Hrvatske kompanije su uložile u Srbiju oko 600 miliona evra, posebno u poslednjih deset godina, izjavio je danas direktor Agencije za investicije i konkurentnost Hrvatske Damir Novinić.
Prema njegovim rečima, velika prednost je to što Hrvatska i Srbija imaju sličan jezik i zakonodavni okvir.
Potpredsednik PKS-a Raša Ristivojević rekao je da je Hrvatska u poslednjih 10 godina stalno u prvih 10 zemallja po ukupnoj trgovinskoj razmeni Srbije sa svetom.
On je naveo da se ekonomski odnosi Srbije i Hrvatske baziraju na robnoj razmeni koja je u stalnom porastu od 2001, naglašavajući da se privredna saradnja može unaprediiti u oblastima energetiske, metalo-prerađivačke industrije, trgovine, građevinarstva, IT sektoru, kao i poljoprivredi.
Prema rečima Ristivojevića trebalo bi insistirati i na zajedničkim nastupima na trećim tržištima.
Predsednik Hrvatske privredne komore Nadan Vidošević naglasio je da bi ekonomske politike Srbije i Hrvatske trebalo da se usmere ka izvozu.
On je kazao da srpske kompanije do sada nisu toliko bile prisutne u Hrvatskoj u procesu privatizacije jer su teško mogle da se nose sa konkurentima, odnosno multinacionalnim kompanijama - bankarskim sektorom Italije i Austrije, kao i mobilnim operaterima Nemačke ili Austrije.
"Drugačija je situacija bila u Srbiji i mi smo to iskoristili. Mi smo zadovoljni i to će se nastaviti, delimično zbog srpskog tržišta, ali prvenstveno zbog sporazuma koje Srbija ima i koji su prednost za hrvatske kompanije", kazao je Vidošević.
On je kazao da je Hrvatska shvatila i da više neće biti rasta domaće tražnje, da privatizacioni prihodi neće više biti tako izdašni kao što su do sada, pa će morati da se okreće izvozu i višem obliku saradnje, koji su nekad bili karakteristični za Srbiju i Hrvatsku.
"Za srpsko-hrvatski biznis idu bolji dani. Ne postoje dve Evropske zemlje koje su uspele 20 puta povećati svoju robnu razmenu u poslednjih desetak godina", naglasio je on.
Vidošević je kazao da Hrvatska ide u nove privatizacije jer državi nedostaje novac i više ne želi trošiti na kompanije koje mora održavati u životu a nema ekonomsku korist, ali i zbog pokušaja ekonomskog rasta kroz nove investicije.
"Prodaje se ono što može i za šta postoji realan interes i to je kriterijum", naglasio je on.
