"Nekada nisam mogao da vidim liniju i onda bih izašao iz auta, gledao na jedno oko, pa na drugo, morao bih nakriviti glavu i tako s jednim okom pokušavao da idem po toj crti da vidim da li je prava. Posle bih se vratio u auto."
Đuro Kopal je rođen u varaždinskom kraju u Hrvatskoj. Prvi kontakt s alkoholom imao je sa 9-10 godina. Kasnije tokom života dolazili su periodi kada je pio i po 5 litara vina dnevno. Što je najgore, umeo je pijan da vozi. Toliko pijan da “nije video put.”
Ovo je njegova priča.
“Danas sam svestan koliko je to štetno, ali se to tada nije znalo. Nisam ni sam dugo toga bio svestan jer sam veliki deo života pio svaki dan. I najgore od svega je što sam pijan sedao u auto. Inače, vozio sam od svoje dvadesete godine i znao sam toliko da budem pijan da ne bih video put. Nekada nisam mogao da vidim liniju i onda bih izašao iz auta, gledao na jedno oko, pa na drugo, morao bih nakriviti glavu i tako s jednim okom pokušavao da idem po toj crti da vidim da li je prava. Posle bih se vratio u auto. Danas se pitam šta da mi je neko dete podletelo pod auto? Pa čak i pas? Šta bi se dogodilo da je stradalo neko nevino biće? Žalosno je da u tom trenutku ne razmišljaš o tome”, iskreno priča Kopal.
Kako napominje nekoliko puta je ostajao i bez vozačke dozvole.
“Jednom prilikom vraćao sam se iz kafane i dva policajca su krenula za mnom. Zaustavili su me i morao sam da duvam. Naduvao sam 1.92, ostao sam bez vozačke, platio masnu kaznu i posle morao na lekarski pregled. Kad je doktorka videla nalaz krvi, nije mi htela dati produženje vozačke. Rekla je da moram pod hitno na dijetu jer imam povišene masnoće u krvi i visoke enzime u jetri. Ta lekarka je bila kulturna i nije mi htela reći šta misli. Nije mi htela reći da sam alkoholičar i da mi zato neće produžiti vozačku. Nakon razgovora s njom, odmah sam otišao da pijem u birtiju preko puta ordinacije. I dalje sam nastavio da vozim bez vozačke, ali sam poštivao sve propise brzine, vozio sam samo kad mi je bilo nužno. Ali sam naravno i dalje vozio pijan, jer sam pio od jutra do večeri”, iskren je Kopal.
Svake godine bi apstinirao od alkohola. Ističe kako mu je dok je bio u apstinenciji bilo dobro - normalno je spavao, nije se znojio noću i bio je bistriji u glavi.
“Ali sam kao vojnik precrtavao dane i čekao da prođe. Kad je prošao taj rok, krenuo bih s jednim pićem, pa drugi dan s dva, i ta je želja samo rasla. Na kraju svake godine sam nakon apstinencije sve više povećavao količinu alkohola do sledeće apstinencije. Na kraju sam došao do pet litara vina dnevno. I to je bio strašan udarac na zdravlje. Stalno sam se znojio, budio se noću i u tri ujutro odlazio u podrum po vino i nazad na spavanje na nekoliko sati. Potpuno sam se izobličio i natekao, a svaki korak je za mene postao napor. I znoj mi je počeo smrdeti na ukiseljeno vino, pa sam izbegavao druženja. Postao sam asocijalan”, rekao je Kopal za hrvatski Telegram.
Stvari su postale ozbiljnije 2007., kada je preskočio apstinenciju.
“Bio sam na godišnjem odmoru. Nisam hteo da vozim kući jer sam već tada ostao bez dozvole i odlučio sam preko noći ostati u vinogradu kako bih drugi dan završio tu posao koji sam imao. Na kraju sam ostao tamo pet dana i sve to vreme samo sam pio. Prestao sam i da jedem. Već sam neko vreme izbegavao hranu jer mi je postala bljutava”, rekao je Kopal.
Otišao je pijan da spava i kad se usred noći probudio krenuo je u tom mraku po čašu vina. Pao je i i grudnim košem tresnuo u sudoperu.
“Bol je bila strašno jaka jer su mi se pomerila grudna rebra, ali ja sam i dalje nastavio da pijem kako bih anestezirao bol. Za tih pet dana popio sam oko 35 litara vina, a od posla zbog kojeg ostao nisam napravio ništa. Kada sam došao kući, priznao sam ženi šta mi se dogodilo. Jedva sam se kretao od bolova i otišao sam kod doktora koji mi je propisao analgetike i mirovanje. Ali, već drugi dan krenula mi je kriza. Više nisam imao kod kuće svoje vino, a ono kupovno mi nije prijalo. Na kraju sam posegnuo za likerima, ali nisam osećao nikakvo zadovoljstvo. Postao sam nervozan”, rekao je Kopal.
U jednom trenutku žena mu je nešto prigovorila, on je potom uzeo daljinski od televizora i bacio ga prema njoj. Srećom je nije pogodio ali toje bilo prvi put da je postao agresivan.
“Nakon što sam to uradio odmah sam se otreznio. S nama je bila mlađa kćer. Ostala je u šoku i rekla da treba da se stidim. Izvinio sam se, molio je za oproštaj i rekao da ne mogu više bez pića i da odmah ujutro idem kod doktorke po uput za lečenje od alkohola”, rekao je Kopal.
Na kraju je završio u bolnici. U sredu pre bolnice popio je tri litre vina, spremio stvari, istuširao se i gradskim busom krenuo prema bolnici. Na odeljenju se nacrtao u pola devet ujutro. Pre toga je popio još dva špricera u bifeu pored bolnice.
“Kad me je doktorka primila napisala je da sam na prijemu bio trezan i sposoban da se orjentišem. Čak sam pomogao sestri s našeg odeljenja da odgura kolica s jednim pacijentom. Ali, onda je pala noć i došla je kriza. Dali su mi tabletu za smirenje, ali mi nije preterano pomogla. Znojio sam se vrteo u krevetu i osećao se loše. Idući dan tražio sam sestri jaču dozu jer sam se bojao da ne padnem u delirijum i sledeća noć je prošla koliko-toliko lakše”, ispričao je Kopal.
Već drugog dana su imali predavanja a tada su došli i rezultati analiza krvi.
“Ostao sam šokiran kada je doktorka pročitala moj nalaz jetrinih enzima. Svi oko mene su imali GGT enzim ispod hiljadu, a ja sam imao preko četiri hiljade. Inače, normalna vrednost je do 38, pa mi je trebalo šest meseci da mi se ti jetreni enzimi spuste ispod 100”, rekao je Kopal.
Lečenje u bolnici trajalo je tri nedelje. Čim je izašao iz bolnice, direktno je s torbom i stvarima otišao u birtiju u kojoj je svakodnevno nekad pio.
“Želeo sam da vidim kako ću se s time nositi i kako će reagovati ljudi koje sam tamo susretao. Pojavio sam se na vratima, a konobar se sagnuo i krenuo da mi toči špricer. Rekao sam mu ‘Stani! Daj mi kafu’. Objasnio mu odakle dolazim i otada me svaki put pita šta bih popio. Nikada više mi nije bez pitanja točio alkohol. I evo, ne pijem već trinaest godina i danas sam slobodan čovek. Nemam više problema s vozačkom, s policijom, niti sa komunikacijom sa ljudima. Krenuo sam u klub lečenih alkoholičara, a kasnije sam pokrenuo udruženje Hrabrost. I sve to mi je pomoglo da održim apstinenciju. Dugo vremena sam izbegavao druženja na kojima se toči alkohol, pa čak i kolače ili bombone s alkoholom, a danas se mogu družiti i na proslavama gde ima alkohola i nemam potrebu popiti ni gutljaj”, ispričao je Kopal.
(MONDO)