"HOĆE LI MAJKA LEŽATI U LOKVI KRVI, A OTAC BESNETI PIJAN": Vanja preživeo PAKAO i već sa 15 godina završio kao BESKUĆNIK

Zbog uslova u kojima je kao dete živeo, okovan strahom za svoj i majčin život, a kasnije i sticajem nesrećnih okolnosti, Vanja Suzić je sa 15 godina završio na ulici. Dom mu je postao čitav grad, najudobniji krevet klupa u parku, a za hranu i garderobu naučio je da se snađe. Suzić sada ima 39 godina, živi u Hrvatskoj i pomaže ljudima na ulici, nekoliko puta je započinjao život ispočetka, a sve ono što se u njemu događalo podelio je u razgovoru za "HRT" pre dve godine.

Sve naučio na ulici

Sve što o životu zna, Vanja je naučio na ulici. Na njoj sve nastaje, pokreće se i menja. Ulica nekome daje sigurnost, a nekome uliva strah. Život tu vibrira, nikad ne staje, a Vanja fotoaparatom hvata njen savršeni trenutak. Retki su oni lepi kojih se seća u svom odrastanju, a zbog ružnih sa samo 15 godina postao je beskućnik. Ulica mu je tri i po godine bila jedini dom. Napušteni magacini postajali su poželjna skloništa tokom hladnih meseci, a klupe u parku udoban krevet. Na dečja igrališta retko je navraćao, jer je morao da se pobrine da preživi. Odrastao je preko noći.

"To nije preživljavanje iz dana u dan, to je iz sata u sat. Kad preživiš sat - dobro je, idemo u sledeći", kaže on.

Nasilje u porodici

Njegovo detinjstvo niko ne bi poželeo. Živeo je u strahu kakve će prizore nakon povratka iz škole zateći u kući, hoće li majka ležati u lokvi krvi, a otac besneti pod uticajem alkohola.

"Poslednje čega se sećam je scena koju je otac izveo kada me je zvala komšinica iz prizemlja, jer smo se mi kao deca uvek igrali ispred zgrade loptom ili nešto. 'Brzo dođi', u trenutku kad sam ja ušao u stan, majka je već bila srušena zajedno sa foteljom na pod, brat je plakao u sobi, komšinica je tada već zvala policiju i Hitnu. Hitna je odvela majku, na kraju je ispalo da joj je otac tada polomio dva rebra. Ja sam u nekom trenutku totalno na to oguglao i meni je to postalo normalno", priča Vanja.

Kada se to dogodilo, kaže, već je postao napet i čekao da se završi scena koja je postala ritual - da neko dobije batine, neko nešto polupa, da se bilo šta dogodi kako bi dan počeo i prošao. "I onda kad bi on kasnio s takvim scenama, kada bi se negde zapio previše, kada nije dolazio u uobičajeno vrijeme - e onda je meni bilo teško njega da dočekam, da to prođemo, pa da možemo da idemo na spavanje", kaže Vanja.

Majka otišla i ostavila ga sa ocem

Majka više nije mogla da trpi nasilje i odlazi sa njegovim mlađim bratom. Vanju ostavlja sa ocem koji ga vodi po pijankama. Mamuran se jutrima budi kod bake. I onda novi šok - baka umire, ruši mu se svet. Ostaje bez jedinog utočišta i sigurnosti - bakinog zagrljaja. Ponovo je prepušten sam sebi. Sa 15 godina donosi odluku koja će ga zauvek obeležiti, napušta oca i rodnu Kutinu.

"Išao sam autostopom. Prvi auto koji mi je stao pitao me je kuda idem, ja sam rekao: 'Na more', kaže: 'Ja ti idem prema Puli'. Ja sam rekao: 'Super, tamo idem i ja'. Nisam imao pojma gde je Pula, da se razumemo. Da je on rekao idemo za Zadar, ja bih tamo otišao", priseća se Vanja.

Tinejdžer u nepoznatom gradu, potpuno sam. U rancu tek jedne gaće, čarape, malo hleba i polovina bakine penzije. Gradski park činio mu se kao sigurno mesto na kojem može da prespava. "Moram da priznam da mi nikad nije bilo lepše da spavam nego tu noć. Koliko mi je bilo teško bez bake, toliko sam osetio i olakšanje što sam se sklonio sa tog mesta. Znao sam da otac neće niotkud doći i to mi je bila super prospavana noć", kaže Vanja.

Ulazak u pakao droge

Preživljavao je zavlačeći ruke u tuđe džepove. Odeću je pronalazio na štrikovima, a hrane je bilo u obližnjim trgovinama. "Ja sam imao turiste, imao sam novčanik i - leva ruka, desni džep, i vidi šta ima. Jednom sam čak ukrao novčanik, neću nikada zaboraviti, sa markama i nisam znao koji je novac, pa sam ga bacio. Uvek sam krao iste stvari - paštetu, jogurt i ona američka peciva za hamburger što su zapakovana. I ona je znala, već nakon trećeg puta je znala da ja kradem jer nisam nikad ništa kupio, nisam ja sad imao nešto sitnog pa da sam kupio Čunga Lungu. Ne. Pred kraj, kada su već sve tete shvatile da kradem, ta teta me je dočekala napolju, imala je pauzu, i stavila mi je unutra paštetu, konzervu ribe i rekla je - 'nemoj više ovde, sad svi znaju'", priseća se Vanja.

Na ulici je tražio sigurnu zonu, mesto gde može privremeno da boravi. I pronašao ga je kod jedne bake. Dopustila mu je da spava u njenoj šupi za drva i hranila ga je. Nakon tri i po godine beskućničkog lutanja odlazi iz Pule u Poreč, gde pronalazi prvi posao i napokon ima krov nad glavom. Radi kao konobar, ali noćni život krije mnoge zamke.

"To je meni jako puno značilo da mene neko primećuje, da sam ja nekome bitan, i sad sam ja neko, nisam ja više niko, ne spavam ja više na klupi, sad ljudi dolaze meni, ne ja njima. To je meni u tom trenutku bilo 'vau'. To su bili prvi ljudi koji su mene prihvatili, koliko god oni bili loši i ovakvi i onakvi, oni su mene prihvatili i oni su meni dali svoju ruku. Tu se pojavila droga, ali droga je bila moj izbor, nije me niko terao da ja uzmem drogu", priča Vanja.

Nakon što se šesti put predozirao, prošlo je tačno 45 minuta pre nego što je počeo da plače. Te suze pamti i dan-danas. "Nikad u životu nisam toliko plakao kao tad. I počela je da me grize savest zbog svega. Sve što sam ukrao, svakome kome sam prodao drogu, svakome kome sam dao drogu da konzumira, doslovno sam ustao i 10 grama kokaina sam istresao u ve-ce šolju. I rasterao sam sve oko sebe", kaže on.

Novi početak

I ponovo je krenuo ispočetka. Izranjavan i nestabilan, tragao je za uporištem i svoju novu porodicu pronašao među beskućnicima. Pomaže onima koje retko primećujemo, ljudima sa ulice.

"U beskućnicima prvenstveno vidim sebe. Oni jesu ja, sve ono što sam ja nekad prolazio. Gledajući nekoga ko to prolazi sad na ovaj ili onaj način je nešto što meni nikad neće dati mira. Na taj način se ja uvek vraćam tim ljudima jer nemam problem s tim da neko ima porok, da neko smrdi i tako dalje. Nemam problem s tim da podelim obrok sa nekim, ali ono što ja mogu je uvek da pružim ruku i dam nekome drugu priliku, koja je uvek, nažalost, uskraćena svima", kaže Vanja.

Zna kako se beskućnici osećaju, o čemu razmišljaju. Sa lakoćom im pristupa i oni mu veruju. Ulica ga, ovaj put, čini srećnim. Vanja je danas u braku i ima dete. Uspeo je da zalepi slomljene komadiće svog života. Retkima koji su odrastali u takvim teškim uslovima, lišeni roditeljske ljubavi i brige, to pođe za rukom.

"Da mogu išta da promenim u svom životu, onda bih birao da mi je otac bio otac, ali pošto ja ne mogu to da biram, imam roditelje koje imam, ne bih ništa menjao. Ceo život je jedna moja škola i dobra škola i siguran sam da je s razlogom", zaključuje Vanja.

BONUS VIDEO:

(MONDO/HRT)