Srpski vojnik pronašao bebu u spaljenoj kući: 16 godina kasnije svoje ime zatekla na spomeniku nestalih tokom rata u BiH

Neverovatna životna priča Senide Bećirović zabeležena je i u dokumentarnom filmu Roberta Tomića Zubera, a RTS je u januaru 2009. godine na Prvom programu emitovao priču o devojčici koja je tokom rata u Bosni i Hercegovini nestala kao beba, da bi 16 godina kasnije bila pronađena živa u Srbiji.

"Čula sam da je pucano, da su majka i drugo dete ubijeni, a da je ona slučajno ostala u bešici. Malena je bila, nije je pogodilo. Taj momak je naišao, čuo da dete plače, uzeo je i odneo. To je bio gest, i to kakav. Šteta što je taj momak poginuo. Imao je svesti da uzme to dete, odnese ga i spase", ispričao je jedan meštanin koji je bio upoznat sa pričom u o njenom nestanku.

Od Ružice, preko Mile, do Senide

Ni put kojim je devojčica nakon toga stigla do Vlasenice nije potpuno rasvetljen. Zdravka, žena koja je o njoj brinula prvih nekoliko meseci, ispričala je da joj je dete donela žena koja se predstavila kao socijalna radnica iz Šekovića.

"Ja sam pitala kako se zove. Kaže: 'Ružica'. A koga ima? Kaže da nema roditelje, da je pronađena pred nekom kućom, kod ruže, pa su joj zato dali ime Ružica", prisećala se Zdravka.

Za nju tada nije bilo važno ni odakle je dete došlo, niti kojoj veri pripada.

"Volim decu. Htela sam da je spasem, da je primim, odhranim, pa ako neko dođe da je traži, da mu je predam. Nisam gledala koje je vere. Nisam ni pitala. Važno je bilo da sam je primila i odhranila."

Kako više nije mogla da se stara o njoj, devojčica je 1993. godine stigla u Beograd, u hraniteljsku porodicu Živke i Živana Jankovića. Oni su joj dali svoje prezime i ime koje će narednih godina postati njen identitet - Mila.

Jankovići su izgubili svoju decu, a devojčici koja je u njihov dom stigla bez porodice pružili su ljubav i sigurnost.

Nikada, međutim, od nje nisu krili da nisu njeni biološki roditelji.

"Oni su meni od početka govorili da nisu moji roditelji. I jako mi je drago što to nisu krili od mene. Govorili su mi: 'Kada porasteš, htećeš da znaš nešto o svojima, tražićeš ih.' Ja sam govorila: 'Ma neću, šta će mi to, meni to ne treba.' Ali kada sam došla u dom i kada sam sazrela, verovatno se u meni probudilo nešto. Shvatila sam da ipak treba da znam ko sam. Nisam pala s drveta, sigurno imam nekoga", pričala je Senida Mila.

"Čovek je čovek"

Godine provedene u Beogradu oblikovale su njen život. Odrasla je u pravoslavnom okruženju, dok je tek kasnije saznala da potiče iz muslimanske porodice.

Za nju, međutim, to nikada nije predstavljalo razlog da ljude deli.

"Odrasla sam u pravoslavnoj veri, a moje ime je Senida i pripadam muslimanskoj porodici. Ali nikada nisam gledala, niti ću gledati, ko je musliman, a ko hrišćanin. Čovek je čovek", govorila je.

Kada više nije živela kod Jankovića, boravila je u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Upravo tokom odrastanja počela je sve snažnije da oseća potrebu da otkrije ko je i odakle dolazi.

Uz pomoć socijalnih službi počela je potraga koja će joj promeniti život.

DNK test otkrio istinu posle 16 godina

Trag je na kraju doveo do Muhameda Bećirovića, njenog biološkog oca, koji je u međuvremenu živeo u Nemačkoj. Šesnaest godina nije znao šta se dogodilo njegovoj supruzi i ćerkama i izgubio je nadu da su žive.

Kada je Senida pozvana da uradi DNK analizu, postalo joj je jasno da su socijalni radnici možda pronašli nekoga iz njene porodice.

Rezultat je potvrdio ono što je do tada izgledalo gotovo neverovatno - Mila Janković bila je nestala Senida Bećirović.

Za sedamnaestogodišnju devojku, međutim, pronalazak oca nije jednostavno značio srećan kraj. Bio je to početak potpuno nove borbe sa sopstvenim identitetom.

Vaspitač iz Dečjeg sela prisećao se koliko joj je bilo teško da prihvati činjenicu da čovek koji joj je biološki otac za nju, emotivno, još nije mogao da bude "tata".

"Ta dva-tri dana koja je provela sa ocem govorila je da neće da živi u Nemačkoj, da neće nigde da ode i da neće da menja svoje ime i prezime. Jednostavno je htela da sačuva svoj identitet."

Najpotresniji trenutak, kako je ispričao, došao je kada je DNK test potvrdio njeno poreklo.

"Najteži je bio trenutak kada je saznala da se više ne zove Mila, već Senida. Tada mi je rekla: 'Ja ne znam šta ću.'"

"Kako da ostavim babu i dedu?"

Pred njom se tada našao izbor kakav sedamnaestogodišnjakinja teško može da zamisli. Sa jedne strane bio je otac koga je tek pronašla, a sa druge ljudi koji su je podigli kada nije imala nikoga.

"Pričala mi je kako je živela kod babe i dede i koliko joj je teško da ode. Planiralo se da ode kod oca u Nemačku, a ona je pitala kako će njih da ostavi. Oni su stari ljudi, ona im sada treba. Oni su njoj pomogli kada joj je bilo najpotrebnije. Ali, sa druge strane, to je njen tata", ispričao je njen vaspitač.

Pokušao je da joj objasni da pronalazak biološkog oca ne znači da mora da izbriše ljude koji su do tada bili njena porodica.

"Rekao sam joj: 'Ti možeš oca da upoznaš. On je za tebe sada stranac, otac na papiru, ali možeš vremenom da ga upoznaš, isto kao što si upoznavala babu i dedu. A baba i deda se verovatno nikada neće ljutiti ako odabereš oca.'"

Susret sa biološkim ocem bio je gotovo bez reči.

"Stajali su jedno naspram drugog i gledali se. Nastao je tajac i samo su suze tekle. To je bio jeziv trenutak."

Povratak u rodni kraj završio u bolnici

Još teži bio je povratak u kraj iz kojeg je kao beba nestala.

Posle 16 godina Senida je došla na mesto na kojem je započela priča o njenom nestanku. Rođaci su joj pokazivali prostor na kojem je kao beba pronađena i pričali joj ono što su znali o nestanku njene porodice.

Emocionalni teret bio je preveliki.

"Jednostavno se nije dobro osećala. Odmah smo videli o čemu se radi. Zamolili smo njenog rođaka da ispriča priču o tome kako je nestala njena porodica i onda smo želeli što pre da se vratimo. U povratku smo se zaustavljali više puta. Sve je bilo jako mučno, puno naboja i emocija", ispričao je jedan od ljudi koji je bio uz nju.

Po povratku u Novi Sad stanje joj se pogoršalo.

"Imala je jako visok pritisak i prebačena je u bolnicu. Provela je tamo dva dana, a nakon toga se sve stabilizovalo."

"Više je vuče onaj ko ju je podigao na noge"

Ljudi koji su pratili Senidinu priču razumeli su zbog čega nije mogla preko noći da prihvati novi život.

"Svoja krv je svoja krv, ali nešto je drugo sada. Više je vuče onaj ko ju je podigao na noge nego onaj za koga do juče nije ni znala. Ona je 17 godina rasla uz nekoga koga je poznavala", ispričala je njena tetka.

"Ja joj se divim, verujte. Imam 43 godine, a ona 17 i po. Ja sam na izmaku snage. Verujte da ne mogu više", rekla je Senidina tetka.

A Senida je istovremeno pokušavala da se izbori sa pritiscima koji sa životom jedne tinejdžerke nisu imali gotovo nikakve veze.

"Meni je jako teško sada, jer se mnogo stvari, političkih, nacionalnih i religioznih, vrti oko mojih leđa. Ja sam na neki način posledica svega toga. Jako je teško razgovarati o tome, a gledati da se ne povredi ni jedna ni druga strana", istakla je Senida Mila.

"Mila će uvek ostati"

Iako je dobila novu ličnu kartu i ponovo zvanično postala Senida Bećirović, ime pod kojim je odrasla nije želela da izbriše.

"Jako je nezgodan osećaj, ali Mila Janković ostaje, nadam se. Kao Mila sam odrasla i s tim imenom ću ostati, bez obzira na to što u dokumentima piše Senida Bećirović."

Ni ljudi koji su je podigli nisu mogli jednostavno da zatvore vrata sobe u kojoj je odrasla i nastave dalje.

"U kući u kojoj smo živeli supruga i ja, Mila je provela 13 ili 14 godina. Njeno mesto je sada prazno. Vrlo često evociramo uspomene na njen boravak. Želim joj sreću u životu. Želim joj mnogo."

Senida je, sa druge strane, pokušavala da prihvati da možda ne mora da bira samo jednu porodicu, jedan grad ili samo jedno od svojih imena.

"Pre sam razmišljala da pripadam samo Beogradu. A sada mislim da sam 50 odsto tamo, 50 odsto ovde, jer ljubav imam i u Beogradu i ovde. Ne vidim razlog zašto bih se odrekla nečega što mi u životu jako pomaže i drži me."

Tetka joj otvorila "prvo srce, pa vrata"

U Sarajevu su je čekali tetka i teča, rođaci koji su godinama verovali da je nema.

Senidina tetka govorila je da su bili spremni da prihvate svaku njenu odluku, svesni da devojka koja je odrasla daleko od njih ne može preko noći da počne da ih doživljava kao porodicu.

"Otvorili smo joj prvo srce, pa vrata. Kada napuni 18 godina, ona će sama odlučiti gde će. Mi ćemo biti tu, pratićemo je i pomagati koliko možemo."

Prvi susreti bili su emotivni i za njih.

"Ne znam da li bih to mogla ponovo da proživim. Prihvatila sam je kao svoje dete. Oseti čovek ljubav. Kako da ne? I njena majka bi isto bila srećna da je neko tako prihvatio moju decu da su nestala."

Za Senidu je saznanje da su je ljudi u rodnom kraju tražili godinama bilo istovremeno utešno i bolno.

"Jako je lepo doći u okolinu gde su te svi voleli, gde su te svi tražili toliko godina i gde su posle 17 godina preko novina saznali za tebe."

Na spomen-ploči ugledala sopstveno ime

Ipak, jedno mesto bilo je teže od svih drugih.

U Hajvazima je stajala spomen-ploča sa imenima ljudi nestalih i stradalih u ratu. Među imenima njene majke Senade i sestre Sande bilo je uklesano i njeno - Senida Bećirović.

Devojka koja je stajala ispred ploče bila je živa, ali je godinama bila upisana među onima za koje se verovalo da se nikada neće vratiti.

"Kao da sam došla na svoj grob. To mi je bilo prvo što sam pomislila", rekla je.

I upravo tamo, pred sopstvenim imenom uklesanim u kamen, njena priča nije završena.

Jer dok je Senida posle 16 godina pronašla odgovor na pitanje ko je ona, ostala su dva pitanja koja su je i dalje progonila – gde su njena majka Senada i sestra Sanda.

"Na celom ovom svetu ne postoji dete koje ne traži majku. A sa druge strane, mene progone pitanja: gde mi je sestra, gde mi je majka? To mi je jako veliki teret zato što ne znam šta je sa njima. Ali trudiću se da saznam."

Senida je u prvih 17 godina života bila Ružica, Mila i Senida. Imala je više domova, dve vere oko kojih su drugi pokušavali da povuku granice i porodice sa kojima nije delila krv, ali jeste život.

A njena sopstvena rečenica možda najbolje opisuje sve ono što je preživela: "Čovek je čovek."

BONUS VIDEO:

 (MONDO)