GORICA POPOVIĆ ZA MONDO - VIDELA SAM SAV UŽAS RATA! Sve je otišlo dođavola, a mi smo se nabili u svoje vilajete...

Glumica Gorica Popović u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govorila je o umetnosti, devedesetim godinama, sankcijama, ratu i bombardovanju. Ovenčana najprestižnijim nagradama, ova dramska umetnica i danas snima i igra u pozorištu. Pre svega u svom Ateljeu 212.

"Bife Ateljea je bio posebna priča. Znate, kad vam uđu u bife Danilo Kiš, Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović, Brana Crnčević... Krenu priče i vi možete samo da se šćućurite i da slušate", kaže ona.

Danas je sve više mladih, kaže ona, koji hoće da idu u glumce a da nisu često zapravo svesni šta je taj poziv.

"Kada smo mi polagali 1971. bilo je 500-600 kandidata. Pojavile su se škole koje se plaćaju. Jeste to tako u svetu, svesna sam ja toga, ali sama činjenica da se to plaća postavlja znak pitanja jer tu prolaze i deca koja baš i nisu previše talentovana. Vremenom su se neke škole izborile i imaju neke svoje favorite koji su iskočili i koji rade i koji su značajni. Ali ima dosta prevara, sumnjivih stvari, pada kriterijuma. Sve je na tržištu pa tako i ovo", rekla je Popović.

Šira publika je pre svega pamti po maestralno odigranim rolama u serijama "Vuk Karadžić", "Zaboravljeni", "Bolji život" kao i u filmovima kao što su "Boj na Kosovu", "Nacionalna klasa"

"Ja sam valjda nekim svojim izgledom u mladosti bila prototip neke naše srpske žene. Igrala sam i caricu Miliciu i kneginju Ljubicu... I dan danas ne znam kako to reditelji biraju ali sam imala sreću. Kad sam završila akademiju imala sam sreće da radim sa ovim takozvanim praškim đacima - Goranom Markovićem, Srđanom Karanovićem, Lordanom Zafranovićem, Rajkom Grlićem. Oni su doneli jedan duh i talas gde sam se ja uklopila. To je bilo jedno stajno vreme", priča nam ona.

Serija Vuk Karadžić je bila jedan ogroman projekat. Kaže kako bi tu seriju bih puštala jednom godišnje.

"Ne znam zašto se to ne reprizira. Toliko se značajnih glumaca pojavljuje tu", rekla je Popović.

U seriji "Zaboravljeni" igrala je sa Danilom Lazovićem. Bio joj je direktni partner.

"Snimali smo u jednom stanu na Dorćolu sa jednim čudesnim Danilom Lazovićem. Tako mi je žao što je otišao rano. Tu sam upoznala divnu Anitu Mančić. Sećam se tog deteta koje je toliko plakalo. Znate, to dete je zaista plakalo. Bilo je malo nerzvozno i teško u tom malom stanu ali smo imali utisak da radimo nešto značajno", rekla je Gorica Popović.

Poslednja velika serija ondašnje Jugoslavije bila je "Bolji život". Iako je i dan danas jedna od omiljenih serija kod publike, kako kaže Popović, pojedini glumci na početku nisu bili sigurni da li da uopšte prihvate angažman u tom projektu.

"Kad smo dobili scenario mi uzeli da čitamo - Ceca Bojković, Voja Brajović, Marko Nikolić - svi smo bili malo sumnjičavi da li da radimo ovo ili ne. Da li je ovo neka jeftinoća. Ali to je publika odmah krenula da gleda", kaže ona.

Nekako odmah po završetku prvog emitovanja serije "Bolji život" počele su zlokobne devedesete, rat, sankcije. Da li je moglo da se nasluti šta nam se sprema?

"Još u filmu Rajka Grlića 'U raljama života' na kraju filma kad dolazim kod Bogdana Diklića, a on se sprema da napusti zemlju i da ode u inostranstvo. Ja ga pitam zašto ideš a on mi kaže - Dunja, tu bo grdo (Biće gadno). Mi smo to snimali osamdesetih godina. Grlić je najverovatnije, kao jedan vrstan intelektualac, naslućivao šta će se sve to nama desiti. I desilo se na najgori mogući način. Sve su se veze prekinule, sve je otišlo dođavola. Svi smo se nabili u svoje vilajete i dugo nisu postojali nikakvi kontakti", kaže ona i dodaje:

"Bilo je teško neopredeliti se. Sećam se da su došli da me zovu da igram u seriji "Goli život" koji se snimao na Palama. Igrali je dosta naših glumaca - Bata Živojinović, Mira Banjac...Razmišljala sam da li da igram. Išli smo na Pale, to je bilo veoma dramatično. Sama serija nije prošla nešto posebno, bila je ok. Ali sam snimajući nju videla kako je strašno tamo bilo, kako su ljudi odlazili na položaje. Neki se vraćali, neki ne. Onda čujete razne priče. Garderoberka koja je odande, koja je izašla iz Sarajeva, mi je pričala kako je bila u drugom stanju kada joj je muž poginuo. Naišli su na minu i poginuo je. Drugi su mi pričali kako im je najteže bilo kada su izlazili iz Sarajeva što nemaju nijednu fotografiju tog svog prethodnog života. Sećam se cela jedna soba je bila puna paketa. Ljudi su to slali da se ko zna kakvim kanalima i putevima unese u Sarajevo. Videla sam sav taj užas."

Iako su prve barijere srušene među umetnicima, Gorica pamti i neke neprijatne scene.

"Sećam se i kada je reditelj iz Zagreba Goran Rušinović krenuo da snima film "Svjetsko čudovište" po scenariju Arisa Movsesijana, inače mog druga. Goran Šuljik i ja smo igrali u tom filmu, snimalo se u Dalmaciji. Mi smo išli nekim beogradskim tablicama pa smo morali da se skembamo u neko dvorište. Na konferenciji za medije je jedan novinar pitao Rušinovića zašto je uzeo beogradske glumce.

- Zato što za ove uloge ovde nemam glumce, odgovorio je Rušinović.

Bilo je prilično napeto."

Devedesete nisu donele samo rat kao najveću počast. Bile su tu i sankcije koje su nas opustošile.

"Moj muž (saksofonista Nenad Petrović, prim. aut.) je svirao džez po klubovima tih devedesetih. U to vreme džez je bio važna stvar jer su gazde po kafićima uzimali džezere da im se ne skupljaju ovi neki... Znate već. Dolazi, sećam se, sa jedne svirke i nosi paket konzervi. Kaže bio jedan, prodavao na veliko, svi smo uzeli. Čudno neko vreme. Nekako smo se nas dvoje učvrstili tih godina. Moj muž je dosta svirao tih godina sa Rambom, Čolom... On je vrhunski muzičar, uvek je srećom imao posla. Evo već 20 i nešto godina svira sa bendom "No Smoking Orcestra" po celom svetu, predaje u muzičkoj školi "Stanković." Sreća je bila što smo tih godina bili zajedno", rekla je Gorica Popović.

Kaže kako smo mnogo toga zaboravili.

"Redovi, nestašice. Sećam se filma 'Slatko od snova' u kome je igrala Dragana Mirković. Tadašnji menažer Raka Đokić me je angažovao da je malo naučim kako da glumi. Bila je vrlo pristojna devojka, pametna, spremna da uči. Imala sam i ja jednu malu scenu u tom filmu. I sad treba da mi uplate honorar i da mi jave kad uplate. Oni danas uplatili a javili mi tek sutra. A sutra je to već bilo ništa. Eto takvo je vreme bilo. A o bombardovanju da ne pričam. To je bilo strašno. Mislila sam da se nikad neću baviti više ovim poslom. Kada je počelo bombardovanje, moj muž je kupio kanticu masti. Kao trebaće nam mast, a uopšte je ne jedemo. Bili smo na 17. spratu u soliteru na Crvenom krstu. Bili smo prvi centar za obaveštavanje", prisetila se ona.

Kaže kako nije verovala da će do bombardovanja uopšte doći. Nadala se da ono može da se izbegne.

"Baš smo se vraćali vozom iz Mađarske sa jedne predstave i sedimo Svetozar Cvetković i ja u kupeu. Bilo to pred samo bombardovanje. A Cvele je uvek bio najobavešteniji.

- Cvele neće valjda biti bombardovanje?

- Hoće.

I desilo se. Zaista nisam verovala da će se dogoditi bombardovanje, mislila sam da će se naći neko rešenje.Imala sam egzistencijalni strah da li ćemo sve to preživeti. Na krilima svega toga mislim da je došao i peti oktobar. Jednostavno je sve prevršilo meru", rekla je Gorica Popović.

Večita tema - odvajanje iz budžeta za kulturu.

"Meni je pokojni Braca Petković rekao da je realno kultura u toj raspodeli para uvek zadnja rupa na svirali. Sve je to borba sa vetrenjačama. Ne znam da li će doći vreme kada će se shvatiti koliko je kultura značajna za jedan narod, za jednu zemlju.
Poslednjih godina se snima dosta. To je lepo. Ja ne mogu da se žalim, imam posla, ali bi morao da se podigne taj procenat za kulturu", kaže ona.

Dotakli smo se i teme rijalitija - programskog sadržaja koji je zauzeo veliki medijski prostor poslednjih godina.

"Ima to i na zapadu ali smo mi malo preterali. Gledate neke ljude koji mesecima sede tamo zatvoreni za neke pare. Neki opskurni likovi su u prvom planu, ljudi glasaju za njih. Mi smo u velikoj meri oštećena nacija, posle svega što nam se dešavalo mi smo poprilično devastirani", rekla je Gorica Popović.

(MONDO/Petar Latinović)