Koliko je Lidl stvarno "naudio" konkurenciji?

Gužva je prošla, nema više tuče zbog "džabe" piletine (koja je završavala i u preprodaji na pijacama), niko ne iznosi po 50 kilograma šećera ("da se nađe"), a promotivne akcije povodom otvaranja su okončane. Akcija i sniženja, naravno ima i dalje, ali ima ih i kod konkurencije, koja je dolaskom Lidla zaista dobro prodrmana.

Svinjski but bez kostiju tako možete kupiti za bar 20 dinara manje nego u najjeftinijoj ponudi nekog drugog hipermarketa, ali i gotovo 50 manje od one koja je najskuplja.

 Sličan je odnos i kod, recimo kese smrznutog graška, gde razlika u korist Lidla ide od petnaestak do 37 dinara.

Te razlike naizgled deluju smešno, ali 37 dinara u slučaju graška kažu da je to zapravo više od 65 odsto skuplji proizvod. A u velikoj kupovini se tih "malih" proizvoda "smešne" cene nakupi.

Razlika je drastičnija kod "velikih" proizvoda, odnosno onih na koje odlazi veliki deo krajnjeg iznosa kupovine - proizvoda za ličnu higijenu i čišćenje kuće.

Tako ćete u hipermarketima srednje pakovanje "head&shoulders" šampona platiti od 334 do 364 dinara, "nivea" muški dezodorans od 239 do 349 dinara, prašak "persil" (8kg) 1.199 dinara do čak 1.960 dinara a omekšivač rublja "lenor" (1,9l) od 289 do 399 dinara.

Razlike u ceni su, primetićete, na srpskom tržištu prilično velike. A postaju još veće ako se cene uporede sa onima u vama najbližem supermarketu (lokalne piljare koje su po definiciji najskuplje zbog malog obrta, da i ne pominjemo). Tamo su ove cene bar 5 do 10 odsto više od najviših u hipermarketu. Samo jedan primer, pomenuti dezodorans u Maksiju (u beogradskoj prodavnici znanoj kao "Alonso") košta 374 dinara, a u hipermarketu Tempo (Kvantaš) 244 dinara, iako su obe prodavnice u okviru firme Delez Srbija.

Cene su raznolike i to poprilično ali, pojava Lidla tu neće, bar ne brzo, doneti promenu. I to iz jednostavnog razloga - baš tih proizvoda kod Lidla i nema.

Ovaj "teški" diskonter (hardcore), kao na primer i njegov evropski veliki suparnik nemački Aldi, je "ubica brendova". Naime, Lidl ima veliku količinu svojih proizvoda (Aldi ima čak 90 odsto), tačnije svojih robnih marki. To su proizvodi koji se obično prave kod lokalnih proizvođača, po recepturi i pod strogim nadzorom Lidla, koji tako garantuje za kvalitet.

Zbog toga ćete tamo naći prašak (8 kg) "lel", za koji neki potrošači tvrde da je "u rangu najboljih nemačkih", koji je nekoliko stotina dinara jeftiniji od "dobre cene" u konkurentnom hipermarketu. Isto tako je i kod omekšivača "dal via", koji je za čak 234 dinara jeftiniji od najskuplje ponude "lenora". Isto je i kod šampona, da li je to pravi pandan "H&S" je pitanje za raspravu ali cena je očigledno različita - "cien" koji se pravi u Poljskoj košta 159 dinara - više od 200 dinara manje.

I tu dolazimo do prekretnice, ili onoga zbog čega su neki ljudi razočarani nakon prvog "obilaska" Lidla. "Manjak" brendova, ili proizvoda na koje smo se navikli u supermarketima - od "nes kafe" do sveprisutne "koka-kole".

A Lidl će "preživeti", i time vremenom oboriti nivo svih cena na tržištu prehrambenih proizvoda, samo ako srpski potrošači prihvate da probaju njima nepoznate marke sa povoljnim cenama.

Kvalitet tu ne bi trebalo da bude sporan, jer ni jedna velika trgovačka kuća ne bi mogla da postane evropska imperija (Lidl radi u 27 zemalja Evrope i SAD) da ne održava određeni kvalitet. Za ekskluzivnu robu, naravno, i cene su takve, a ona se i inače ne kupuje u hard diskontima.

Ukoliko se prihvate "alternativne" marke, pritisak na tzv. brendove će biti takav da će oni ili potrošačima dolaziti sa prihvatljivijim cenama, ili se jednostavno neće prodavati.

A to prihvatanje se lako može desiti jer "trgovačke marke" su već popularne kako od "domaćih" hipermarketa (čijie su gazde u većini slučajeva stranci), tako i kod recimo dva lanca drogerija, DM-a i Lilija. Ako ste već prihvatili da na lice ili telo stavite neku "šminku" za koju ranije niste čuli "na televizoru", tim ćete lakše prihvatiti da kupite hranu ili kućnu hemiju.

Procena stručnjaka je da dolazak hard diskontera u srednjem roku obara opšti nivo cena za pet do deset odsto. Taj pritisak se već uveliko oseća i u Srbiji, i to ne samo na policama. Posle podosta vremena prilično opuštenog (ne)reklamiranja u novinama i na TV ekranima, sada je očigledna pojačana kampanja ugrožene konkurencije.

Još se, doduše nismo vratili u vreme kada su nam razni deterdženti i proizvodi "sa krilcima ili bez" praktično iskakali iz televizora, ali evidentno je da su se veliki trgovci probudili iz bezbrižne uljuljkanosti i da sada "akcije" samo sevaju u reklamama. I to ne samo akcije, već se reklamiraju i same firme, uz povike tipa "znate kod koga kupujete" - obnovljenom verzijom slogana "kupujmo domaće" kojim je svojevremeno pokušano miniranje dolaska tada slovenačkog Merkatora.

A na samim policama hipermarketa, ali i supermarketa... Pa, pogledajte samo na akcijskim proizvodima ona sitnija slova, ona koja pokazuju koliko je procenata sada jeftiniji taj proizvod. A ta slovca kažu da je to neretko i 35 odsto, što je ranije bilo sasvim normalno za civilizovani svet ali neviđeno za Srbiju.

U to ime - konkurencijo dobro nam došla!

LIDL DEKLARACJA

Kao što smo napomenuli - Lidl je ubica "brendova", odnosno manje ili više izvikanih proizvoda gde proizvođač u cenu ugrađuje i svoju popularnost. Njima Lidl, kao i drugi veliki trgovci, parira svojim robnim markama. "Trgovačka marka" nije retkost, i u nekim zemljama možete naći gotovo isti proizvod pod dve firme, "originalne" (fabrike koja ga pravi) i "trgovačke" (za koga pravi), a po različitim cenama.

Takvu sličnost teško ćete utvrditi u Srbiji, jer naš zakon dozvoljava da na deklaraciji ne bude (pravi) proizvođač već može biti i firma koja je "proizvod stavila u promet". Tako i na Lidlovim šećeru, brašnu ili ulju piše samo da su proizvedeni u Srbiji. Pošto ipak uljara i šećerana ili mlinova nemamo baš stotine, lako je pretpostaviti da ste taj proizvod sigurno već koristili, samo pod drugim imenom.