Profesor Zoran Krivokapić preminuo je nedavno u 68. godini. Bio je vodeći naš i svetski stručnjak u oblasti kolorektalne hirurgije i proktologije. U praksu je uveo i široko popularisao više od 46 dijagnostičkih postupaka i operativnih metoda. Obavio je više od pet hiljada veoma komplikovanih operacija karcinoma debelog creva. Međutim, slučaj je hteo da i on sam oboli od bolesti od koje je lečio druge ljude. Pre četiri godine uspešno je operisan i nastavio je da radi, ali zloćudna bolest se vratila. U poslednjem intervjuu koji je dao za medije, doktor Krivokapić je pričao o svom pristupu bolesnicima, kao i vlastitim iskustvima sa karcinomom debelog creva.
"Kad se utvrdi dijagnoza karcinoma debelog creva uvek kažem pacijentu: `Napravili smo dijagnozu i treba se boriti`. To je takva bolest da je idealno da se `uhvati` u ranoj fazi, što nije tako često. Možda je sad ovih godina češće, ali zaista to nekad nije bio slučaj. Međutim, pacijentu treba dati nadu. Zapravo, mislim da pacijent dolazi sa nadom kod nekoga ko će mu pomoći. Ako bih ga ja u početku demoralisao govoreći da je to jako teško i da nije moguće da mu se pomogne, pacijentu bi sigurno bilo teško. Zato uvek popričam sa njima i kažem im da je problem rešiv. Čak ako i ne verujem da je moguće izlečenje, pacijentu dajem nadu. Na kraju krajeva, nada je najvažnija i u lečenju i u izlečenju. Tako to vidim. Ako me je nešto u životu teralo da budem sve bolji i bolji hirurg, te da sve više radim, a i dalje radim i operišem po pet, šest karcinoma dnevno, to je želja da pomognem ljudima i oni imaju poverenja u mene. Čini im se ako dođu u moju ambulantu i ako lepo popričam sa njima, oni su srećni. Sećam se jednog događaja, kada mi je došao jedan deka u ambulantu i rekao: `Šta je s tobom, nikako ne mogu da dođem do tebe, borim se mesec dana? Sad ti predajem moj kancer!`. Ja kažem: `Nemoj da mi predaš, ko boga te molim, ali ćemo se boriti sa tvojim kancerom`", ispričao je doktor u emisiji Mire Adanje Polak na RTS-u.
Prelep je osećaj podariti ljudima život
On je opisao i kako se osećao kad je saznao da je oboleo od karcinoma, objasnivši da je tome pristupio trezveno, baš kao što je to radio i kad su u pitanju njegovi pacijenti.
"To što sam se i ja razboleo je dokaz da niko nije imun na tešku bolest i da čovek mora živeti sa tim. Na svu sreću, brzo sam to prebrodio i počeo sam da operišem već posle mesec dana, računajući da je važno da se čovek vrati i dovrši započeto. A to je da operišem ljude, da pomažem i uživam u njihovom izlečenju. Da uživam u saznanju da ima masa ljudi koji žive 10, 15 godina duže zahvaljujući meni i mom timu. To je toliko lepo osećanje da ljudima ne mogu ni da ga objasnim. Osećaj da ste nekome pomogli i da ga vidite na ulici sa saznanjem da ste mu podarili život, a ima zaista mnogo takvih, zaista je predivan osećaj", konstatovao je Krivokapić, a potom objasnio da je karcinom bolest koju treba prihvatiti kao i svaku drugu i boriti se.
"Moram priznati da je to bio šok za mene. Brzo sam reagovao. Jednostavno se dogodilo… Mislim da se više uznemirila moja okolina, prijatelji i porodica, nego ja. Ja sam racionalan čovek zato što sam se hiljadu puta sreo sa pacijentima koji su to imali, i uvek sam im govorio: `Okej, sad ćemo to da pokušamo da rešimo`. Tako sam i ja to doživeo. Nisam širio ovu informaciju, ali ljudi su saznali, tako da sam dobio poruke i mejlove od ljudi iz čitavog sveta. Prosto je neverovatno kako se ta vest proširila. Možda je tome doprinela činjenica da neko ko se bavi takvim poslom ne bi trebalo da oboli od takve bolesti. S druge strane, ja sam toliko zdravo živeo, bio sam sportista, tako da je ljudima bilo neverovatno da i ja mogu da obolim. Kao što sam već rekao, niko nije imun na bolesti i to treba prihvatiti kao nešto najobičnije i treba se boriti."
Vreme mi izmiče
Krivokapić je tada rekao da je hirurgija jako napredovala, kao i ostali modaliteti terapije, tako da je, po njemu, kancer postao hronična bolest.
"Kad sam počeo da se bavim kolorektalnom hirurgijom, dominantno karcinomom debelog creva, odnosno završim delom debelog creva koji je i najdelikatniji deo cele hirurgije debelog creva, kolona i rektuma, postojalo je mišljenje da je ta vrsta raka neizlečiva. Kad dobiješ rak, to je kraj. Operacije se nisu radile adekvatno, nije bilo dovoljno lekova, nije se predoperativno zračilo… Danas su se stvari mnogo promenile. Karcinom je u mnogo slučajeva izlečiva bolest. Ne samo zbog hirurgije koja je mnogo napredovala, već i zbog ostalih modaliteta terapije – citostatika i zračenja. Kancer je hronična bolest; ljudi žive sa metastazama i po pet, sedam godina, a neki i budu izlečeni. Hirurgija je zaista napredovala. Hirurgija od pre 25 godina je danas neprepoznatljiva", objasnio je doktor, a na kraju priznao da obožava da radi i da će, kako je kazao, u penziju otići direktno iz operacione sale.
"Čovek dok je živ ide napred. Uvek sam se čudio ljudima koji prestanu da rade. Zadovoljni su što mogu da idu na Drinu ili neku drugu reku da pecaju. Meni se čini da mi vreme izmiče i da ne mogu sve da stignem. Imam utisak da ću operisati do 65. godine i da ću u penziju otići iz operacione sale. A mislim da ću do kraja života nastaviti da prenosim svoje ogromno iskustvo na mlade ljude. Ali ne zato što sam profesor, nego zato što volim mlade koji su ambiciozni, pogotovo u ovo vreme kad je teško ostati normalan ovde gde mi živimo. Tako da, idem dalje i tako ću raditi do kraja života."
(MONDO)