U našoj balkanskoj stvarnosti, zatrovanoj ratovima, strahovima i mržnjom, ono što se popularno zove suočavanje s prošlošću, najčešće se pretvara u opsednutost istom.
"Treba da oprostimo, ali ne smemo da zaboravimo", jedna je od najpopularnijih uzrecica, koja se, u razlicitim varijantama, može cuti prilikom obeležavanja godišnjica stradanja na Balkanu. Politicari je najviše upotrebljavaju, ali je ona takode opšteprihvacena "mantra" kod mnogih drugih, od verskih voda do NVO.
Stav je da treba negovati secanje, a da se zaborav nikako ne sme dopustiti, kako bi buduce generacije bile spasene od ponavljanja grešaka, rata i stradanja, uzrokovanih zlim drugima kojima smo okruženi, ali kojima ipak velikodušno, ali oprezno, treba da praštamo sva stradanja i nesrece koja su nam u prošlosti naneli.
Postavlja se pitanje koliko je takvo praštanje iskreno, a koliko se u stvari radi o iskorišcavanju mrtvih u dnevnopoliticke svrhe i da li je uopšte moguce praštanje bez zaborava.
"Mogu oprostiti, ali ne mogu zaboraviti, drugi je nacin da kažete - ne mogu oprostiti", rekao je poznati americki teolog Henri Vard Bicer.
U našoj balkanskoj stvarnosti, zatrovanoj ratovima, strahovima i mržnjom, ono što se popularno zove suocavanje s prošlošcu, najcešce se pretvara u opsednutost njome, dok kultura secanja postaje svojevrsni kult smrti.
U Banjaluci je nedavno otvorena izložba fotografija "Rat secanja" na kojoj su prikazane brojne slike spomenika i mesta stradanja u BiH. Izložba je nastala kao deo projekta "Ratni spomenici u BiH od 1991", a koji su uradili clanovi Centra za nenasilnu akciju (CNA) Sarajevo-Beograd.
Secanje na zaboravljenog heroja, Petra Bojovica
Ukupno je obuhvacen 81 spomenik. Autori istraživanja bili su revnosni, pa su zabeležili i "spomenike koji ne postoje", tj. neobeležena mesta stradanja. Svi posetioci na otvaranju, uz zakusku i koktel, dobili su i besplatno super-kvalitetnu debelu publikaciju s fotografijama i opisima navedenih spomenika.
Hipoteza s kojom je CNA ušao u istraživanje jeste da nam je kultura secanja jednostrana i etnocentricna, odnosno da se u spomenicima ogleda etnicka podeljenost društva, koja uzrokuje razlicita i suprostavljena secanja na rat i prošlost.
"Spomenici interpretiraju prošlost na nacin koji iskljucuje sve ostale strane, govore samo o stradanju jednog naroda, dok se stradanje drugih ili negira ili ne spominje…"
"Neki od tih spomenika su ispunjeni necim što me je posebno uplašilo, a to je takozvani 'pravednicki gnjev'. To je nešto što može dovesti do toga da se nepravda koju cemo pociniti ka drugome može prihvatiti ili ne osuditi", rekao je na otvaranju ove izložbe fotograf Nedžad Horozovic.
Autori izložbe i istraživanja smatraju da se po spomenicima u BiH može primetiti da postoji takmicenje u tome ko je više stradao, kao i da je važnije pamtiti ko je neprijatelj nego ko su stradali.
Iz CNA navode da im je namera da se na ovaj nacin pokrene dijalog o mogucnostima pronalaženja novih modela memoralizacije, tj. svojevrsnog "korigovanja" secanja.
Smatraju i da osim postojecih spomenika treba napraviti i neke nove."Kada bi jedna zajednica podigla spomenik onima koji su stradali od zlocinaca iz redova te zajednice, to bi bio i te kakav korak ka pomirenju", smatraju u CNA.
Jasno je da se i ovo istraživanje i inicijativa uklapaju u matricu "praštanja, pomirenja, ali nikako zaborava", jer "nije moguce zaboraviti pretrpljene užase pošto ce nas duhovi iz prošlosti stalno proganjati".
A, da li je zaboravljanje zaista toliko loša ideja?
Prica oko spomenika uvek je na Balkanu povezana sa svojevrsnom "indoktrinacijom" istorijom, koja krece još od osnovne škole. Svaki zasebni školski sistem interpretira dogadaje iz prošlosti potpuno jednostrano, razlicito i cesto dijametralno suprotno, a udžbenici su puni krvi, stradanja, osvajaca, žrtava... U obavezan program prilikom školovanja uvode se ekskurzije na mjesta stradanja, masovne grobnice.
Kad imaš deset godina, a padaju bombe...
Interesantno je uporediti takav odnos prema istoriji s onim koji su prema njoj imali stari Egipcani.
"Istorije Egipta bavile su se iskljucivo ciklusima Nila, dinastickim sitnicama i nabrajanjem ritualnih obreda. Bune, ratovi i nemiri uopšte nisu pominjani. Bili su dovoljno pametni da precutkuju zlo. I zato su trajali hiljadama godina", napisao je u knjizi "Tušta i tma" Svetislav Basara.
S druge strane, cini se da se da se na Balkanu, osim ratova, zlocina i pokolja ništa drugo i ne pamti. U pitanju je, slažu se mnogi, morbidna propaganda, koja na svakodnevnom, nesvesnom nivou budi mracne porive, raspiruje sebicnost, mržnju i nasilje. Na delu je umesto pamcenja - cisto zlopamcenje.
Potpuni zaborav je, naravno, nemoguc, ali je moguce umesto mrtvih malo više se posvetiti živima, i umesto ružnih dati šansu lepim secanjima.
Šta kažu psiholozi...
Fenomen kolektivnog secanja u društvima u konfliktu je istraživan u socijalnoj psihologiji, pogotovo na podrucjima gde su na sceni dugotrajni politicki ili ratni sukobi, poput Izraela, Kosova, BiH ili Severne Irske.
"Istraživanja pokazuju da u ovakvim konfliktnim društvima izmedu ostalog vladaju uverenja o pravednosti vlastitih i nepravednosti ciljeva druge strane, sopstvenoj viktimizaciji, i pretjeranom naglašavanju pozitivne slike o sopstvenoj grupi. Ovi skupovi uverenja se prenose transgeneracijski.
Postojanje ovakvih uverenja i secanja u vremenima otvorenog konflikta pomažu ljudima da psihicki lakše izdrže život u takvim uslovima. S druge strane, u mirnodopskim uslovima ova uverenja, istraživanja pokazuju, ne doprinose popravljanju medugrupnih odnosa, vec naprotiv - postaju barijera pomirenju", rekao je za MONDO profesor socijalne psihologije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci Vladimir Turjacanin.
Na kraju, umesto zakljucka, procitajte šta je o ovoj temi napisao pisac Meša Selimovic:
"Ne vredi pricati o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zverstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo pamtiti, ni žaliti, ni slaviti. NAJBOLJE JE ZABORAVITI, da umre ljudsko secanje na sve što je ružno, i da deca ne pevaju pesme o osveti..."
(MONDO, SINIŠA STANIC)
