– Ja sam nju videla. Vikala sam joj da trči, da beži. U jednom trenutku čak sam pokušala da krenem prema njoj, ali između nas su eksplodirali automobili i podigao se plamen. Više nije bilo puta kojim sam mogla da prođem. A onda je ona samo nestala. Ta slika ostaće mi u glavi dok sam živa – kroz suze priča Nikolina Slavnić, mlađa sestra 34-godišnje Dragane Antešević, jedine žrtve sa smrtnim ishodom velikog požara koji je u noći između 13. i 14. avgusta zahvatio Omiš i okolna mesta.
Poslednja slika koju Nikolina nosi u očima jeste njena sestra Dragana, stotinak metara iza nje, sa koferom u ruci, usred vatrenog pakla. Oko njih gore automobili, eksplozije odjekuju, a plamen preseče put između dve sestre. Nikolina viče Dragani da beži. Gleda je, pokušava da joj priđe, ali ne može. U sledećem trenutku Dragane više nema.
Dve sestre te noći prolazile su kroz isti pakao kao stotine ljudi koji su pokušavali da pobegnu od vatre, dima i užarene žeravice. Nikolina je uspela da se izvuče, lakše povređena. Dragana nije.
„Od sestre se ne oprašta“
Nekoliko dana nakon požara Nikolina je na društvenim mrežama napisala da još čeka da se Dragana pojavi, da čuje njen glas i ponovo je zagrli.
„Ne mogu da se oprostim od tebe, jer se od sestre ne oprašta. Samo ću naučiti da živim s tim da te ne mogu zagrliti, ali ću te nositi u sebi dok god dišem“, napisala je.
Nikolina je u požaru zadobila opekotine na tabanima, ranu na glavi i povredu ruke. Ipak, kaže da će fizičke povrede zarasti.
– Nisam teško povređena. Imam rane koje će zarasti. Lakše sam povređena, ali mi je duša povređena. To je jedino što mogu da kažem.
Njeno svedočenje pokazuje koliko se situacija u svega nekoliko minuta pretvorila u borbu za život.
Dragana je rođena 1992. godine, a Nikolina šest godina kasnije. Njih dve su bile jedine sestre i bile su veoma bliske. Nikolina je pre tri godine dobila posao u Vili Charlotte kod Omiša, a ove godine pozvala je i Draganu da joj se pridruži.
Dragana je 15 godina radila u istoj firmi u Bosni i Hercegovini, ali je dala otkaz, dok je i njen suprug u tom periodu ostao bez posla. Sestre su zato odlučile da zajedno provedu sezonu.
Nikolina je radila na recepciji, Dragana kao sobarica. Živele su zajedno i, kako kaže Nikolina, gotovo se nisu odvajale.
– Spavale smo u istom krevetu. Ona je tako brzo zavolela to mesto. I ljudi su nju zavoleli od prvog trenutka. Bila je anđeo. Verujte mi, moja sestra u životu nije ni mrava zgazila.
Požar je izgledao daleko
Te večeri u vili je bilo oko 120 gostiju. Sestre su u jednom trenutku videle požar preko mora, ali im se činilo da je daleko.
Nikolina je ranije gledala požare na tom području i nijedan se nije približio objektu u kojem je radila. Zato nije verovala da će plamen stići do njih.
Onda su gosti počeli da izlaze iz apartmana i pakuju stvari. Nestala je struja, a dim i pepeo počeli su da prodiru svuda.
– Sve do tog trenutka nisam verovala da plamen može da dođe do nas. Kada je nestalo struje, nastao je potpuni haos. Mi još nismo ni znale da je naređena evakuacija.
Susetka ih je upozorila da moraju odmah da beže i pitala imaju li automobil. Imale su službeni Caddy.
Čekale su da poslednji gost napusti objekat. U vili su ostale samo tri žene. Već su se gušile od dima, ali su se vratile po kofere.
– Ne znam zašto smo se vratile po kofere. Već smo se gušile. Ipak smo ih uspele staviti u Caddy. Upalila sam automobil i klimu i krenule smo iste sekunde.
Danas Nikolina razmišlja o tome da li bi sve bilo drugačije da nisu gubile vreme. Ali tada nisu znale koliko im je malo vremena ostalo.
Caddy se zapalio
Vila je bila uz samu obalu, ali Nikolina nije poznavala teren i nije znala da li mogu da se spuste prema moru. Videla je da svi automobili idu prema magistrali i Omišu, pa je krenula za njima.
Ispred njih bila su još dva automobila. Kada su stigle do vrha i uključile se na magistralu, Nikolina je prešla u levu traku.
Nisu prešle ni desetak metara kada je u automobilu postalo nepodnošljivo vruće.
– Mislim da smo se zapalile iste sekunde. U automobilu je bila golema vrućina. Vrištale smo, a ja sam telefonom bila povezana sa svojim menadžerom. On je mogao da čuje naše krike i celu našu borbu za život.
Nikolina je nastavila da vozi zapaljeni automobil, pokušavajući da pronađe mesto na kojem bi mogla da stane. Motor se ugasio, uspela je da ga ponovo pokrene, prešla još desetak ili dvadesetak metara, a zatim je automobil definitivno stao.
Plastika je počela da se topi, a vatra da se širi.
– Rekla sam im: „Mi ćemo poginuti. Izlazite van!“ Znala sam da će automobil eksplodirati ako ostanemo u njemu.
Sve tri su izašle iz vozila.
Nikolina je krenula prema moru, uverena da Dragana trči za njom. Međutim, ispod puta je već gorela padina. Nije videla kuda može da prođe.
Morala je da nastavi da beži.
A onda se okrenula.
Poslednji pogled na Draganu
Draganu je ugledala stotinak metara iza sebe. Imala je kofer u ruci.
– Vikala sam joj da trči, da beži. Videla sam je kako kleči, stoji i gleda me. Naišao je plamen i više je nisam videla. Samo je nestala.
Nikolina je pokušala da se vrati prema sestri.
Nije mogla.
Između njih su bili plamen i automobili koji su eksplodirali. Svaki korak prema Dragani značio bi i rizik da Nikolina pogine.
– Ja bih nju povukla sa sobom. Vratila bih se da sam mogla. Ali ona mi je nestala. Jednostavno je nestala.
Upravo taj trenutak, kaže, ne može da izbaci iz glave. Stalno se pita da li je kofer Dragani oduzeo nekoliko presudnih sekundi i da li bi sve bilo drugačije da ga je ispustila.
– Znam da nisam mogla da se vratim. Da sam krenula kroz taj plamen, poginula bih. Ali stalno mi se vraća ta slika. Ona stoji sa koferom, gleda me i onda je više nema.
Spas u poslednjem trenutku
Nikolina je nastavila da beži i pokušavala da zaustavi automobile. Ljudi su bili u panici, vozila su se sudarala, neka su gorela, a druga pokušavala da se probiju kroz vatru.
U jednom trenutku otvorila su se vrata automobila u kojem su bile Natalija iz Stanića, njena ćerka Kristina i pas.
Povukle su Nikolinu unutra.
– Molila sam ih da stanu. Govorila sam: „Ostala mi je sestra!“ Natalija mi je rekla: „Hoćeš li i ti poginuti?“ Samo me ugurala u automobil i odvezla. Ta žena mi je spasila život.
Stigle su do velikog parkinga kod lunaparka na Priku, gde dalje nisu mogle automobilom. Nastavile su peške prema Omišu.
Kristina je Nikolini dala papuče. Tek tada je shvatila koliko su joj tabani izgoreli od vrelog asfalta. Imala je i ranu na glavi i povredu ruke.
– Nisam ni znala da sam povređena. Hodala sam normalno. Bilo mi je važno samo da pronađem Draganu. Mislila sam: neka je izgorela i devedeset odsto, samo neka je živa.
Satima je tražila sestru
Nikolina je potom satima tragala za Draganu. Zaustavljala je policajce i govorila im da joj je nestala sestra.
– Govorila sam: „Čoveče, nestala mi je sestra, sama sam.“ A svi su mi govorili da se sklonim, da će doći, da će izaći. Bila je golema panika.
Telefon joj je imao samo jedan odsto baterije. Nije imala internet, dokumente ni nekoga poznatog uz sebe. Proveravala je bolnice i pokušavala da sazna da li je Dragana negde evakuisana.
Čula je da su u Split primljene dve neidentifikovane žene. Nada joj se vratila.
– Nije mi bilo važno da li je teško izgorela. Samo sam htela da je pronađem.
Jedna od žena bila je njihova koleginica koja je s njima izašla iz vile. Pronađena je živa i prevezena u bolnicu.
Dragane nije bilo.
Najteža vest
Porodica je kasnije dobila informaciju da je na području požara pronađeno telo. U tom trenutku još nije bila završena identifikacija.
Nikolina je, međutim, verovala da zna o kome je reč.
– Niko nam još nije lično potvrdio da je to ona. Ali ja znam. Na tom mestu nema ko drugi da bude.
Majka je dala uzorak za DNK analizu, a porodica je čekala zvaničnu potvrdu.
Nikolina se nakon tragedije vratila u vilu po stvari. Fizičke rane su počele da zarastaju, ali kaže da je ono što se dogodilo ostavilo mnogo dublji trag.
– Meni to nije bilo važno jer sam živa. Moje će rane zarasti. Ali ovo drugo… Ne znam kako će ovo ikada proći. Da barem nisam sve videla. Da nisam bila u tom paklu i gledala smrt u oči.
„Bila je anđeo“
Nikolina ne želi da se Dragana pamti samo po načinu na koji je stradala. Želi da se govori o njenom životu, dobroti i vremenu koje su zajedno provele.
Posebno pamti jednu scenu iz noći požara.
Pre nego što su napustile vilu, Nikolina je pronašla malu lastu koja se gušila od dima. Uzela ju je, odnela pod vodu i pokušala da je spase. Ptica se oporavila, a kada se Nikolina posle tragedije vratila u vilu, lasta je još bila tamo.
Za Nikolinu je to ostao simbol svega što je Dragana bila.
Nekoliko dana kasnije pred porodičnom kućom pojavio se beli golub.
– Nikada ovde nisam videla belog goluba. Jutros je samo došao pred kuću. Možda umišljam, ali želim da verujem da je to bila ona. Da mi je došla da kaže da je sada mirna.
Nikolina kaže da ne krivi ni ljude, ni Hrvatsku, ni mesto u kojem je radila.
– Žao mi je samo što je moja sestra morala da ode na takav način. Ništa drugo.
Njena najveća borba sada je da nauči da živi bez jedine sestre.
– Ne mogu da se oprostim od nje, jer se od sestre ne oprašta. Zauvek sam njena sestra. I ona će zauvek biti moja Dragana.
Za Nikolinu će poslednji prizor zauvek ostati isti: Dragana stotinak metara iza nje, sa koferom u ruci, dok plamen i eksplozije automobila presecanju put između njih.
Ali želi da je pamti po onome što je bila pre te noći – po njenoj dobroti, osmehu, radu, ljubavi prema moru i ljudima koje je upoznala.
(Slobodna Dalmacija/MONDO)
BONUS VIDEO:
· Reaguj