenio ni svog oca Stefana Nemanju. Sveti Sava nije ni književnik ni teologo. On je bio hrišćanski nacionalista", rekao je Veselinov.
Vi ste sad pobili sve ono što nas uče. Zašto mi onda imamo svetosavsku himnu, zašto imamo Savindan 27. januara kao dan škola u Srbiji?
"Prosveta je budistički izraz koji se u našim krajevima počeo upotrebljavati negde od 18. veka, osobito u Vojvodini. Sava nije ni znao za reč prosveta. Nije znao ni za metafiziku, teologiju. Dakle Sava nije stvorio ni škole ni prosvetni sistem, niti je stvorio univerzitet niti je na bilo kom univerzitetu bio i održao ijedno predavanje. Prosvetni sistemi jesu postojali u njegovo vreme u Evropi. Bilo ih je na desetine a da ne govorimo o islamskom svetu gde ih ima mnogo više. Čak je i jedan od papa 999. godine opisao arapske brojeve kao indijske brojeve u ono vreme. On je bio student na islamskom univerzitetu Al Karauin u Maroku. To je prvi diplomski univerzitet gde vi kada završite taj univerzitet dobijate diplomu sa pečatom koji pokazuje da vi nešto znate što ste tamo naučili. Veštine koje su se tamo učile a onda prenete u Evropu zvale su se artis liberales. To je sedam disciplina koje su se učile širom Evrope. Kasnije je postao papa pa je čak naredio i da se kuran prevede na latinski jezik. Sava nije nikada čuo za te predmete. Ali je bio sjajan profesor. Čitao sam njegovo predavanje koje je preveo Atanasije Jevtić. Sava je bio odličan profesor. Ali on je predavao patricističku verziju hrišćanstva - to znači, to vam saopštavam i u to nema sumnje, a ko sumnja ubiću ga. Odmah ide anatema. E to je problem pravoslavnog hrišćanstva što ne trpi sumnju i rivalitet. Odmah napada", rekao je Veselinov.
Na konstataciju da naši sveštenici govore kako je baš pravoslavlje tolerantnija vera od drugih, Veselinov napominje da to nije tačno.
"Nije uopšte tolerantna. Pa ne bi se zvalo pravoslavlje. Čim se zove pravoslavlje, dakle ortodoksija, ne može biti toleratno. Naprotiv, ono je vrlo šizmatičko. Poznato je, mada se u školi o tome ne uči, kada je papa Inoćentije III zatražio od Stefana Nemanje da krene protiv bogumila u krstaški rat, Sava je to zdušno prihvatio i nagovarao je oca da krene u rat. Oni su krvavo istrebljivali bogumile u Raškoj a nešto malo su kačili i Bosnu. U Bosni je bogumile dokrajčio Stefan Lazarević. I tak su oni nestali iz naših krajeva. Tako da pravoslavno hrišćanstvo uopšte nije toleratno. Pa čak i kada pogledate radove Amfilohija Radovića i Justina Popovića s kojom gotovo mržnjom pišu protiv pokušaja patrijarha Germana da stvori neku verziju etičke zajednice gde se mi etički slažemo kakvo bi trebalo da postoji društvo. Ekumenizam je toliko omražen i to je toliko na nož primljeno u SPC sve do danas. Ona odbija ekumenizam, ona odbija približavanje sa drugima", rekao je Veselinov.
Ističe da je ovu knjigu napisao za dva i po meseca i naglašava da je jedan od povoda bio i taj kada je čuo da je umro švajcarski teolog Hans Kung.
"Danas je skoro 11 meseci kako je umro Hans Kung. On je bio čuveni švajcarski teolog koga sam svojevremeno sa zadovoljstvom čitao koji je predlagao masu humanističkih rešenja. On je protiv celibata, protiv je da se ženama brani abortus, on je za to da žene u crkvi služe kao popovi što je nemoguće u Srbiji. Pravoslavni to ne daju jer oni se podsećaju reči svetog Pavla - Ženi da bude učitelj ne dam. Dakle učitelj je prenosnik tj interpretator Pavlove verzije Hristovih reči mada on nikada nije sreo Hrista i sa njim nikada nije razgovarao. On je pisao o Hristu, što je jezgro Novog zaveta, na osnovu onoga što je čuo od nekih drugih. On je treća ruka. Kada sam čuo da je Kung umro rešio sam da napišem knjigu. On je bio za pronalaženje jednog opšteg rešenja da se približe sve crkve koje imaju slična izvorišta. On je rekao da su katolička i pravoslavna crkva jedna centralistička perverzija i da su gore od budizma", rekao je Veselinov.
Podseća kako je Kung trebalo da bude kandidat za papu ali je to odbio.
"Rekao je - Ne želim da budem kandidat za papu jer ja nisam nepogrešiv. Papa nije sveti otac jer svetost znači da bezgrešno slediš Božja uputstva a to je nemoguće na Zemlji jer po definiciji su svi ljudi grešni izgonom iz raja. A greh se prenosi spermom. Adamov greh se prenosi na ceo ljudski rod koji se pravi iza njega. Ja sam dugo studirao njegovu knjigu "Postoji li Bog". Kao mlad je bio savetnik tokom Drugog vatikanskog sabora. Na kraju se posvađao i sa papom Benediktom XVI iako su bili veliki prijatelji jer je Benedikt XVI pristao na to da crkva nikada ne greši a Kung je govorio da ona greši. On je tvrdio da je crkva u mnogo čemu počinila zločine, onespokojavala razvoj privrede, naroda, gradova, zavađala ljude, ulazila u užasne ratove, sve do danas", rekao je Veselinov.
Vraćamo se na priču o Savindanu za koji Veselinov kaže da je počeo da se slavi u Vojvodini i to među Srbima okupljenim oko sremsko karlovačke mitropolije 1754.
"Oni su lansirali Savindan da bi imali jedan praznik kojim se slavi stvaranje novog školskog uređenja što smo mi u Vojvodini dobijali. Nemojte zaboraviti da je prosvetu iz Vojvodine u Srbiju preneo Dositej Obradović. U ono vreme to je bio dobar propagandni potez Srba u Vojvodini da preko jednog sveca brane osnivanje škola na srpskom jeziku jer to Beč neće moći da odbije. Sava je lažno upotrebljen kao zaštitnik znanja ali to Beč ne zna", kaže Veselinov.
Prema njegovim rečima Sveti Sava nije bio ni teolog, ni književnik, ni osnivač prosvete.
"Sava nije napisao nijedan teološki rad. On je jedino divno interpretirao carigradsku verziju hrišćanstva. Ja bih u njegovo vreme sa zadovoljstvom slušao kako on interpretira. Vi kad slušate njegovu doktrinu, kako on interpretira patricističku verziju hrišćanstva, kada bih vam ja sada ispričao kako ona izgleda vi biste se začudili. To izgleda ovako - Hrist se nikada nije rodio, on oduvek postoji. On je samo prošao kroz Marijino telo ali je odlučio da se rodi. Odlučio je i da umre, ali da umre tako da se opet prikaže da je živ. On nikada nije bio gladan. Kako Bog može da bude gladan. Nikada nije bio bolestan, Bog ne može da bude bolestan. Nikada nije bio žedan sem ako bi hteo da glumi. To je patricistička verzija hrišćanstva gde vidite da je ono besmisleno. Ali Sava to ne opaža jer je hrišćanstvo itekako korisno jer jedino u čemu je staro hrišćanstvo vredno bilo pažnje jer ono uči ljude da se mire sa postojećim društvom. Postojeće društvo je kazna, zato je Bog isterao Adama iz raja jer je hteo svojim mozgom, svojom mišlju da istražuje svet. E to ne može. Dakle kad slušate Savu on zastupa staru verziju hrišćanstva", rekao je Veselinov.
Životopis Stefana Nemanje koji je pisao Sava je prevara, napominje Veselinov.
"To što je on pisao nije istina jer je opisivao etičke osobine svoga oca a njegov otac to nije bio. On je svog oca opisao kao dobroćudnog kralja iz filmova Volta Diznija. On ga je opisao kao živog anđela na zemlji. A Stefan Nemanja to nije bio. On je bio ratnik koji je rušio gradove. Rušio ih je sve redom pa zato mi nemamo građansku istoriju. Stvarnu biografiju Stefana Nemanje napisao je Savin brat - Stefan Prvovenčani. Tu se vidi da je Stefan Nemanja ratnik. A šta bi drugo i bio u Srednjem veku", rekao je Veselinov.
On nam potom otkriva i pravu istinu zbog čega su Turci spalili mošti Svetog Save.
"Velikosrpska koncepcija ne podrazumeva ravnopravnost vojvođanske istorije sa istorijom Srbije osobito 19. veka. Vojvođanska istorija je stara. To što se ne uči u školama zašto je Hram Svetog Save tamo na Vračaru je da se ne bi naglasilo da je prvi srpski ustanak bio u Vojvodini. A nije bio u Šumadiji odnosno u smederevskom sandžaku. Prvi srpski ustanak je 1594. krenuo u Vršcu i vodio ga je sveti Teodor Vršački. To je prvi ustanak protiv Turaka koji su digli Srbi ali su ga digli iz jednog interesantnog razloga. Mi ovde u Banatu smo bili vakuf Mhmed paše Sokolovića. On je nama dao slobodu. Te 1594. je podignut ustanak jer su nevaljalci iz Beograda osporavali privilegije koje nam je dao Mehmed paša Sokolović. Mi Srbi ovde u Banatu, koliko ja znam tursku istoriju, smo jedini imali pravo na oružje. Možemo da trgujemo sa svime, ne plaćamo nikakav porez, ne plaćamo džiziju. Imamo brdo privilegija. Jedino nismo smeli da trgujemo vinom. Smeli smo da ga proizvodimo ali monopol na trgovinu vinom je držao on. E to su dahije iz Bepgrada počele da nam osporavaju. I onda se stanovništvo podiglo 1594. A izneli su iz crkava i manastira zastave koje su imali, a na tim zastavama je bio Sveti Sava koga su oni jako poštovali. Kad su Turci videli da se Srbi tuku sa zastavama na kojima se nalazi lik nekog čoveka oni su se raspitali da vide ko je taj. Tada saznaju da se radi o Svetom Savi, Rastku Nemanjiću. Da bi obeshrabrili Srbe u Banatu oni su izneli Savine kosti iz manastira Mileševa i tako ih spalili da mi možemo da to vidimo ovde na banatskoj stvari. Veliku su vatru zapalili. On je spaljen zbog ustanka Srba u Banatu. E to se ne predaje u školama, i to je nama vojvođanima krivo. Mi smo dakle 210. godina pre Crnog Đorđa krenuli da se tučemo sa Turcima", objasnio je Veselinov.
Govoreći o dinastiji Nemanjića, Veselinov kaže kako oni nisu stvarali gradove, nisu rodili trgovinu.
"Nemanjići nisu prosvetna dinastija, a prosveta se uveliko u njihovo vreme širila. Karlo Veliki koji je bio nepismen je još u 9. veku tražio da se osnivaju škole za svu decu. Nemanjići su napadali gradsku ekonomiju. Dušan Silni već nije. I on je među njima pravi kralj, nije bitno što se zasnivao carem. Po meni je pravi evropski kralj je u stvari Stefan Lazarević, a on ne pripada njima. On je uvod ondašnje Raške u evropski put ka renesansi i humanizmu i razvoju gradova. On je jedna fantastična ličnost i zaslužuje da se o njemu u našoj istoriji uči mnogo više nego što se to danas čini u našim školama. Dakle, Nemanjićima se namerno daje jedna kultna veličina a kultovi su opasni ako su na preteranim vrednosnim stavovima izgrađeni jer onda vi na lažima gradite svoj odnos prema drugima", kaže Veselinov.
I šta onda čovek na kraju može da dobije kada ulazi u crkvu danas, pitamo ga.
"Mislim da kad mnogi ljudi danas uđu u crkvu oni nalaze izvestan mir. Jer u crkvi je tišina a napolju je buka, napolju je borba za život. Crkva uistinu ne nudi borbu za život jer ne nudi nikakva rešenja. Ona nudi mir. Ona vam nudi izolaciju od svetovnog života a to mnogim ljudima barem na pet minuta treba. Itekako im godi i dobro im dođe. Mirna jedna dekoracija i ponuda navodnog mogućeg života posle svih ovih muka. Mada ne može da vam kaže da li ćete vi da zaslužite posthumni život na pravom mestu jer nije u stanju da vam kaže kako bi trebalo da živite. Ali ta iluzija je potrebna ljudima. Ima crkva tu ulogu koju niko ne može da ospori. Ta uloga je psihološka. Vi kad odete u bolnicu ili kod psihijatra ili psihologa nećete naići na taj mir i tu dekoraciju koju imate u crkvi. Ona vam nudi izvesno smirenje ali vam ne nudi nijedno rešenje", rekao je Veselinov.
Jednom je izjavio da odbacuje blasfemiju. Sada pojašnjava svoj stav.
"Ja ću vam odmah reći - Hrist je antihrist, evo vam blasfemije. Hrist nije ništa doneo, nikakvo novo rešenje. Ja mogu da tvrdim da je on najveći kazanova na svetu, mogu da tvrdim da je on lažov, da nijedno čudo nije uradio, da je bio jedna konstrukcija. Da li je on po vama istorijska ličnost? To niko ne može da zna. Ja sam bio na njegovom grobu, njega u tom grobu nema. Bio sam u Jerusalimu, u Jerusalimu nema Marije. Ona je danas stara preko 2000. godina, ona je živa gore na nebu. Ona nema 40-50 godina koliko je trebalo da ima tada kada je rukom podignuta na nebo. Ona je vraćena na oblik devojke od 20 godina. Divno izgleda u opisima popova mada je niko nikad nije video. Njeno lice je od alabastera, ona nema bubuljice, nema pega. Divna je. Jedino što se nikad ne smeje i što nikom nije nikad rešila ništa. Ona je zadužena da nosi poruke onih koji se mole gore njenom sinu, koji nije dužan da je čuje. Ali on će ipak iz pristojnosti to da uradi", objašnjava Veselinov.
Na konstataciju da crkva ne trpi mnogo kritiku i da nije poželjno crtati karikature, pisati satirične tekstove, i kroz humor se baviti crkvenim velikodostojnicima, Veselinov kaže:
"Hrišćanstvo je jedna ideologija a ideologiji smem sve da kažem. Ne sme niko da se uvredi. Uvreda je neprihvatljiva etička konstrukcija jer je asocijalna. Kritika religije, izlaganje religije komediji, sarkazmu, ironiji - zašto to ne bi bilo dopušteno? Zašto bi ijedna ideologija imala imunitet na kritiku i podsmeh. Karikature Muhameda? Pa, neki jesu osetljivi na njih a neki nisu. Muhamed nikada nije rekao - zabranjujem vam da me naslikate. On je kao i Bog u Starom zavetu rekao - nemojte od mene praviti idola. Ali nikome to nije naredio. Ja mogu da kažem da Muhamed u mnogim stvarima nije bio u pravu. Naravno, pravi musliman će reći da je Muhamed u svemu u pravu jer on ništa nije rekao što mu Bog nije saopštio. Ali ako ste vi Muhameda sveli na to da on bude samo zvučnik a da nije ličnost onda vi njega vređate", rekao je Veselinov.
Prema njegovim rečima, crkva ne može biti jedina zaštićena ideologija koja ne trpi rivalitet.
"Ko hoće za sebe imunitet od kritike on nije za ovaj vek. Znate, i mnoge svetovne ideologije su sebe proglašavale za konačni odgovor. U nekom kontekstu su to radili nacisti, komunisti, boljševici. Tokom istorije to su radile razne religijske struje. Jedan veliki deo političke istorije Evrope su verske borbe. Ali to nisu verske brobe za pravilnu interpretaciju Biblije, već su to borbe gde se pomoću Boga otima tuđa imovimna. Borbe se ne vode radi Boga, one se vode radi šuma, reka, ruda, zemlje, ljudi i radi zadovoljstva, jer ratovi su i psihološka potreba a ne samo lukrativna", zaključio je prof. dr Dragan Veselinov.
(MONDO/Petar Latinović)