Svedočeći u odbranu Radovana Karadžića, bivši lider Srba u Prijedoru Milomir Stakić potvrdio je danas pred Haškim tribunalom da su nad nesrbima u toj opštini 1992. počinjeni teški zločini i izrazio je žaljenje žrtvama.
Izjavio je i da nikada nije postojao plan da Prijedor bude jednonacionalna, srpska opština, kao i da nikada nije čuo Karadžića da se zalaže za deportaciju nesrpskog stanovništva i stvaranje jednonacionalne srpske države.
Tribunal je Stakića (50), koji je bio predsednik SO Prijedor i lokalnog kriznog štaba, 2006. pravosnažno osudio na 40 godina zatvora zbog progona, istrebljenja i ubistava muslimana i Hrvata u Prijedoru.
Na svedočenje u procesu Karadžiću, Stakić je doveden iz Francuske, gde služi kaznu.
Prema optužnici koja Karadžića (68), bivšeg predsednika Republike Srpske, tereti za progon Muslimana i Hrvata, Prijedor je jedna od sedam opština u BiH u kojoj je progon nesrba poprmio razmere genocida.
Stakić je posvedočio da je 1992. znao za dva masovna zločina nad muslimanima u opštini Prijedor - za ubistvo oko 120 osoba u logoru Keraterm, 22. avgusta, i za streljanje oko 200 muškaraca na Korićanskim Stijenama na planini Vlašić, 21. avgusta.
Na pitanje tužiteljke Katrine Gustavson (Catrina Gustafšon) da li sada zna za nezakonito pritvaranje "hiljada" nesrba pod nehumanim uslovima u logorima Omarska, Trnopolje i Keraterm i ubistva "stotina i stotina", Stakić je odgovorio:
"Na mom suđenju, ja sam saznao i za mnoge druge zločine koji su se, na žalost, desili u opštini Prijedor...Slažem se sa onim što piše u presudi o tim zločinima...Ni ja, ni moja odbrana nismo pokušavali da negiramo, niti omalovažavamo te zločine, nego da pokažemo da ja nisam bio taj veliki i važan igrač - Ne slažem se da sam ja bio glavni odgovorni za te zločine".
Stakić je izrazio "duboko žaljenje za sve ono što je učinjeno mojim sugrađanima u tom periodu" ali i naznačio da "u tom trenutku, ja nisam znao za te zločine".
Stakić je posvedočio i da je "za Omarsku i Trnopolje bila nadležna policija, a za Trnopolje vojska" RS, a da krizni štab, na čijem je čelu on bio, nije mogao naređivati ni policiji, ni vojsci.
Zločine u tim logorima, po Stakiću, činili su i "kriminalci" radi pljačke.
Pre Stakića, Karadžić je kao svedoka odbrane pred sudije izveo pukovnika VRS LJubišu Bearu, koga je Tribunal 2010. Nepravosnažno osudio na doživotni zatvor, proglasivši ga krivim za genocid u Srebrenici.
Karadžić je, takođe, optužen je genocid nad oko 7.000 srebreničkih muslimana u danima nakon što je VRS, 11. jula 1995, zauzela tu enklavu koja je bila pod zaštitom UN.
Veći deo Bearinog kratkog svedočenja bio je zatvoren za javnost, pošto je on odbio da odgovori na dva Karadžićeva pitanja, kako ne bi optužio samog sebe.
Karadžić je Bearu pitao da li ga je ikada usmeno ili pismeno obavestio "da će zarobljenici iz Srebrenice biti streljani; da se streljaju ili da su streljani", kao i da li je o tome ikada napisao ili pročitao bilo kakav dokument.
U skladu sa pravilima, sudije su, potom, svedoka obavezale da odgovori na ta pitanja, uz garanciju da odgovori neće biti upotrebljeni protiv njega. Beara je odgovorio, ali iza zatvorenih vrata.
Karadžićev pravni savetnik Piter Robinson zatim je zatražio da se Bearini odgovori objave, budući da svedok nije rekao ništa što bi ga optuživalo. Sudije su uzvratile da će o tome doneti odluku tokom unakrsnog ispitivanja Beare, koje je zakazano za 22. januar iduće godine.
U otvorenom delu zasedanja, Karadžić je pitao Bearu i da li su ikada tokom rata razgovarali. "Viđali se jesmo, ali mislim da nikada nismo razgovarali", odgovorio je Beara.
Karadžić će odbranu pred Tribunalom nastaviti sutra. Optužen je i za terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada i uzimanje za taoce "plavih šlemova" UN, 1992-95.
