Objavljeno je pismo "dugogodišnjeg nemačkog posetioca koje bi svaki ugostitelj i gradonačelnik trebalo da pročita".
Prema pisanju nemačkih medija, nakon što je 18 godina posećivao Brač, kupio kuću i potpuno se integrisao u lokalnu zajednicu, Kristof - nemački preduzetnik iz Frankfurta - poslao je emotivno i pronicljivo otvoreno pismo upozoravajući na zabrinjavajuće trendove u hrvatskom turizmu, prenosi Feniks.de.
Njegove reči nisu reakcija nezadovoljnog turiste koji prolazi, već duboko razmišljanje čoveka koji ostrvo smatra svojim drugim domom. Shodno tome, on iz prve ruke svedoči kako težnja za profitom i komercijalizacijom postepeno potkopava same temelje dalmatinskog načina života.
Razmišljajući o promeni lokalnog mentaliteta i svakodnevnog života, Kristof se seća vremena kada je turistička sezona bila samo deo života, a ne jedini razlog postojanja.
Običan obrok košta isto kao u Frankfurtu
"Upoznali smo Hrvatsku kao toplu, otvorenu i gostoljubivu zemlju. Čak i usred sezone, naši prijatelji ovde su imali vremena za kafu, razgovor, zajedničku večeru ili spontana okupljanja... Ljudi su tada morali da zarađuju za život, baš kao i sada. Ali sezona je bila deo njihovih života; nije bila ceo njihov život", naglašava autor, dodajući da se logika poslovanja i određivanja cena u ugostiteljstvu od tada fundamentalno promenila.
Upoređujući cene sa onima u svom rodnom gradu, on primećuje da "obični ćevapi ili pljeskavica koštaju 20 ili 25 evra, dok biftek košta 35 evra", ističući apsurdnost situacije:
"Dolazim iz Frankfurta. I tamo smo upoznati sa visokim cenama... Ali kada jednostavan obrok na Braču košta koliko i obrok u centru Frankfurta, teško mi je, kao preduzetniku, da to ekonomski opravdam", navodi on.
Posebno je zabrinjavajuće pomeranje fokusa sa fer cene usluge na to koliko se više može izvući od gosta. Autor objašnjava da nevoljnost dugoročnih gostiju da troše nije posledica nedostatka sredstava, već gubitka perspektive u pogledu prave vrednosti.
"Ponekad se čini da je pitanje: Koliko još gost može da plati? Koliko mogu da podignu cenu pre nego što kažu: 'Dosta!'. Problem nije u tome što ne možemo to sebi da priuštimo. Mogli bismo. Ali sve smo manje spremni da platimo, jer više ne osećamo da cena odgovara onome što dobijamo zauzvrat", objašnjava on.
Sve ima svoju cenu
Ova neumoljiva komercijalizacija vidljiva je čak i u najsitnijim detaljima okruženja, poput tuševa u javnim prostorima.
"Godinama je u našem javnom zalivu postojao jednostavan tuš koji je opština instalirala. Izašli biste iz mora, isprali so i otišli kući. Niko nije razmišljao o tome. Danas postoji tuš koji radi na novčiće. Naravno, niko neće bankrotirati plaćajući evro za tuširanje. Nije stvar u samom evru; stvar je u tome da li sve mora da ima cenu", kaže Kristof.
Pored finansijskog pritiska, autora lično najviše pogađa administrativno distanciranje i gubitak lokalne veze sa brodom, uprkos decenijama ulaganja i učešća u lokalnoj zajednici. Shodno tome, osećaj otuđenja se ponovo javlja. Što se tiče njegove reakcije na vest da se više ne smatra stanovnikom, on piše:
Poruka koju dobijamo je: "Vi zapravo ne pripadate ovde. I to boli... Kroz prijateljstva, komšiluk, poverenje i povratak iz godine u godinu... Posle toliko godina, više se nismo osećali kao turisti. A ipak, danas sve više osećamo da smo samo gosti, gosti od kojih se očekuje da potroše mnogo novca.“
U zaključku, autor poziva lokalne vlasnike preduzeća i donosioce odluka da ne žrtvuju autentičnost i dugoročne odnose zarad kratkoročne dobiti. Podseća ih da Hrvatska nema potrebu da imitira druga masovna tržišta ili ekskluzivne turističke destinacije, jer njen šarm leži u jednostavnosti i ljudima, navodi Kroatien-nachrichten.de.
Cene se mogu ponovo promeniti
"Za nas, Hrvatska nikada nije bila Azurna obala. I to mislim kao kompliment Hrvatskoj. Nismo tražili Sen Trope. Tražili smo Brač... Ćevapčići ne postaju luksuzno jelo samo zato što koštaju 25 evra. Konoba ne postaje luksuzni restoran samo zato što večera košta 100 evra po osobi“, poručuje Kristof sa poslednjom porukom o vrednosti teško stečenog poverenja i dodaje:
"Cene se mogu ponovo promeniti. Kuće se mogu renovirati. Putevi se mogu popraviti. Ali poverenje, osećaj dobrodošlice i osećaj pripadnosti mnogo je teže povratiti kada se jednom izgube. Držite se toga. To vredi više nego zaraditi još jedan evro", zaključuje on.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
· Reaguj