Milan Stanišić, ratni vojni invalid u mrtvačnici odlučio je da ipak preživi. On je bio registrovan među 4.000 vojnika koji su dali život u vreme građanskog rata na području Bosne i Hercegovine. Njega je geler od granate pogodio u glavu, nanete su mu ozbiljne povrede mozga, a u bolnici su nakon prvog pregleda konstantovali smrt, te je poslat u mrtvačnicu.
Telo Stanišića je dva dana, u krvavoj uniformi, bilo bez dela glave, ležalo spremno za transport, čekajući na roditelje da dođu i pokupe ostatke. Ipak, oni nisu došli jer su se nalazili u Hrvatskoj u okruženju koje im nije dozvolilo da napuste selo. Stanišić je pokušao da se priseti tog dana, kada su ratni drugari zatekli njega sa delom mozga koji nije mogao da se vrati:
"Umro sam tu i tu, ali sam preživeo Božijom voljom. Jedna granata je izbačena u naše minobacače, srećom su ti ljudi bili na ručku. Druga granata je pravo u nas. Nas 11 je povređeno, a ja po najviše. Srećom da je doktor bio tu, mislim vratio je moj mozak i rekao da voze hitno. Mislim, na teritoriji opštine Olovo vodile su se borbe kada sam bio primljen u bolnicu, primio me doktor Lazarević, ja to ništa nisam znao. Operisali su me, ali su rekli da od mene nema ništa. Potom su me prebacili u mrtvačnicu",
U mrtvačnici je proveo 48 sati, s obzirom na to da roditelji nisu mogli da dođu, to je učinio lekar prof. dr Ratko Radović, te je on idetifikovao Stanišića i pokušao da odgonetne pod kakvim okolnostima je stradao:
"Voljom Božijom se promenila sudbina. Kako je on prišao meni, ja sam ga udario po nozi, odnosno pomerio sam ruku. On je potom zvižnuo i rekao da ipak ima jedan živ. On sada drži zubnu ordinaciju, ovim putem ga pozdravljam. Primila me profesorka Otić, uperila mi je neku bateriju, ali nisam mogao da saznam ko je ona, nisam mogao ni da govorim. Ne mogu da saznam koje je veroispovesti, znate, mislim, kada bih bio u Beogradu, možda bih se brže oporavio"
Inače, po izveštaju se Stanišić suštinski dva puta budio i ponovo upadao u komu jer je mislio da se nalazi u Sarajevu, odnosno u bolnici koja je pod kontrolom armije BiH i da oni žele da ga oparave da bi ga posle mučili:
"Prvo su me ispitali, kao što su i mučili naše što su ostali Srbe, mislim, ne zna im se trag. Dečiji je to mozak, sve mi je u tom trenutku bilo dečije. Recimo, kada sam došao k sebi, hram Svetog Save je bio preko puta, video sam taj hram i rekao ma ništa mi nije. Niko mi ne govori da se otvori lobanja, uradi plastika i zašije. Tamo u Sokobanjskoj nas je bilo 150, nema šta nema, moraš se smejati, a mozak se tada pomera, pa sam morao da držim ruku na glavi kako bih se bezbolno nasmejao. Snime me na magnetnoj rezonanci, te su videli da ima olupina od gelera. Bio sam tri puta operisan, a četvrti put su mi samo plastiku stavili. Mislim, kako sam ponovo počeo da skijam jer sam inače skijao, ali sam moram jedno 200 puta da padnem, noga nije htela da se savije. Kada je ta strana mozga udarena, onda sve odlazi. Kako sam stao na skije, video sam da ne mogu vladati skijama, ali sam se učio.
Potom je pričao o životu nakon oporavka, jednog ratnog invalida u tom periodu:
"Izbacivali su me iz gradskog saobraćaja, nema šta mi nisu radili, dok nisam mogao da pričam, pa me samo izbace. Mislim, kažem šta sam, ali ne vredi. Problema milion, ali sve sitnih", ispričao je on.
(Kurir, Mondo, I.L.)