Direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko svedočila je pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu da je vlada Srbije deceniju uoči rata 1991. vodila "krstaški rat protiv SFRJ".
Biserko je, kao veštak Hrvatske za raspad bivše Jugoslavije, tokom glavne rasprave po tužbi zvaničnog Zagreba protiv Srbije zbog genocida navodno počinjenog nad hrvatskim civilima tokom rata u toj republici 1991.
Dok ju je ispitivao zastupnik Hrvatske Kir Starmer, Biserko je izjavila da je Srbija, "krajem 20. stoleća", počela da sprovodi devetnaestovekovni "projekat jedinstva i ujedinjenja svih Srba", što nije odgovaralo "duhu vremena", naročito posle pada Berlinskog zida.
"Logika iza toga je da je Srbija oduvek shvatala Jugoslaviju kao Veliku Srbiju... Srbija je uvek negirala prava i identitete Makedoncima, Hrvatima i drugima... Nije razumela da su se ti narodi emancipovali i stvorili svoje identitete tokom 20. veka... To je bilo ključno za razumevanje negiranja i nepriznavanja postojanja tih naroda... koje je bilo vrlo prisutno u kampanji uoči rata - 'Hrvati su Srbi, Muslimani su Srbi' i tako dalje. To je zaista devetnaestovekovna teorija nacija", ocenila je Biserko.
Naglasila je da je taj "srpski nacionalni program" odigrao "ključnu ulogu u tragičnom raspadu Jugoslavije". Od smrti Josipa Broza Tita, kako je rekla, "nijedna druga republika nije razmišljala o odvajanju i odlasku iz Jugoslavije".
Biserko je izjavila da su vlasti Slobodana Miloševića, posle pada Berlinskog zida, nastavile "krstaški rat protiv Jugoslavije, uništavajući sve federalne institucije i stvarajući svršen čin", na koji je međunarodna zajednica zakasnila da reaguje.
Amandmane na Ustav Srbije iz 1990, Biserko je nazvala "prvim secesionističkim dokumentom" u bivšoj Jugoslaviji.
"Miloševiću je bio raščišćen put da nastavi svoju kampanju... Haška konferencija (1991) bila je poslednja šansa da Jugoslavija opstane u tadašnjem okviru, ali je, na žalost, Srbija odbila tu ponudu zato što je JNA već bila na njenoj strani", kazala je Biserko pred najvišim sudom UN.
Po njenim rečima, JNA je čitavu deceniju pre toga bila podvrgnuta promenama da bi "Srbi mogli da je kontrolišu".
Tokom unakrsnog ispitivanja, zastupnik Srbije Novak Lukić pitao je svedokinju na čemu je zasnovala tvrdnje iz pisane izjave da su vlasti Srbije scenario za raspad Jugoslavije "pripremile unapred".
Biserko je odgovorila da je tu tvrdnju utemeljila na "brojnim javnim dokumentima i medijskim najavama rata i pripremama srpskog naroda za ono što će doći".
"Deset godina trajala je neka vrsta medijske pripreme, pogotovo od 1988. do 1991. kada je srpski narod kondicioniran za nešto što će doći, tako što se ponovo najavljivao genocid, pre svega u Hrvatskoj i BiH. Zapravo se insistiralo na tezi da je srpski narod žrtva obe Jugoslavije, a ta kampanja pokazala je šta se sprema", konstatovala je Biserko.
Precizirala je da je "taj pogled na krizu u bivšoj Jugoslaviji zaokružio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti", a da su ga zastupali "brojni akademici", kao i Srpski pokret obnove i Srpska radikalna stranka u svojim programima.
U osvrtu na njenu izjavu da su ustavne promene u Srbiji 1990. bile prvi secesionistički dokument u Jugoslaviji, advokat Lukić podsetio je svedokinju da je i Slovenija prvo amandmanima dala prednost svom ustavu pred saveznim.
"Sve reupublike su bile u pripremi promene ustava, što je odražavalo tadašnju realnost u Jugoslaviji, ali je Srbija prva de fakto donela taj ustav", uzvratila je Biserko.
Upitana da li je rezolucija kojom je Slovenija, u julu 1990, proglasila suverenitet secesionistički dokument, sudski veštak Hrvatske uzvratila je rečima: "Šta je bio sadržaj, podsetite me".
Na zaključak Biserko o ključnoj ulozi vođstva Srbije u razbijanju Jugoslavije, advokat Lukić uzvratio je pitanjem: "Znate li ko je izgovorio rečenicu: 'Mislim da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema?'".
"Da, znam, to je rečenica koju je izgovorio Stjepan Mesić koji je tada bio predsednik Jugoslavije, ali koji de fakto nije bio predsednik Jugoslavije. Instalirala ga je međunarodna trojka i nije imao nikakvu kontrolu i ingerencije nad, recimo, JNA".
Na pitanje ko je Mesiću dao zadatak čijim se izvršenjem pohvalio u oktobru 1991, svedokinja je rekla: "Ne razumem vaše pitanje".
Pošto je Lukić, aludirajući na hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, ponovio pitanje, Biserko je rekla: "Mislim da je ta rečenica, može o njoj da se govori, donekle irelevantna, s obzirom na ono što se dešavalo do 1990. godine, nakon Titove smrti, u samoj Srbiji i pripreme koje su vođene kad nijedna druga republika nije bila angažovana na tome. Znači nijedna druga republika nije razmišljala o odvajanju, o odlasku iz Jugoslavije".
Pozvana da objasni tvrdnju da su "čistke u rukovodstvima Vojvodine, Kosova i Crne Gore dale vođstvu Srbije kontrolnu većinu u saveznim insititucijama", Biserko je kazala:
"Nakon što je Srbija uklonila status autonomije Vojvodini i Kosovu, Srbija je postala cela. Nakon Žute Grede u Crnoj Gori, ona je u stvari uspostavila kontrolu nad novim liderima u tim pokrajinama. Istovremeno zadržala je u saveznim institucija mesto ukinutih pokrajina i time je blokirala savezno predsednistvo i njegov rad, imala je kontrolu nad četiri glasa u odnosu na preostala četiri - BiH, Slovenije Hrvatske i Makedonije. Tako je blokirala rad i time je prestalo funkcionisanje savezne države".
Srpski pravni zastupnik Lukić zatražio je od Biserko da obrazloži i tvrdnju da je JNA "1990. postala de fakto srpska vojska", koju je utemeljila na izjavi tadašnjeg ministra odbrane SFRJ generala Veljka Kadijevića da će "JNA braniti Srbe i odrediti granice buduće Jugoslavije".
Svedokinja je precizirala da je taj zaključak donela čitajući knjige admirala Branka Mamule, koji je takođe bio ministar odbrane SFRJ, i samog generala Kadijevića "Moje viđenje raspada".
Na primedbu da i delegacija Hrvatske tvrdi da je JNA postala srpska vojska 1991, Biserko je kazala da je imala u vidu "šta se dešavalo u vojsci čitavu deceniju pre nego što je počeo rat. Teritorijalna organizacija omogućila je da JNA bude upotrebljena za ono što se desilo".
Savezna vojska je, po njenim rečima, 1991. stala na srpsku stranu, de fakto i javno. "Našle su se vojska i Srbija na dve tačke – odbrana socijalizma i recentralizacija Jugoslavije", rekla je Biserko.
Osporavajući njenu stručnost da svedoči kao veštak, advokat Lukić ukazao je na nedostatak izvora i referenci u pisanoj izjavi koju je Biserko predala sudu, tvrdeći da je ona sudu ponudila svoje lične stavove.
"Moji lični stavovi proizlaze iz brojne literature koju sam pročitala, iz iskustva diplomate u jugoslovenskoj diplomatiji, iz rada ovih 25 godina, tokom kojih sam se bavila u velikoj meri srpskim nacionalnim programom, srpskim nacionalizmom", odgovorila je Biserko.
Na pitanje šta je po obrazovanju, odgovorila je da je završila Ekonomski fakultet u Beogradu, ali da je od 1974. do 1992. radila u Ministarstvu inostranih poslova SFRJ.
Biserko je potvrdila i da je 2002. sarađivala sa tužilaštvom Haškog tribunala u pripremi izveštaja o medijima u Srbiji za suđenje Slobodanu Miloševiću.
Verodostojnost svedokinje, advokat Lukić nastojao je da ospori i podsećajući je na izjave koje je o Međunarodnom sudu pravde davala 2007. posle presude u procešu u kojem je BiH tužila Srbiju zbog genocida nad Muslimanima i Hrvatima u toj republici.
Sud je tada utvrdio da je Vojska Republike Srpske u julu 1995. počinila genocid u Srebrenici, streljajući oko 7.000 Muslimana, ali ne i u drugim delovima BiH. Presudom je bilo utvrđeno i da vlasti u Beogradu nisu odgovorne za počinjenje genocida, već za to što genocid nisu sprečile, a počinioce, do tada, kaznile.
Na podsećanje da je izražavala nezadovoljstvo zbog takve presude, nazivajući je "političkim kompromisom međunarodne zajednice sa Srbijom zbog spore amputacije Kosova", Biserko je odgovorila:
"Da, moja izjava se odnosila na to da mnogi dokumenti nisu bili dostupni ovom sudu koji bi ga možda opredelili za drugačiju odluku".
Aludirala je na zapisnike sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije, koje je vlada u Beogradu prethodno, u redigovanom obliku, dostavila Haškom tribunalu u procesu protiv Miloševića.
Taj "politički kompromis", kako je ocenila Biserko, bio je deo "ulagivanja" Srbiji "s obzirom da se smatralo da je Srbiju trebalo privući evropskim integracijama...".
Na kraju unakrsnog ispitivanja, Lukić je pitao svedokinju i da li je ikada bila optužena za davanje lažnih ifnormacija. Biserko je odgovorila da 1980. nije želela da sarađuje sa Službom državne bezbednosti u uhođenju prijateljice iz Ambasade Velike Britanije i da je zbog toga "četiri godine bila proganjana".
Glavna rasprava u sporu Hrvatske i Srbije o međusobnim optužbama za genocid, tokom rata 1991-95, danas je okončana.
Rok za donošenje presude najvišeg suda UN ne postoji, ali se očekuje da bi mogla biti izrečena početkom iduće godine.
Hrvatska je tužbu protiv tadašnje SR Jugoslavije podnela u julu 1999, tvrdeći da su vlasti u Beogradu, za vreme rata na hrvatskoj teritoriji 1991. počinile genocid nad Hrvatima. Srbija je u januaru 2010. sudu predala kontratužbu da su hrvatske vlasti i snage u avgustu 1995, tokom operacije Oluja, počinile genocid nad srpskim stanovništvom Kninske krajine.
