Vlasnici lokala, ugostiteljskih objekata i privatnih smeštaja u Crnoj Gori su jako nezadovoljni razvojem aktuelne sezone. Usled "propale sezone" kako su i sami ugostitelji navodili, kao i premijer Crne Gore Dritan Abazović, sada su otkrili konkretne razloge zbog čega je došlo do nezadovoljstva na crnogorskom primorju.
"Nikad nismo imali ovako sirote goste iz Srbije. To nisu paradajz, nego pašteta turisti. Oni nemaju ni za povrće, paradajz je za njih luksuz. Na sve se žale i sve im je skupo. Užas!", navode vlasnici lokala, privatnih smeštaja i ugostiteljskih objekata.
Sve do pred kraj jula, slika polupustih plaža, restorana, kafića, bila je uobičajena. Međutim, turisti iz Srbije, koji su svake godine najbrojniji, ipak nisu zaboravili Crnu Goru. Meštani gradova na crnogorskoj obali do pre samo dve nedelje kukali su za gostima. Sada ih ima sve više, a gužve su krenule tek pred početak avgusta. Međutim, većina turista je iz Srbije, tu su i “privremeno naseljeni” gosti iz Ukrajine, a prema svedočenjima "lokalnih gazdi", njima su "džepovi plitki, a novčanici tanki".
“Neverovatno je da oni traže sniženje cene za svaku glupost. Dođe njih četvoro da iznajme apartman koji izdajemo po prošlogodišnjim cenama, iako je ove godine sve mnogo skuplje, ali ni to nije dovoljno. Umesto da plate 30 evra, što je minimalno, oni pitaju može li za 20, pa to nema nigde. A da im spustimo na 20, pitali bi može li za 15. Nikad nismo imali ovakve goste. Dolaze i stranci, ali najviše porodice i parovi iz Beograda, Novog Sada, Kruševca i drugih gradova Srbije. Nekada su ostavljali bakšiš, ako im se svidi smeštaj, pa ni ne pitaju za cenu, a sad im je sve previše. Bila nam je jedna porodica, nismo mogli da im spustimo cenu, jer nam se zaista tako ne isplati da radimo, pa su našli negde u brdima sobe za po pet evra. Posle su došli da nam kažu kako je gore na ‘čuki’, na Lovćenu, jeftinije. E bože moj, na šta smo spali”, priča Petar Vukšić, koji poslednjih 10 godina izdaje apartmane i sobe u selu u blizini plaže Jaz kod Budve.
Ništa bolja situacija nije ni u “trgovini".
“Tužno je što ljudi dođu na odmor, a onda ih gledate kako broje one cente, da vam slučajno ne daju koji više. Ako je kusur pet centi, oni će da ga sačekaju, neće ostaviti. Da vidiš tu štedljivu sirotinju i bedu, samo razgledaju, pipkaju, isprobavaju, ali niko ništa ne kupuje. Dok su Rusi dolazili, oni su bar trošili, kupovali, ostavljali velike bakšiše, imali smo za šta da radimo. Sad se pržimo na suncu po ceo dan, a prodamo dva do tri artikla. Tuga jedna”, kaže Milena Dobrojević koja prodaje haljine za plažu, peškire i kupaće kostime u Bečićima.
Turisti iz Srbije, ali i iz regiona, hrane se, prema rečima meštana, isključivo po prodavnicama i pekarama.
“Ove godine restorani su ispali iz igre. Turisti iz Srbije u Crnoj Gori jedu na plaži, na peškiru. Ne mrzi ih da vuku hleb, salame, povrće, voće, ne smetaju im ni ose, ni vrućina. Gosti u našem restoranu su uglavnom stranci, Francuzi, Englezi, Nemci, ima i Amerikanaca, čak i Arapa i Indusa. Većina je smeštena u hotelima, pa kad požele da jedu napolju, sednu u restoran, a ima i onih koji dolaze kruzerima, ostanu na obali tokom vikenda, pa svrate kod nas na večeru. Nekad su Rusi imali rezervacije za celo leto, svaki dan. Oni su jeli, pili, plaćali preko svake cene. Kada nam u restoran sednu ljudi iz Srbije, bakšiš je minimalan, a ni obrok ne bude neki luksuz, uglavnom nešto jeftinije, na kašiku. Sveža morska riba, koja nam stiže svakoga dana, košta od 80 do 200 i 300 evra, zavisi od kilaže. Jednog većeg brancina može da podeli više ljudi, a uz flašu vina. To je ceh koji gosti iz Srbije ne mogu ili ne žele da plate”, priča Dragan, konobar u jednom od restorana na budvanskoj obali.
Izležavanje je uglavnom na peškiru, kao u dobra stara vremena, jer ko će za ležaljke da plaća 15 evra.
“Smešno je kad vidite ljude kako se guraju da rašire peškir na gradskoj plaži gde je ovih dana kao u košnici. Neće da plate ležaljku, skupo im je 15 evra, a kako čujem u Beogradu na Adi su 20. Onda se nekako uglave između dva reda ležaljki sa onim svojim krpama, pa neki otvore čak i šator da se sklone od sunca jer nemaju suncobran, a ovaj što mi nudimo neće da plate. Dođu u 10 pre podne, ostanu do sedam uveče, ceo dan na suncu sa torbama hrane i frižiderom punim pića. Neki odu na igralište iza plaže, pa se tamo izležavaju u hladovini. Sve podseća na ratne godine. Ljudi nemaju para, to je očigledno, ali hoće na more. Jadna sirotinja”, priča Marko, radnik na jednoj od budvanskih plaža.
(MONDO/Nova)