Glumac Aleksandar Srećković Kubura u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o pozorištu, serijama, odrastanju, devedesetim godinama u Beogradu, NATO bombardovanju, ali i o srpskoj istoriji, kao i o manama i vrlinama našeg naroda.
Jedan od najtraženijih glumaca, stalni član Narodnog pozorišta, umetnik koji se nije priklonio nijednom "carstvu", kroz čitavu karijeru igrao je žanrovski različite uloge, ne dopuštajući da ga prepoznaju kao "nečijeg glumca" ili kao glumca samo jedne uloge. Njegov početak bavljenja glumom, ako uzmemo da je to upis na Fakultet dramskih umetnosti, poklopio se sa raspadom nekadašnje Jugoslavije. Surovo vreme u kome još jedan mlad čovek traži svoje mesto pod suncem. I to ni manje ni više nego u umetnosti.
Vi ste FDU upisali 1991. Bila je to loša godina i početak još lošijih za nekadašnju zemlju u kojoj smo živeli. Kako gledate na taj period?
Ta 1991. i nije bila tako strašna. E, 1992. jeste. Ona je bila apsolutni krah. 1991. je još dozvoljavala neku nadu, radost, još smo mogli da dođemo javnim prevozom do fakulteta u kome je radila menza gde je bilo klope. Slušali smo starije klase koje su odlazile u Sarajevo, Ljubljanu. Nadali smo se i mi tome. Nadali smo se putovanjima, upoznavanjima, a onda smo 1992. shvatili da od toga nema ništa. Onda smo se zatvorili u Akademiju i bukvalno se tu sakrili. Svima nam je bilo lekovito to što smo na Akademiji mnogo radili. A nismo ni imali gde da odemo. Oko nas je bio apsolutni mrak. Tih godina kad izađete sa FDU-a oklo su sve bile njive. Nigde nije bilo ulične rasvete, nije bilo automobila jer je litar benzina, koji se kupovao na ulici, bio 10 maraka. Javnog prevoza maltene nije bilo, išlo se do oboda centra grada. Tako da smo mi bili osuđeni da budemo na Akademiji od jutra do mraka. Eventualno smo tu i tamo uspeli da odemo da vidimo neku predstavu. S druge strane to nas je zaštitilo od svog užasa devedesetih.
Nažalost pojavile su se neke serije koje su proizvele efekat da današnji klinci pomisle kako su devedesete bile fenomenalne godine. Nisu. To je bilo odvratno vreme gde je svako mogao da te ubije na ulici, da ti otme patike, da te isprebija samo zato što je bio raspoložen da nekoga bije. Mogli su da te maltretiraju ako kroz grad prođeš sa devojkom, gde je pucnjava bila redovna stvar a ubistva svakodnevna. Ničega nije bilo u prodavnicama, svetla nije bilo po ulicama. Mrak. U svakom smislu mrak. Voleo bih da se u tom smislu napravi serija da se pokaže da je izolacija i izostajanje iz normalnog životnog toka, u nekom širem smislu pogubna, kako za narod tako i za pojedinca.
Danas vidim da smo mi kao država prisiljeni da neke korake napravimo, i koliko vidim, ti koraci će se napraviti. Vidim da, na moju veliku žalost, postoje elementi sa strane koji pokušavaju da promene mišljenje našeg naroda u odnosu na vekove koje smo postojali pre toga. Ja se toga vrlo plašim jer nam se narod pokazao i više nego nezreo, bez obzira što postojimo tolike godine. Ali nikad nismo izašli iz pelena, i dalje kakimo u gaće.
Da li je moglo da se predvidi šta će nam se desiti devedesetih?
Ja nisam mogao da predvidim. Ja sam gledao Nadrealiste i smejao sam se. E posle 1991. kada sam ih gledao nisam se više smejao. Bilo je duhovito jer je delovalo nemoguće. Rastao sam u vremenu u kome smo imali taman koliko nam je trebalo i bili smo nezainteresovani za politiku jer nije bila toliko uključena bukvalno u svaki naš dan.
Kako ste tih devedesetih živeli van Akademije?
Ja sam malo bio van Akademije. Zvanično smo bili od 8 do 20h, ali je Bajča (prof. Predrag Bajčetić) umeo da nas drži do 21h, do 22h. A kad je bio blizu ispit onda smo ostajali i do ponoći. Ja sam prvu godinu bio nešto po Studentskom gradu, onda smo Jezda (Nenad Jezdić) i ja živeli malo kod Zareta (Ivana Zarića).
Sa vama je studirao i glumac Rastko Lupulović (danas otac Ilarion). Kako ste doživeli njegovu odluku da se zamonaši?
Takva njegova odluka mi je bila logična. Nije bilo to za nas preveliko iznenađenje. On je uvek imao moju punu podršku. Ja samo nisam razumeo onu drugu stranu koja je smatrala da on nešto gubi. Ljudi iz posla su, iako puni ljubavi prema njemu, sve to predstavljali kao da je sam sebi odsekao ruku ili kao da je skočio sa mosta. Kad su saznali za tu njegovu odluku to su otprilike bile suze. Ali ti početni komentari su bili iz našeg urođenog egoizma da van našeg životnog poziva ništa drugo ne postoji. Nismo odmah shvatali da je on našao nešto što mu mnogo više znači i što ga mnogo više ispunjava. Kasnije smo to sve shvatili. I evo on je sada veoma cenjen, i ako tako može da se kaže, uspešan iguman. Dolazi s vremena na vreme, viđamo se. Nije izgubio svoj duh, pun je energije kao i kad smo bili studenti. Svi smo srećni zbog njega, pre svega jer je on srećan. Razumem zašto je srećan. Voleo bih da kao starac odem kod njega, da se preselim kod njega. Ako me primi.
Jedna od značajnijih serija u kojima ste tokom tih devedesetih igrali je svakako "Gore dole". Vrlo netipična serija za Miloševićevo vreme samim tim što je kritikovala tadašnje društvo, sistem, ali je ipak uspela da bude snimljena.
Da prošla je, ali to je pisao Gordan Mihić koji je bio jako pametan. Šta je Mihić radio u 'Varljivom letu', šta je Goran Marković radio u 'Majstori majstori'. Morali su da se dovijaju kako da kažu tako da je jasno publici a da ovi ne mogu da ih zatvore. I “Gore dole” je bila negde poslednja vrsta takovg projekta koja je otvoreno želela da priča o tadašnjem društvu.
Jeste li imali strah da će se rat koji se rasplamsao tih godina preliti i dalje, na primer do Beograda?
Nije bilo utiska da će rat doći u Beograd. Mislim na taj rat. Ali u Beogradu je bio neki drugi rat, Beograd je imao svakodnevne žrtve. Do 1999. mi u Beogradu smo vrlo iskusili rat. Posebno od 1992 do 1995. godine. Te godine u Beogradu su imale sve odlike ratnog stanja. Ograničena sloboda kretanja, faktički postojanje policijskog časa. Uveče nisi smeo da se šetaš osim ako nisi naoružan i ako nisi bio spreman da to oružje upotrebiš. A takvih tipova nije bilo malo. Nije bilo goriva, ulja, šećera. To je rat. Pucalo se na ulicama, jedino što se više pucalo iz pištolja nego iz automatskog oružja. Ali pucalo se i iz automatskog a bilo je i par zolja u Beogradu u to vreme. Pa onda ispale zolju, što u kola što u nečiji stan.
O tome ste samo slušali ili ste bili i svedok?
Za zolje sam čuo a ove situacije sa pištoljem sam doživeo više puta. Doživeo sam i pucnjavu iz automatskog oružja ali, srećom malo dalje od mene. Video sam to, dogodilo se na Banovom brdu. Od plate nije moglo da se živi. Trčao sam, radio sam na sve strane. U decembru 1995. sam već dobio sina. Radio sam u mom poslu sve što sam stigao – gomilu dečjih predstava, sitnih snimanja, uskakanja. Ali znaš kako, moja bivša supruga i ja smo bili mladi i sve je to bilo užasno teško. Sad bih bio u ozbiljnoj depresiji da sam sada u tom vremenu. Bilo je teško ali opet je bilo lepo. Valjda zato što smo bili mladi. Teže mi je pala korona i sav onaj karantin nego devedesete. Ali eto takvo je vreme bilo, prosto prihvatiš da je tako i gledaš šta je ono najbolje što možeš da izvučeš iz tog vremena.
Kada je došlo NATO bombardovanje 1999, da li vas je ono iznenadilo?
Ne. Bilo je jasno da će doći do neke vojne intervencije. Ali nisam znao da će biti u tom obimu, da će toliko dugo trajati. Mislio sam da će cela intervencija biti pre svega vezana za samo Kosovo. I mislio sam da će biti više pešadijski. Uostalom i spremali smo se da učestvujemo. Kada je počelo, što kaže Petrija – Čovek je čudno živinče, na sve se navikne. Voli da živi živina. Sećam se, obično je svako veče bila sirena u 20h. Jedno veče, osam sati, a sirene nema. Ja već osećam paniku, šta li se dešava. Da neće sad neku nuklearnu, atomsku? I eto sirene u 9. Uh, dobro je, pomislih. U to vreme sam živeo u Sinđelićevoj i sećam se da sam bio na prozoru terase kada je raketa promašila školu “Siniša Nikolajević” jer je tu kao bila vojska. Pogodili su ćošak ispred kafane “Stara Srbija”. Bila je noć, ja sam stajao na prozoru i samo sam čuo zvuk rakete. A naučili smo svi već - prvo ide ono šištanje i posle čujemo kako odlazi. E ovo je bilo samo šištanje i u trenutku shvatim da ovoga puta ona ne odlazi. Samo sam čučnuo i u sledećem trenutku sam se probudio na suprotnom zidu sobe. Srećom svi prozori su bili otvoreni pa su se samo izdrmali inače bi sigurno svi izleteli i ko zna šta bi se desilo. A veče kada su gađali RTS sam išao prema “Malom pozorištu Duško Radović”. Imali smo dežurstva. Krenuo sam ka pozorištu i trenutak kad su gađali RTS me je zatekla kod Pravnog fakulteta. Tad sam otrčao do tamo i sećam se te užasno fine prašine koja je imala neki čudan miris. Mora da sam nahvatao finog uranijuma u tog trenutku.
Tada smo svi saznali za izraz – kolateralna šteta.
Da, on se koristio samo kada je tvorcima tog izraza potrebno. Oni odlučuju o tome šta je podnošljiva kolateralna šteta a šta nije. Prosto je bilo neshvatljivo da se izmisli reč koja će da opravda recimo onaj voz u Grdeličkoj klisuri gde je ubijeno 80 ljudi na licu mesta. I niko se nije ni izvinio.
Vraćam vas na trenutak na vašu karijeru. Vi niste glumac jednog žanra. Između ostalog u vašem opusu su se našle i uloge u serijama koje je stvarao Siniša Pavić koje danas mnogi kritikuju iako su uvek, čak i kada se repriziraju, u samom vrhu gledanosti.
Kada danas pogledaš “Tesnu kožu” to je ozbiljna socijalna satira, ali u vreme kada je ona izašla, to je bila treš tezga. E to je donekle i sa Pavićem. U to vreme je bilo kao – ah, snimaš Pavića. Ali dobro pogledaj i videćeš da je i on imao svoju neku satiru na društvo i vreme u kome smo živeli. Vremenom njegove serije dobijaju na kvalitetu. I naravno, sve je to u žanru u kome je napravljeno. Ne može to da postane antička drama jer nije. Ali to ima svoje mesto i ima svojih kvaliteta. Uostalom kada je nestao Pavić došle su Farme, Zadruge i Parovi...
Rijaliti nismo mi izmislili, ali imam utisak da se on u ovoj zemlji nekako dodatno izvitoperio i dobio neku drugu dimenziju.
Ma ne, mi to samo tako mislimo zbog našeg egoizma. Istu on dimenziju ima i u Americi, Engleskoj. Samo tamo je tamo populacija koja se vezuje za te programe manje vidljiva. Kod nas je mnogo više vidljiva.
Da, ali kod nas se stiče utisak kao da je sve vreme u prajm tajmu.
Jeste u prajm tajmu ako hoćeš da držiš taj kanal upaljen. Ja sam ozbiljan protivnik takvih programa, mislim da je rijaliti civilizacijska svinjarija. Ali, mi imamo daljinski i u čemu je problem? Šta nas sprečava da pritisnemo drugo dugme? Ne možemo samo da krivimo te uzgajivače para i hormonalne dvonožne stoke, nego moramo da krivimo i konzumente. Znate, ja sam imao prilike da odem u nekog estradnog glumca, ali nisam. E sad kada vidim kolege koji su na to pristali u većoj ili manjoj meri, ja ne mogu da se žalim zašto oni imaju kuće, kola, brodove. To je stvar izbora. Mene više brine zašto to ima toliki uticaj. Dnevna je rutina naroda da živi tuđi život, a ne svoj i da onda gleda ko kome, šta i kako. Razne podele su u ljudskoj prirodi, da li ti misliš da Amerika nije podeljena, da Švajcarska nije podeljena. Treba da pričamo o tome da li u našoj istoriji postoji iko ko se ozbiljno i dugoročno bavio kompromisom između podela. Podele će uvek da postoje ali je potrebno naći bazičnu osnovu oko koje se slažemo. A mi nemamo ni to. Mi ne možemo da se složimo ni oko toga ko je Srbin. Zato što ako je musliman onda nije Srbin. Ko to kaže?
Pa što vas to čudi, kad imate ljude koji će reći kako neko nije Srbin jer se ne preziva na “ić”.
Dakle, ne možemo da se složimo oko bazičnih stvari. Mi smo nažalost jedan od najpotentnijih naroda ali naroda koji je u predadolescentskom stanju od kada su Turci otišli. Mislim da smo bili zreliji pred kraj turske vladavine nego što smo danas kao narod.
Ali zar sve to nije pitanje obrazovanja tj neobrazovanja. Mi danas po nekim procenama imamo situaciju da nam je svaki treći učenik funkcionalno nepismen. I što nas onda čudi da mi i dalje tretiramo Vuka Brankovića kao izdajnika…
Ne, to nije pitanje obrazovanja već medijske kampanje. Medijska kampanja može da traje vekovima. Medijska kampanja turske vladavine je da je Kraljević Marko srpski heroj. Medijska kampanja Turske je da je Miloš Obilić samo neki plaćeni ubica. I Kosovski mit je takođe medijska kampanja, da se ne lažemo. U određenom smislu. Mi nismo uspeli da uhvatimo svoje nacionalne korene dovoljno dugo a da neko ne stigne da ih iščupa. I onda se te istorijske medijske kampanje lakše primaju.
Svojevremeno je u jednoj emisji nekadašnji muftija Muamer Zukorlić rekao da je Danak u krvi bio vrlo sličan onome kada danas roditelji šalju decu na studiranje u prestižne strane univerzitete.
Pričao sam skoro sa jednim Britancem i došli smo na neku temu kada sam mu ja rekao da su oni nacija koja je pod ropstvom držala pola planete 500 godina. Pobili ste milijarde ljudi za svoj profit, pokrali ste sve što je moglo da se pokrade iz Severne Afrike, Indije… Da, kaže mi on, ali mi smo u Indiju doveli železnicu. On je potpuno ubeđen da je to odgovor na ovo što sam mu ja rekao. On valjda hoće da mi kaže da bi oni sami sebe pojeli da im nisu došli Britanci i doveli ih u red. E tako ti je i sa tom pričom oko Danka u krvi gde neko može da predstavi da to jeste kao odlazak na fakultet u stranu zemlju jer navodno taj neko u svom selu u Srbiji ili Bosni ne bi mogao da stekne tu vrstu obrazovanja. Ali pitanje je da li je ok da se dozvoljava da se to izjavljuje bez određene akademske reakcije. Da neko izađe i kaže – ajmo da vidimo šta ste izjavili, evo podataka...
Ali mi danas živimo u eri interneta, lako je proveriti većinu informacija, knjige su dostupne i onlajn.
Knjige jesu dostupne ali podaci ne. Ima jako malo osvedočenih izvora gde sa vrlo malo sumnje možeš da prihvatiš podatak koji je odatle dobijen. I to je lažna vrsta slobode – kao, sve može da se nađe. Nije tačno da sve može da se nađe jer ne možeš da znaš šta je istinit podatak jer ima toliko podataka da ti ne možeš znati šta jeste a šta nije istina. Možeš samo da se prikloniš nečemu. Zato ta lakoća pristupa ogromnom broju neproverenih činjenica omogućava da sada Zapad aktivno radi na tome da se kompletna istorija srpskog naroda u 20. veku promeni. Odnosno da se promeni gledište na tu istoriju i njen značaj, kao i pogled na motive za stvari koje su se u našoj istoriji dešavale. To je strategija. Imaš sredstva, znanje i mogućnosti i ti ćeš pustiti u tu mrežu koja ima milione krakova, seme ideje koja će prenošenjem da se grana. I ako to radiš dovoljno dugo to će da uđe, maltene, u sve krakove te mreže.
Ali šta je cilj svega toga kad nam stalno govore da smo mi suviše mali da bi se neko bavio nama? Zašto bi onda neko, ako smo već mali i nebitni, prekrajao ključne stvari u našoj istoriji?
Srpska nacija se do sada pokazala, to je moje laičko mišljenje, kao nacija koja do jednog trenutka može vrlo lako da se kontroliše a onda od jednog trenutka uopšte ne može da se kontroliše. Mislim da je taj rizik svetskim silama par puta tokom istorije dosta otežao njihove puteve i da jednostavno ne žele to da rade. Šta god ko mislio, mi smo od Zapada vekovno posmatrani kao istočni satelit. Uslovno rečeno kao ruski satelit, i to ne u političkom već u nacionalnom smislu. Na tome se sad ozbiljno radi, kao što su u Ukrajini uspeli da urade, da se narod odvoji od Istoka. To rade da bi bio siguran taj front jer se u dva svetska rata dešavalo da se na Balkanu baš otvori front koji pomrsi račune stranama na velikim frontovima. Ono što sam sasvim siguran je da mi živimo sada u vreme Trećeg svetskog rata.
Niste jedini. Mnogi veruju u to.
Ako pogledaš ekonomiju, geopolitiku, ako pogledaš veličinu i značaj promena saveza, pomeranja globalnih ekonomskih tektonskih ploča – to se dešavalo u dosadašnjoj istoriji samo u toku svetskih ratova. Tako da je ovo apsolutno Treći svetski rat. A medijski gledano ovo je najveći rat u istoriji čovečanstva.
Ali medijski mi imamo deo koji tvrdi da je Zapad u Ukrajini hteo da instalira svoje ljude kako bi se ta država okrenula protiv Rusije, ali imamo i medije koje kad čitate i slušate ispada kao da je Ukrajina napala Rusiju. Imamo vrlo crno-belu sliku stvarnosti.
To je zato što ne možeš da dođeš do podataka. Evo, recimo, ne možeš da dođeš do podatka od kada je Donbas bombardovan. Ja sam našao podatak da već osam godina traju artiljerijski napadi na tu oblast. E sad da li je tako, nemam pojma. Da li sada u Ukrajini izlaze snimci velikih ozbiljnih nacističkih grupacija? Izlaze. Ali opet Ukrajina je velika zemlja. Ja ne mogu da procenim odavde da li na tom snimku gde ima 5.000 ljudi, da li je to jedinih 5.000 ljudi u Ukrajini kojih se Ukrajinci gnušaju ili ne. Kako ja to da znam. To je kao kad pokažu nešto i kažu - evo ovakvi su Srbi. Zato što su Srbi. Zato Ruskinja kad kupi 'šanel' torbu mora da potpiše da neće da ide u Rusiju. Zato je pogaženo osnovno pravo koje je na Zapadu, a to je pravo privatne svojine. Švajcarska je bila neutralna u Drugom svetskom ratu, Banka za poravnanje je radila ceo Drugi svetski rat. Sada su zatvoreni ruski računi u Švajcarskoj. Ja nisam nikakav Putinovac. Ja pričam o sistemu. Sada se dešavaju stvari koje se nisu dešavale ni tokom Drugog svetskog rata u ekonomskom smislu. U Milanu na univerzitetu su zabranili izučavanje Dostojevskog. Koji je to nonsens? O čemu mi pričamo? 'Hugo Boss' i dalje radi svih 50 godina posle rata. Porše radi. 'Hugo boss' je dizajnirao i proizvodio uniforme za SS, 'Porše' je radio motore za nacističke tenkove. I ok, promenila se ekipa. Ali ako to može kako onda možeš da zabraniš Dostojevskog koji je ležao u Sibiru jer je čitao zabranjene knjige u carskoj Rusiji. Ja bih voleo da mi neko objasni kako je to civilizacijski tačno.
Da li je to na tragu onoga što ste izjavili da su duhovni poroci oni poroci koji su kod čoveka najveći?
Iz duha ide misao, iz misli ide delo. Mi smo ipak, kako god nas Zapad posmatrao, pripadnici zapadne civilizacije. A lično mislim da je zapadna civilizacija, u duhovnom smislu, u apsolutnom kolapsu. Ne mislim da je Istok mnogo bolji, ali je malo drugačiji. Znaš, mi odgajamo generacije bez korena, bez svesti o tome ko su, šta su. Nisam desničar… Ali evo primera. Bio sam u Norveškoj kada je bio njihov Dan oslobođenja. Svaki Norvežanin je bio u norveškoj nacionalnoj nošnji. Ovde da se to desi, bili bismo ili bombardovani ili bi nam barem uveli neke sankcije. Ali oni znaju ko su šta su, što ne znači da mrze druge. Mi ovde imamo jedno lepo nasledstvo komunizma a to je sinergija dva izraza – nacionalizam i šovinizam.
I niko ne pravi razliku među njima.
Niko, čak ni akademici, što je sramota za njih. Nacionalizam znači ljubav prema svojoj naciji dok je šovinizam mržnja prema drugoj naciiji. E kod nas je to izjednačeno. Samo na Balkanu je to izjednačeno. Ja nisam sreo veće nacionaliste, u izvornom smislu te reči, od Skandinavaca, Nemaca, Francuza. A ja ako izjavim da sam nacionalista ja ću od one druge, pete, sedme Srbije dobiti odmah po njušci.
Da li ste čuli da neko napolju priča o dve Amerike, četiri Britanije, tri Norveške?! Samo se ovde priča o dve zemlje – dve Srbije.
Ne postoje ni ovde dve Srbije.
Znam, ali se o tome govori.
Ovde postoji samo jedna Srbija koja je potpuno zbunjena, kao posle nokauta. Ali dobro, videćemo, istorija je čudna stvar, vreme prolazi, stvari se menjaju. Kad pogledamo Jeljcinovu Rusiju i Putinovu Rusiju velika je razlika. I ponavljam, Putin uopšte nije čovek koji ima moje simpatije ali mislim da je u ovoj konstelaciji stvari apsolutno Rusija stavljena u nepravedan položaj. Ovde ja samo govorim o tome da je neko nekad činio zločin, i izvukao se sa tim. Sada neko drugi čini zločin, i taj neko se osuđuje. I jedno i drugo su zločini i ja ni u kom smislu ne odobravam ono što se dešava ali samo govorim o aršinima koje Zapad postavlja i kome je šta dozvoljeno.
Imam utisak da je ova stvarnost kao neki teatar apsurda, zato bolje da se vratimo u pravo pozorište. U vašoj matičnoj kući ste imali skoro premijeru "Godine vrana" po tekstu i u režiji Siniše Kovačevića. Da li je nesdostajala jedna ovakva predstava Narodnom pozorištu?
S obzuirom da je sve rasprodato, da postoji lista čekanja za naredne tri-četiri predstave, pretpostavljam da je odgovor DA. Naše pozorište je generalno poprilično puno. Mislim da je slična situacija i u operi i baletu, a u drami svakako. Ovakva navala nije uobičajena. Ja ne uspevam ni svoje prijatelje da dovedem. Jednostavno karata nema. Ljudi na biletarnici su moji prijatelji i uvek može nešto da se nađe. Ali sada to nije moguće. Svi koji žele da gledaju “Godine vrana” moraju da, kao što je to slučaj na Brodveju, planiraju par meseci unapred.
Siniša Kovačević i ovoga puta režiju svog komada uzima u svoje ruke, baš kao što je bio slučaj i sa "Velikom dramom". Kako gledate na to što ni ovoga puta nije želeo da neko drugi postavi njegov komad na pozorišne daske?
Mislim da Siniša kada piše dramski tekst on dosta piše sa svešću o režiji tako da kada smo krenuli da radimo predstavu skoro sve je pisalo barem što se tiče same dramske radnje na sceni. Mislim da mu je glupo da da nekome drugom da režira kada u samom komadu postoji 60-70 posto mizanscena. Odnosi su vrlo jasni. Sve stoji u romanu. I meni bi verovatno bilo glupo da dam nekome da se potpisuje kao reditelj kad sam mu ja već sve izložio.
Imate li utisak da je danas postalo moderno ići u pozorište?
Mislim da danas nije moderno ići u pozorište. Barem ništa modernije nego što je to bilo pre 30 godina. U pozorište idu ljudo koji vole pozorište. Pozorište danas zahteva i vreme ali i novac. Karte su tržišno gledano besmisleno jeftine ali budžetski gledano za neku prosečnu platu i nisu. U taj jedan odlazak u pozorište ulazi i to što ćete doći do pozorišta, platiti bebisiterku, popiti neko piće pre pozorišta, otići na večeru ili barem piće posle predstave. Skupi se tu. U tom smislu mislim da to nije pitanje mode. Pozorište evo već 5.000 godina postoji samo zato što se bavi ljudskim snovima svakog od nas. Mi nemamo neku zadivljujuću statistiku što se tiče ljudi koji redovno idu u pozorište. U pozorište kod nas ide 2,5 posto stanovništva. Na svu sreću Beograd je veliki, na nesreću pozorišta je malo. Kad se svi elementi saberu mi imamo publiku.
Svedoci smo poplave privatnih škola i fakulteta koji obrazuju neke nove generacije glumaca. Zašto se vi niste bavili pedagogijom, poput nekih vaših kolega, i šta generalno mislite o toj ekspanziji privatnih obrazovnih ustanova koje školuju vaše buduće kolege?
Ja se pedagogijom nikada nisam bavio iako je bilo poziva jer smatram da ne mogu da pružim onoliko energije i vremena u svom životu koliko je moj profesor pružao nama. Ima razlike. Nisam apriori protiv povećane konkurencije. U Americi ti svaki završen kurs glume daje pravo da se ti nazivaš glumcem. Ono što je velika razlika, tržišno gledano, je to što je Amerika industrija. Mi nismo industrija, mi nemamo kapacitete za angažovanje a samim tim i razvoj tolikog broja glumaca. Čak i u ovo vreme kada se užasno mnogo snimalo jer to što se mnogo snimalo ne znači da je sve to bilo kvalitetno i da su to projekti koji mogu mladog glumca da razviju u glumca u punom kapacitetu tog značenja. S druge strane, apsolutno je nekontrolisano koliko ima nekih fakulteta, akademija… Ne pričam o pripremnim školama u koje idu deca. To su amaterske stvari. Pričam o školama koje bi po svom znanju trebalo da proizvode profesionalne glumce. Moje lično mišljenje je da je toga apsolutno puno a pogotovu je loše što su kriterijumi za prijem u te škole sasvim kontradiktori od onoga čime se mi bavimo. Dakle, većina tih kriterijuma se ne tiču umetnosti.
Krajem prošle godine imali ste takođe u Narodnom jednu značajnu premijeru a to je komad "Vlast" Branislava Nušića. Da li je Nušić življi nego ikada?
On je živ tačno onoliko koliko je bio kada je pisao, jedina stvar je što se ništa apsolutno nije promenilo od vremena kada je on stvarao. Nušić nije bio mnogo dobar u dijalozima. Njegovi dijalozi nisu nešto što je njegova parjanica ali što se situacija i karakternih osobina likova tiče on je nesumnjivo naš najveći komediograf. On je pisao o stvarima koje je doživljavao, video i u tom smislu je bio pratilac svog vremena a ne neki futurista. Naš problem je što se ništa u mentalitetu, u sistemu funkcionisanja društva nije promenilo. Naravno da je onda to sveže i danas. Sve što je on tada video postoji i sada. U istoj meri, što je najstrašnije.
(MONDO/Petar Latinović)