Devojka iz Srbije opisala je u ispovesti traumatično iskustvo sa sezonskog rada u Hrvatskoj. Navodi da se i dalje plaši, kako sama priznaje, ali skuplja snagu da prijavi slučaj čim reši zdravstvene probleme koji su nastali kao posledica mobinga u jednom restoranu u mestu blizu Pule. Posao u Rijeci je našla preko agencije.
"Dogovor je bio da budem u proizvodnji kolača. Imala sam iskustva i mislila sam stvarno da ću da pravim kolače. Onda se ispostavilo da je u pitanju proizvodnja sladoleda i da se od mene očekuje da nekoliko puta dnevno ulazim u hladnjaču na -20. Možete da zamislite kakav je to šok za organizam. Šefica mi je priznala da je i sama dvaput operisala srce, ali je insistirala na tome. Odlučila sam da ne rizikujem svoje zdravlje i nađem drugi posao. Bilo je to prvo loše iskustvo, ali neuporedivo s onim što me je čekalo", započinje ispovest devojka koja je želela da ostane anonimna.
Ponovo je kontaktirala agenciju i sledeći posao koji joj je bio ponuđen bio je "ispomoć u kuhinji" u Medulinu pored Pule. "To nisam radila, ali mi je objašnjeno da su to pranje sudova i ti pomoćni poslovi u kuhinji. Trebalo je da dobijem dozvolu, smeštaj i dva obroka. Radi se dvokratno, ukupno 12 sati efektnog rada, od 11 prepodne do 1. ili 1.30 noću. Dva sata sam bila slobodna, od 15 do 17, bez slobodnog dana... Ali mislila sam da uz sve to i platu od 1.200 evra to nije strašno. Na kraju sam morala da pozajmljujem pare samo da bih pobegla odatle i vratila se u Srbiju", kaže devojka.
Dodaje da već prvi susret s novim gazdom nije prošao kako treba. Pojavila se u restoranu sa torbama, umorna od puta, a na komentar da je baš lepo mesto dočekalo ju je: "Nemaš ti šta da gledaš kakvo je mesto, došla si da radiš. Ostavi kofere i hoću odmah da vidim kakav si radnik". "Nisam stigla ništa ni da pojedem, a prve večeri nisam ni stigla do smeštaja. Bila sam kod kuvara i kuvarice i to je bilo užas. A u smeštaju, jesam bila sama u sobi, ali delila sam sprat s momcima koji su tamo radili. Ok, zaključam se uveče, ali u kupatilo kad sam ušla nije mi bilo dobro. Prljavo, zapušteno, zapušeno, higijena rizična za zdravlje. U kuhinji ničeg nema, čaše, tanjiri, sve sam kupovala kartonsko", objašnjava devojka.
Navodi da joj je gazda uzeo pasoš i rekao da će sve srediti oko prijave i da se baci na posao. "Moj deo su bile salate. Kuvar dobije porudžbinu i kaže mi koju salatu da napravim. Ukoliko u njoj ima mesa ili morskih plodova to je njegova odgovornost. Prvi šok je bio kad je bila baš neka gužva i kuvar je urlao na mene zbog salate s morskim plodovima, kad sam rekla da ja to ne mogu, jer jednostavno ne znam, gazda je to čuo, uleteo, gurnuo me i krenuo da viče i prstima razmazuje neku tunjevinu po tanjiru... Ja ne znam šta je to bilo. Ne znam ko bi to mogao da jede", priseća se sa gađenjem.
Ubrzo je shvatila kako stvari funkcionišu u udarnom terminu. "Od 19 do 23 bukvalno nemate prava da dišete. Takva je gužva, a nas samo petoro. Doduše i u tim periodima pušači nestanu na pet minuta, a ja sam imala taktiku za odlazak u toalet da ne bude problema s poslom. Međutim, desilo se tad da sam se javila kuvaru da idem samo do WC-a, a on je lupio o ploču i rekao: 'Ne može'! I stvarno mi nije dao da odem. Morala sam da trpim", navodi devojka.
Sutradan je osetila bol. "Počeli su da me bole bubrezi, a noge su mi oticale. Imala sam temperaturu. Srce mi je pojačano lupalo. Nije mi bilo dobro, ali popila sam brufen i otišla da radim. Trudila sam se da izguram špic, ali oko 22.30 sam morala da izađem. Bilo mi je baš loše. Bila sam skroz mokra. Kuvar, koji je bio ispred na pauzi, objasnio mi je da ne može on da završi moj deo posla. Htela sam da se požalim gazdinoj ženi, koja je sedela s prednje strane restorana, ali ona me je oterala unutra, jer je zabranjeno da mi iz kuhinje idemo ispred da 'turisti ne vide prljave ljude'. Na kraju sam sela i plakala jer mi nije bilo dobro. Gazda mi je rekao: 'Od rada bubrezi ne bole. Diži se, ulazi unutra i radi'. Ja ulazim unutra u bolovima i razmišljam da li ću se srušiti, a možda to i ne bi bilo loše jer će morati da dođe hitna pomoć koja bi mogla da mi pomogne", priseća se kroz suze.
Izgurala je smenu, a u smeštaju odmah tražila doktora. Povratak na posao više nije dolazio u obzir. "Gazda je rekao da se ne foliram i da ujutru dođem da radim. Rekla sam da sam odlučila da odem i zamolila da mi da samo malo vremena u smeštaju da se malo oporavim i vidim šta da radim. 'Taj smeštaj je samo za radnike', rekao je. Čula sam se s ovima iz agencije, rekli su mi da su sredili s gazdom da ostanem tu par dana dok mi ne bude bolje, ali sa druge strane on me je sve vreme zvao i poručivao: 'Ili bolesna na ulicu ili dođi da radiš'. Kad sam se pridigla, odlučna da odem, otišla sam do posla s namerom da uzmem to nešto što sam zaradila, ipak sam bila tamo desetak dana. Rekao mi je da sam bila na probnom radu i da je plata zapravo 60 odsto, a onda odbio za taksi koji mi je on rekao da uzmem iz Pule, te za pantalone koje sam morala da kupim kao radnu uniformu... Tek tog poslednjeg dana mi je vratio pasoš. Samo sam želela da pobegnem, na kraju sam imala za taksi do Pule, a odatle zvala prijatelje i porodicu da mi pomognu da skrpim za prevoz do Beograda", navodi devojka.
Dodaje da joj se još više slošilo kad se vratila kući. "Plan je bio da usput odem u Urgentni, da pozovu policiju i sve prijavim, ali mama me je ubedila da samo dođem kući. Posle dva dana opet mi je bilo loše. Boleli su me bubrezi, opet sam imala tahikardiju, na kraju završila u Hitnoj i dobila uput za stacionarno lečenje u bolnici", priča devojka i dodaje da već danima obilazi lekare.
(MONDO/Nova)