Nacisti su bili rešeni da pronađu i likvidiraju jugoslovenskog maršala Josipa Broza Tita.
Tokom Drugog svetskog rata, Balkan je bio izvor stalnih problema za Treći Rajh. Nakon debakla Vermahta u Jugoslaviji u aprilu 1941. godine, opozicije nacizmu su se pojavile u svojim krhotinama, pokrenuvši žestoku borbu protiv osvajača.
Najmoćnija od ovih snaga bila je takozvana Jugoslovenska narodnooslobodilačka armija, potčinjena Komunističkoj partiji zemlje. Ako se prvobitno sastojala od malih partizanskih jedinica, do proleća 1944. već je obuhvatala velike divizije i korpuse od oko 300 hiljada ljudi. Kao kost u grlu nemačke komande, ona je zadržavala preko trideset divizija Vermahta i SS-a na Balkanu, koje bi dobro došlo na Istočnom frontu. Nacisti su više puta pokušavali da unište partizansku vojsku i lično njenog komandanta, maršala Josipa Broza Tita, ali bezuspešno.
U maju 1944. ponovo su pokušali i bili blizu cilja kao i uvek. Tada je Crvena armija pritekla maršalu u pomoć. U 5 sati 25. maja, nemački bombarderi pojavili su se nad gradom Drvarom u zapadnoj Bosni i Hercegovini, gde se nalazio štab NOV. Posle masovnog vazdušnog napada, van grada su počele da sleću jedrilice dopremljene transportnim avionima, iz kojih su odmah istovareni vojnici 500. SS padobranskog bataljona.
Za operaciju nazvanu “Viteški potez“, čija je glavna svrha bilo hvatanje ili eliminacija maršala Tita, Nemci su okupili više od 17.000 ljudi. Pored padobranaca, motorizovanih pukova, izviđačkih i tenkovskih bataljona, u rejon borbenih dejstava premešteni su i puk divizije specijalnih snaga “Brandenburg“, a hrvatske jedinice su premeštene u zonu operacija. Suprotstavljale su im se jedinice 1. i 6. proleterskog korpusa jugoslovenskih partizana, bataljon maršalske garde i pitomci Škole za oficire, ukupno 12.000 ljudi. Uprkos njihovom žestokom otporu, neprijatelj je ubrzo zauzeo grad.
"Tražili su me Nemci", prisećao se Tito. "Tih dana mi je krojač u Drvaru sašio maršalsku uniformu. Padobranci nisu dobili ništa osim ove uniforme, pocepane komadićima bombe... Svi Drvarčani su znali gde sam. Svaki padobranac je imao moju fotografiju. Obilazili su meštane, pokazivali sliku i pitali: 'Tito, Tito, gde je Tito?' Ali im niko ništa nije rekao. Čak ni deca...".
Sam maršal, zajedno sa svojim štabom i sovjetskom vojnom misijom, nalazio se u to vreme u svojoj kući nedaleko od grada. Kada je neprijatelj stigao i do njega, oni su se pod okriljem svojih trupa povukli u dinarske planine. Nemci nikada nisu odustali od svoje potere, stežući obruč oko Tita i njegovih pristalica. Sovjetski general Nikolaj Kornejev, koji je bio sa Titom u tom trenutku snažno je savetovao maršala da se evakuiše u savezničku vazdušnu bazu u Bariju u južnoj Italiji. Tito je to odbio, insistirajući da mora da ostane na teritoriji Jugoslavije, piše Russia Beyond.
Pristao je samo na opciju da odmah bude prebačen iz Barija na ostrvo Vis u Jadranskom moru kod hrvatske obale. Pored britanske i američke avijacije, u Bariju su bile stacionirane i eskadrile Ratnog vazduhoplovstva Crvene armije: 12 transportnih C-47 i 12 lovaca dugog dometa za pratnju Jak-9D. Kada se saznalo za situaciju sa Titom, Staljin je uputio svoje pilote da najaktivnije učestvuju u spasavanju Josipa Broza.
Uprkos nestabilnoj komunikaciji, štab Vojske Jugoslavije mogao je da izvesti da čeka na evakuaciju na planinskom pristaništu u blizini grada Kupresa. Zapadni saveznici su odložili misiju spasavanja zbog lošeg vremena, ali je sovjetski major Aleksandar Šornikov osećao da dragoceno vreme ističe i da je hitna akcija neophodna. U noći 4. juna sovjetski C-47 se podigao u vazduh i krenuo ka Jugoslaviji. Koordinate je dao navigator Pavel Jakimov iz Šornikove posade, koji je u to vreme bio sa maršalom. Major je već bio iskusan pilot, koji je neko vreme proveo na Balkanu i proučavao lokalne vazdušne puteve. Međutim, i za njega je zadatak bio izuzetno težak.
"U uslovima grmljavine i kiše morali smo da pređemo Jadransko more na maloj nadmorskoj visini, prvo, da ne bismo skrenuli sa postavljene rute, a drugo, da ne bismo upali u oblake“, priseća se glavni maršal avijacije Aleksandar Golovanov.
“Došavši do ostrva Korčule i zaobišavši Split, gde se nalazila nemačka mornarička baza pokrivena velikim brojem protivavionske artiljerije, posada je počela da se penje na visinu, zauzevši kurs za Kupres, na čijem se području nalazio najviša planina, koja je služila kao pouzdan orijentir. Kada su stigli do planine i identifikovali svoj položaj, posada je tražila svetla upozorenja i signale. Oblačnost je sprečavala dobar pregled okoline. Posada je letela preko nepoznatog terena više od pola sata dok nije našla kodna svetla.”
Mali lokalitet, koji su partizani pripremili u planinama, bio je potpuno prekriven stenama i isečen potocima. Moralo se spustiti iz prvog pokušaja i bez ikakve greške. Šornikov je uspeo sa zadatkom: prizemljio je svoj C-47 i zaustavio ga na poslednjoj zapaljenoj vatri, iza koje je počela strma provalija. Posada sovjetskog aviona morala je još jednom da ponovi težak manevar. Nakon što su maršal i štabni oficiri prebačeni u Bari, piloti su se vratili po ostale. Zapadni saveznici, saznavši za Šornikovljev let, takođe su napravili nekoliko letova u planine.
Za ovaj podvig Aleksandar Šornikov, njegov kopilot Boris Kalinkin i navigator Pavel Jakimov dobili su titulu Heroja Sovjetskog Saveza. Jugoslavija je, pak, svakog od njih odlikovala svojim najvišim vojnim odlikovanjem - Ordenom narodnog heroja.
(MONDO)