Srpski saran kakvu ribu jedemo srpsko trziste ribe

  • Izdanje: Potvrdi
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Ekonomija

Imamo NAJBOLJEG ŠARANA u Evropi, a JEDEMO RIBU ĐUBRETARA?!

Autori Georgi Mitev Šantek Autori mondo,rs
Autori Georgi Mitev Šantek Autori mondo,rs

Post je uveliko u toku pa smo zavirili u ponudu, da vidimo kakvu ribu jedemo u Srbiji. Zaključak - nadohvat nam je možda i najbolji šaran u Evropi a jedemo ribu iz najzagađenije reke na svetu.

Izvor: MONDO/Goran Sivački

Božični post je u Srbiji, odnosno svuda gde se poštuje starojulijanski kalendar, počeo 27. novembra i riba bi trebalo da je do 7. januara uveliko zastupljena na našim trpezama. Zbog toga smo rešili da malo "pročačkamo" kako se hranimo, kakvo je tržište ribe u Srbiji generalno, i ima li to sve neke veze jedno s drugim.

Možda će vas zanimati

"Tržište je šaroliko i dobro snabdeveno, što ribom iz domaćih ribnjaka i otvorenih voda, što uvoznom morskom i rečnom ribom. Ali to ne znači da jedemo dobru ribu. Naš šaran i pastrmka su veoma kvalitetni u odnosu na ribu iz okruženja, jer ribnjaci primenjuju novu tehnologiju i dobru hranu. E sad, ako neko želi da prođe jeftinije, tu je riba iz Turske ili Albanije ili već neke daleke destinacije", kaže profesor dr Zoran Marković, stručnjak za ribarstvo s Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.

Aleksandar Stajčić, direktor DTD Ribarstva iz Bačkog Jarka, je još tvrdokorniji u stavu.

TOLIKO "NEBESKI" DA IM RIBA I NE TREBA

Srpska pošalica "nema 'tice do prasice" mogli bi se, izgleda, primeniti i na ribu. Iako većinski pravoslavni hrišćani, gde postoje dva velika posta (po 6 ili 7 nedelja) i nekoliko manjih višednevnih (uz redovan post sredom i petkom), Srbi izuzetno malo jedu ribu. To kazuje da se post doživljava kao i religija, više nominalno i za busanje u kafani nego svakodnevno u životu. Potrošnja je sedam kilograma po stanovniku godišnje, što je tek trećina evropskog proseka, pa i ne čudi što smo 3. u svetu po bolestima srca i kardiovaskularnog sistema, odmah iza Ukrajinaca i Rusa.

"Tvrdim da je naš šaran vrhunskog kvaliteta i da je najbolji u Evropi. Gaji se u kontrolisanim uslovima i što se tiče vode i što se tiče hrane. Konkretno, šaran DTD Ribarstva ima manje od 2% masti, i balans omega 3 i omega 6 masnih kiselina kao kod morske ribe. E sad, što su nas potrošače marketingom ubedili da bi trebalo da jedemo samo losos, oradu... ili ajkule, to je druga stvar", kaže Stajčić, čija firma se pored uzgoja bavi i proizvodnjom hrane za ribe kojom snabdeva region, od Bugarske i Rumunije do Hrvatske i Crne Gore.

A tog šarana, uz nešto malo ostale "šaranske ribe" (beli i crni tolstolobik, beli amur, štuka i smuđ) se u Srbiji proizvede oko 6.000 tona godišnje, a kalifornijske pastrmke još 2.000 tona. Na to treba dodati i oko dve hiljade tona ribe koja se godišnje ulovi na otvorenim vodama (rekama i jezerima).

Možda te silne hiljade tona na prvi pogled deluju dobro, ali to je tek trećina potrošnje u Srbiji. Znači, za dve trećine dajemo "čvrstu valutu", i to je u 2018. godini bilo 102 miliona dolara za 36.089 tona uvezene ribe.

A pritom, za ze pare ne dobijamo i kvalitet.

"Ma, kakav kvalitet. U supermarketima najbolje ide najjeftinija riba (da ne govorimo o problematičnim 'ribljim' proizvodima kao što su raznorazni 'štapići') a to su pangazijus i oslići hek i hoki. Taj pangazijus je deklarisan kao som, proizvodi se naveliko, u industrijskim razmerama, na reci Mekong, i poznat je po tome da je veoma otporna riba, svaštojed (jede sve od banana do pirinča) koja ne zahteva mnogo kiseonika. A taj Mekong je poznat kao najzagađenija reka na svetu, jer se u nju izliva bez ikakve prerade sva industrija i kanalizacija gradova u slivu koji prolazi od Kine, preko Mjanmara (Burme), Laosa, Tajlanda, Kambodže do Vijetnama", upozorava Stajčić.

A VI BAŠ VOLITE "DIVLJAKE" S DUNAVA?

"Ljubitelji" rečne ribe, a takvih je najviše među kupcima po srpskim pijacama ali i ribljim restoranima, preferiraju šarana "divljaka", tj. onog ulovljenog na rekama od "tovljenika" iz ribnjaka. Međutim, tu se postavljaju dva pitanja: da li je "divljak" zaista divljak, i ono važnije - da li zaista želite da jedete ribu iz, recimo, Dunava? Poznavaoci sumnjaju da po pijacama uopšte ima ribe "od alasa", već kažu da velike količine stižu istim kamionima iz ribnjaka kao i za ribarnice. A Dunav? Pa tu imamo, da ne budemo lokalpatriotski pristrasni, studiju naučnka sa Univerziteta u Jorku, koji su sproveli do sada najveće istraživanje na temu zagađenja svetskih voda antibioticima. Kada je rec o našem kontinentu, prednjači Austrija i najzagađeniji je Dunav. A uz to, na sprskom delu sliva ne postoji ni jedan grad (Novi Sad, Pančevo, Beograd, Smederevo…), niti i jedna fabrika koja ima prečistač otpadnih voda ni kanalizacije.

ZAŠTO NAM JE TUĐE SLAĐE?

Pa zašto onda jedemo strano i lošije, kada imamo svoje i dobro? Naizgled besmisleno pitanje ima logičan i složen odgovor. Domaće ribe je malo, a volimo da gledamo reklame.

"Morala bi da se popularizuje i domaća potrošnja i domaća proizvodnja", smatra prvi čovek DTD Ribarstva.

Uz povećanu svest o tome šta jedemo, dodaje profesor Marković, i država bi morala da poradi na planiranju razvoja, jer potencijal u gajenju šarana u Srbiji je ogroman - moglo bi da se podigne još 100.000 hektara ribnjaka, na trenutno korišćenih petnaestak hiljada.

"Jedna od važnih stavki su subvencije. Kod nas je ona simbolična, 10 dinara po kilogramu proizvedene ribe, a s druge strane proizvođači imaju visoke troškove za naknade za reke, struju… Već u susednoj Hrvatskoj ribari dobijaju 750 evra po hektaru samo za nadoknadu štete od ptica na šaranskom ribnjaku", kaže profesor Marković.

A uz malo pameti, lako bismo mogli da se ozbiljno uključimo u ribarsko tržište EU, gde se godišnje vrte oko 3 milijarde evra, i gde je cena tovljenog šarana bar za trećinu viša od domaće.

No, dok se svest potrošača ne promeni a država ne "uozbilji" i počne da razmišlja unapred, Srbi će i dalje jesti ribu samo za Svetog Nikolu (19. decembra) i na Badnje veče (6. januara), a proizvođači sa strepnjom proveravati pravoslavni kalendar - da li te godine u posne dane "padaju" tri, četiri ili samo jedan "veliki" svetac, kao prošle godine.

A NA PIJACI - MUK

A kad "naiđe" svetac, kad već ne postimo sreda-petak, na pijacama ćemo naći cene ribe iste kao i prošle godine. Prodavcima je post tek malo povećao promet, pa se za pravu prodaju čeka Sveti Nikola..

"Možda poraste u ovo doma dvadesetak do tridesetak odsto. Davno su prošla vremena kada je to bilo nekoliko puta samo zbog posta", žale se prodavci na Zemunskoj pijaci.

Šaran svež, koji se najviše i kupuje za slave i post, košta 450 dinara za kilogram, pastrmka je 520, amur je 400 dinara, oslić hoki od 380 do 460, skuša 380 do 410, tolstolobik 300. Za smuđa već treba odvojiti 1.000 dinara, za soma 800 a najjeftinija je bela riba - 250 dinara. Za one koji priznaju samo "zdravu morsku ribu", tu je smrznuti brancin za 1.100 dinara, koliko košta i orada, zubatac je 1.450 a lignje su 675 dinara.

PROČITAJTE I OVO

Inicijalizacija u toku...

Komentari 27

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

$€₽БИА

Шаран уопште није племенита риба нити квалитетно месо.

Др.

Рибу једем само никада.

tigar babusnica

Ja sam se jednom u "firmi" zeznuo i uzeo ovu ribu,nisam znao koja je. Probao sam je,totalno nikakav ukus,po pogledu na racun vidim pise pangasijus i sve mi je bilo jasno a cena samo 200din porcija. Eto malo me truju u pogonu pa to rade i u kuhinji,naravno plus im platim za to.

PRIČE IZ SRPSKIH ZATVORA

MONDO & EU