Zoran Dujaković iz Banjaluke tri i po godine proveo je u Avganistanu, gde je radio kao vodič pasa za otkrivanje eksploziva. Specijalno za MONDO, doneo nam je svoje utiske o ovoj zemlji i njenim stanovnicima...
Zoran Dujaković, višestruko nagrađivani inovator iz Banjaluke, zbog ekonomske krize i besparice u BiH bio je primoran da tri i po godine provede u Avganistanu, gde je od 2011. do 2014. godine radio kao vodič specijalno obučenih pasa za otkrivanje eksploziva.
U razgovoru za MONDO, Zoran nam je otkrio svoje utiske o Avganistanu i njegovim stanovnicima, opasnostima sa kojima se susretao i interesantnim stvarima koje su mu se desile u toj zemlji, istovremeo lepoj i surovoj.
Dujaković (49), otac je dvoje dece i deda dvoje unuka. Kaže da se nije pokajao zbog odlaska u Kabul, a jedino što mu je nedostajalo bila je porodica.
"Bio sam angažovan u Avganistanu od strane američke kompanije 'AMK9', kao vodič specijalno obučenih pasa za otkrivanje i detektovanje mina i eksploziva. Naјpre sam završio kurs kerovođe u Teksasu, tri meseca, početkom 2011. godine.
U Kabulu sam uglavnom radio sa Amerikancima. Prvih dana, kada sam stigao tamo, nisam mogao da spavam od straha. Iskusnije kolege su me isprepadale svojim 'savetima', tipa - 'pazi malo, tamo ima snajpera, ako neko zapuca, ti se malo sagni'... Crkao sam od straha. Na kraju, shvatio sam da to nije baš tako. A, ako zaista dođeš u situaciju da te nešto 'grune', onda ne ostanu ni cipele od tebe. Tako da tu nema nekog velikog razmišljanja.
Sa psom mi je bilo OK, relaksirajuće, malo se izigraš, malo se ispričaš sa njim. U bazama gde nije bilo namenskih kaveza za pse, životinje su spavale u specijalnim kavezima kod mene u sobi, i to je bilo super.
Bio sam u Kabulu, Mazar el Šarifu, Bagramu, Kandaharu i na kraju u Vardaku provinciji, prema Pakistanu. Tu su nas svaki dan Talibani gađali raketama. Tokom te tri i po godine nije bilo nekih većih ekscesa. Ipak, par puta su se razneli ispred baze, par patrola bilo je malo rizično, ali uglavnom je bilo dobro", priča nam Dujaković.
Tokom kontrole kamiona pri ulasku u bazu u Kabulu, Dujaković je fotografisao najživopisnije među njima. Pogledajte FOTO GALERIJU avganistanskih kamiona i vozila:
Zamolili smo Zorana Dujakovića i da nam malo bliže opiše Avganistan.
"To je zemlja koja ima izuzetno jaku tradiciju, islam je dominantan, a ima i nešto malo hrišćana. Avganistan je jedina zemlja na svetu koja ima ministarstvo za plemena, tamo postoji 30-ak plemena i etničkih grupa, a tri plemena su dominantna - Paštuni, Hazari i Tadžici. Svi oni su priča za sebe, a možda su najinteresantniji Hazari, koji vuku poreklo od Mongola, još od vremena Džingis Kana. Hazar znači 'hiljada'. Naime, kada je Džingis Kan osvojio to područje, na hiljadu ljudi ostavio je po jednog svog da vlada.
"Za Avganistance svi smo mi 'Amerikanci', znači - neko ko ima para i ko nije prijatelj."
Avganistanci su vredni, mada su drukčiji, drukčije razmišljaju, percepcija vremena im je različita od naše, nigde ne žure, pet puta dnevno mole se bogu.
Obavezne su molitve u toku dana, a kada je vreme posta tokom dana ne piju vodu, niti jedu. Međutim, primetio sam da se toga pridržavaju samo ako su u nekoj grupi, zajedno. Ako su sami, onda se toga ne pridržavaju baš striktno.
Za njih smo svi mi 'Amerikanci', znači - neko ko ima para i ko nije prijatelj. Biznis koji je trajan u Avganistanu je proizvodnja narkotika, a otkad su ušli Amerikanci u tu zemlju, deset puta im se povećala proizvodnja opijuma i hašiša.
Glavni grad Avganistana јe Kabul, koјi se nalazi na nadmorskoј visini od 1.820 metara. Okolne planine su skoro cele godine prekrivene snijegom. U Kabulu živi oko dva miliona stanovnika (nezvanično čak i do šest miliona), a strogi centar grada podseća na bilo koјi prosečan evropski grad. Tu su trgovine, moderne stambene zgrade, marketi... Ali, kao i druge metropole i Kabul ima svoju drugu stranu, tamno naličјe, gdje se јasno vidi siromaštvo stanovništva i nedostatak osnovne infrastrukture."
Cena za nevestu - 5.000 dolara
"Brakovi u Avganistanu još uvek se ugovaraju između porodica, neveste se kupuju, a veoma često mladenci se vide tek na venčanju. Cena za jednu lepuškastu, seksualno zrelu devojku, od 12-13 godina, je oko 5.000 dolara, a ako ima plave oči onda je cena dvostruko veća.
Pored devojaka i žena, za koje smatraju da služe uglavnom za reprodukciju, na ceni su i lepuškasti dјečaci, takozvani 'dancing boys'. Bez obzira što je homoseksualnost religijski zabranjena, u praksi se bogatstvo nekoga računa po tome koliko ima tih dečaka za zabavu.
Oni se kupuju, oblače se u široku, lepu odeću koja podseća na haljine, nokti im se farbaju kanom u crvenu boju, a na odeći imaju minijaturne zvončiće. Nisam imao priliku da ih vidim uživo, ali su mi o njima pričali lokalci sa kojima sam radio.
Pojedine porodice, koje imaju lepe sinove, svesno im nagrđuju lica ožiljcima kako bi ih zaštitili od otmice", priča nam Dujaković.
Najokrutniji sport na svetu
Zoran kaže da su u Avganistanu najpopularnija tri sporta - rvanje, borba pasa i "buzkaši", verovatno najčudniji i najokrutniji sport na svetu.
"Ime buzkaši vuče poreklo iz staropersijskog jezika i moglo bi se prevesti kao 'vuča koze'. Dve ekipe se takmiče na konjima, uzmu kozu ili neko manje tele, odseku mu glavu i bore se oko trupla...
Dok traje 'utakmica' velikim kadžijama učesnici jedni druge tuku po glavi, guraju se, konji ih gaze... Kažu da je ranije znalo da se desi da jedna utakmica traje danima. Sada su, kao, uveli neka pravila, ali je ovo takmičenje i danje veoma surovo i sirovo.
Dobri su i u rvanju, to je njihova stara disciplina - čim malo uhvate vremena valjaju se, drpaju, bore. Popularna je i borba pasa, a najčešće učestvuju avganistanski ovčari, koji su slični šarplanincu."
Susret sa prvim čovekom na Mesecu!
Zoran Dujaković je u američkoj bazi Feniks u Kabulu 2011. godine doživeo nešto što će pamtiti celoga života - susret sa slavnim astronautom Nilom Armstrongom!
"To je zaista bilo neverovatno! Svaki čovek ima neke svoje idole u životu, neko koga želi upoznati. Nil Armstrong je moj lični heroj, naravno, smatrao sam da apsolutno nema šanse da ga ikada u svom životu vidim!
Te prve godine moga boravka u Avganistanu, jedno jutro u hodniku ispred spavaće sobe vidio sam nekakav mali plakat. Prepoznao sam da su na njemu ljudi u skafanderima, ali nisam u prvom momentu naročito obratio pažnju na to. Prošao sam pored, sišao stepenicama, i tek onda mi je sinulo! Vratio sam se, pročitao, kad tamo piše - taj i taj dan u bazi održaće predavanje slavni Nil Armstrong!
Sa njim i Džejn Sernan, zadnji čovjek koji je hodao i vozio po Mesecu, Džim Lovel, komandir 'baksuznog' Apola 13, kao i poznati novinar Dejvid Hartman. Neverovatno, poludio sam od sreće!
Armstrong je predavanje držao u nekakvom skladištu, koje su u bazi prilagodili za društvena dešavanja. Kad je došao taj dan, stigao sam pet minuta ranije, a tamo je bilo samo pet - šest ljudi u ogromnoj hali. Malo kasnije, počeli su da dolaze zainteresovani, uglavnom Kanađani. Mislim da je malo Amerikanaca došlo. Onda su se pojavili i gosti...
Armstrong je održao predavanje, posle sam mu prišao, upoznali smo se, malo popričali, slikali se. Pitao sam ga da li je zaista bio na Mesecu. Mrtav hladan, samo je kratko odgovorio - 'Yep!'
Takođe sam ga pitao da li je istinita ona anegdota sa "gospodinom Gorskim", uz osmeh mi je odgovorio je da jeste. (Neverovatnu priču Nila Armstronga o gospodinu Gorskom možete da pročitate OVDE!)
Trojica slavnih astronauta i isto tako slavni novinar veoma su jednostavni i prijazni ljudi. Totalno su me podsetili na naše 'penzose', mogao sam da ih zamislim kako sede ispred prodavnice i 'cirkaju' pivo. Nil Armstrong je preminuo već naredne godine.
Za vreme 'službovanja' u Avganistanu upoznao sam i Čaka Džegera, čoveka koji je prvi u istoriji leteo brže od zvuka, u čuvenom projektu X1."
Zoran Dujaković nagrađivani je izumitelj, instruktor ronjenja i speleologije, član Svetskog udruženja za natprosečno inteligentne MENSA, član banjalučkog Paraglajding kluba, najmlađi član Srpske akademije izumitelja i naučnika Srbije (SAIN)...
Ipak, nakon povratka iz Avganistana u Banjaluci je otvorio malu firmu za ocrtavanje parkinga.
"Firma se bavi obeležavanjem horizontalne signalizacije po parkinzima. Posla baš i nema puno, pa već razmišljam da opet odem negde sa strane. Imam neke ponude, možda prema Iraku, možda prema SAD, videćemo. Ako ne, onda ću osnovati neki bend za sviranje narodnjaka po svadbama, s obzirom da iznajmljujem i ozvučenje i instrumente, možda bi to bilo najbolje, uvek bi bilo veselo. (smeh)
Takođe, pišem knjigu, odnosno već sam je skoro završio. U pitanju je triler u koji sam ugradio neka svoja iskustva iz Avganistana. Još treba da je redigujem nekoliko puta, pa ću videti kako da je izdam."
Na kraju razgovora za MONDO, zamolili smo Dujakovića da prokomentariše aktuelna dešavanja i terorističke napade u Francuskoj.
"Ovo što se dešava u Francuskoj logičan je produkt politike koja se vodi u ovoj zemlji zadnjih 40 godina. Kada se ovo počelo događati u Siriji, Francuska je slala svoje muslimane da idu tamo ratovati, da li zvanično ili nezvanično, to je pitanje, ali njihove obaveštajne službe su bile sigurno upoznate sa tim. To im se sada vraća kao bumerang.
Mislim da je jedino rešenje pokušaj dijaloga, preko kolena se ništa ne može slomiti, to su deseci miliona ljudi, ne možeš ih sada vratiti, moraš ih poštovati, uvažavati i to je jedini način."
MONDO.BA, SINIŠA STANIĆ
