Državni penzijski sistem je samo trošak i opterećenje svih poreskih obveznika i trebalo bi ga zameniti privatnim penzijama, pa "da svako određuje koliko će da plaća i kolika mu penzija treba", mantra je ekonomskih liberala. Šta kaže Čile
Danas smo svedoci nemilih slika sa malih ekrana (sve više telefona i kompjutera nego tv aparata) gde najbogatiju državu Južne Amerike potresaju socijalni nemiri zbog siromaštva i društvene nejednakosti.
Penzijski sistem nije presudni, ali je jedan od važnih faktora zbog čega je to tako, piše "Fajnenšel tajms" (Financial Times).
Ovaj "eksperiment" sa potpunim odustajanjem od državnog penzijskog sistema i prelazak na privatni, kakav imaju perjanica "slobodnog sveta" SAD, započeo je na svim svojim građanima Čile s početka osamdesetih godina prošlog veka. U međuvremenu je Svetska banka decenijama to reklamirala kao "odlično rešenje za zemlje u razvoju u Aziji i na istoku Evrope". Ali...
Posle prvobitnih uspešnih rezultata, sa penzijama koje su skočile, danas s došlo do toga da penzije manje od minimalne plate prima 44% čileanskih pezionera. Razlog je jednostavan - premale uplate tokom radnog veka.
A privatne penzije su uvedene kao potencijalno "glavni pokretač privrede" i važile su za ključni deo ekonomskog uspeha te države. Tako radikalnu reformu penzijskog sistema moguće je, naravno, bilo sprovesti samo u autoritarnom sistemu. A Čile iz 1981. i vojne diktature generala Augusta Pinočea, svakako je to bio plodno tlo za eksperiment neoliberalnih ekonomsita nadahnutim idejama Čikaške škole.
U najkraćem, Čile je reformom ukinuo sistem međugeneracijske solidarnosti (pay-as-you-go ili Bizmarkov model, kkav ima i Srbija) i prešao na sistem individualne kapitalisane štednje.
Umesto da u penzijski sistem pare uplaćuju poslodavci (u ime radnika, tj. od njihovih plata) uplaćivali su sami radnici - koliko su hteli. Prvobitno, sistem je pokazao "sjajne rezultate". Stopa izdvajanja iz plata (čuveno "opterećenje cene rada" zbog koje stalno zakukavaju i srpski poslodavci danas), pala je s nekadašnjih 26% na 10% izdvajanja u privatnom sektoru.
Fondovi manjkavost "iz prve" nisu osetili, jer čilenaski privreda je tada brzo rasla i prinosi fondova su bili veliki, a sami fondovi postali ogromna finansijska sila.
Danas se u čileanskim penzijskim fondovima nalazi 200 milijardi dolara imovine, što je 80 posto BDP-a te države.
Zbog toga je čileanski sistem imao snažnu potporu međunarodnih financijskih institucija, a preslikan je u većem ili manjem obliku u preko 30 država Južne Amerike, jugoistočne Azije i istočne Europe.
Na udicu su se upecali i neki u našem regionu, pa je tako hrvatska penzijska reforma pre dve decenije preuzela ideja kapitalisane štednje ali je, srećom, zadržala i sistem međugeneracijske solidarnosti. Srbija je uvela privatne penzijske fondove, ali samo kao dobrovoljne.
SUDAR TEORIJE I PRAKSE
Da "teorija koja ne radi u praksi nije dobra teorija" zapadu okrenuti (liberalni) ekonomski stručnjaci i teretičari rado koriste kada kritikuju "socijalizam" i jugoslovensko "radničko samoupravljanje" ali zaboravljaju svetle "liberalne" primere.
A i sistem u Čileu je lepo zamišljen. Velike penzije će doneti uplate koji zaposleni daju tokom radnog veka. Problem je koji zaposelni i od koji plata, pogotovo u državi u kojoj trećina radno aktivnog stanovništva radi "na crno".
A kao što znamo i iz srpskog primera, gde se ne radi toliko "na crno" već više na minimalac i "na sivo" (s delom plate "na ruke"), takav sistem jednostavno ne može da radi. A, uzgred, ni ovaj naš međugeneracijski "državni" neće raditi za koju godinu kada se proširi moderni sistem "radnika na lizing" i "zero hour" ugovori.
"Čileanski penzijski sistem danas funkcioniše dobro tek za petinu stanovništva u zemlji od 18 miliona stanovnika, a ostali su zaboravljeni", kaže za FT čileanski penzijski stručnjak Andras Uthoff.
Analitičari kažu da je stopa doprinosa od 10% - gotovo upola manja od stope u razvijenim državama - preniska da bi rezultovala pristojnim penzijama.
Tu čak ne bi pomoglo ni da se ostvari želja besnih Čileanaca da m se razdele i pare koje (društva/firme) upravljači penzijskih fondova dobijaju za svoj posao.
Fernando Larein, čelnik tamošnjeg udruženja upravljača penzijskih fondova kaže kako bi se penzija svakom penzioneru povećala za svega 13 dolara kada bi im fondovi dali svu ostvarenu dobit na tržištu kapitala.
Jedino rešenje je, a od njega se liberalima diže kosa na glavi - da država uplaćuje za svakog radnika.
