Gubitak najmilijih je dovoljno težak sam po sebi i zbog toga njihovo dostojanstveno ispraćanje "na onaj svet" ne bi trebalo da i finansijski "dotuče" porodicu. U Srbiji, nažalost, to često nije slučaj, a u problemima prednjači - Beograd.
Svako od nas, pre ili kasnije, dođe u situaciju da mora da misli i o sahrani. Smrt roditelja, braće i sestara ili, ne daj bože, dece, veoma je veliki emocionalni i psihološki udarac ali to, nažalost, nije jedini stres koji čovek u Srbiji doživljava tom prilikom. Tu je i novčana strana problema i, zapravo, ukoliko čovek nije spreman na sve što sledi, sahrana bližnjih bi i u finansijskom smislu mogla da se pretvori u jedno od najgorih iskustava u životu.
O tome kakvi su troškovi sahranjivanja u Beogradu i Srbiji, kao i s kakvim se sve neverovatnim problemima ljudi sreću kad bi trebalo da dostojanstveno i u miru isprate pokojnike, MONDO je razgovarao sa Draganom Zdjelarom, vlasnikom pogrebnog preduzeća Dianthus iz Beograda i predsednikom Udruženja privatnih pogrebnika Srbije.
Odmah na početku Zdjelar nas dočekuje šokantnim podatkom - "cena smrti" se po Srbiji drastično razlikuje, pa se svi poslovi oko sahrane negde mogu obaviti za četrdesetak hiljada dinara a negde, kao u Beogradu, dobro ste prošli ako nekog vašeg najmilijeg pokopate za manje od 150.000.
Zašto je to tako?
"Sahrana je 2011/12. godine u Beogradu koštala 12.000 dinara, a danas košta 72.000. Istovremeno u, recimo, Inđiji košta 14.000 dinara. I to je samo cena sahrane, na stranu pogrebna oprema i transport, a samo na groblju imate još troškove utovara i istovara, unosa i iznosa, pomeranja ploče na grobu… Voleo bih da mi neko objasni šta se to toliko promenilo za desetak godina da cena skoči šest puta, i zašto je Beograd toliko skup", kaže Zdjelar.
ŠTA SE SVE PLAĆA
Iako Zdjelar kaže da ne postoji nešto kao "cena prosečne sahrane", jer je svaka individualna i specifična, evo nekih od stavki koje porodica preminulog mora da plati ako želi da pokojnika sahrani na Novom Bežanijskom groblju, jedinom "slobodnom" trenutno od nekoliko grobalja Beogradu.
Ostala beogradska groblja su "zatvorena", odnosno na njima se može sahranjivati samo u postojeća grobna mesta, ukoliko za to postoje uslovi.
Prosečan trošak sahrane trebalo bi da bude na nivou kalkulacije koju ima PIO Fond sa iznosom do kojeg sahranu refudira pogrebnicima (doduše s kašnjenjem od nekoliko meseci).
Trenutno određena je naknada pogrebnih troškova od 41.650 dinara. Ali, po toj ceni pokojnik može biti sahranjen u okolini prestonice: Batajnici, Banovcima ili Inđiji, ali ne i u Beogradu.
Kod koštanja sahrane svi odmah pomisle da je tu jedini finansijski problem sanduk i prateća oprema, ali to ni izdaleka nije jedini trošak.
"Oprema (sanduk, jastuci, krst…) kod nas može da bude 27.000 dinara, i to sanduk s kojim porodica neće da se obruka, a pokojnik neće da ispadne kroz dno, što se nekim JKP i dešavalo. Može to u Srbiji da se nabavi i za manje od 20.000, no mi ne želimo da razmišljamo da li će to na putu do grobnice da se raspadne, da li će drška da otpadne… A može da košta i 270.000 dinara, ako takav nivo kupac želi. Ali sanduk koji kod nas košta 195.000 dinara na groblju (JKP) košta 280.000 dinara", kaže Zdjelar.
A kada je u pitanju celokupna sahrana, ona u Beogradu ne može da prođe ispod 70.000 dinara (ako je novo grobno mesto u pitanju). U nju spadaju utovar i istovar pokojnika, sahranjivanje, korišćenje kapele, dovoz zemlje i odvoz viška…
DESET GROBLJANSKIH CENA
Iako vam deluje da je sahrana - sahrana, i da tu nema mnogo mudrovanja oko cene, da bi ona bila "opravdanija" neko se dosetio da jednu uslugu razbije na desetak stavki.
A tih desetak stavki čije se plaćanje trenutno ne može izbeći (u slučaju da se pokojnik sahranjuje na novo grobno mesto a ne na postojeće ili u porodičnu grobnicu) su:
* Naknada za uređenje površine groblja - 10.340 RSD (na deset godina, sa PDV-om);
* Godišnji zakup groba - 4.320 RSD (u prvih deset godina);
* Sahranjivanje u grob - 19.290 RSD;
* Troškovi izgradnje grobnog mesta - 19.500 RSD;
* Prenos umrlog u okviru groblja - 1.454 RSD;
* Korišćenje prostora za ispraćaj za sahranu (kapela) - 1.389 RSD;
* Korišćenje hladnjače za 24 sata u kapeli - 6.260 RSD;
* Uređenje grobnog mesta za 40 dana - 3.160 RSD;
* Prenos umrlog od bolnice do mrtvačnice - 917 RSD;
* Prenošenje umrlog u pogrebno vozilo i iznošenje iz vozila - 1.979 RSD...
Sve u svemu, cena - "sitnica": 68.618 dinara. Ukoliko pak želite sahranu na novouređenom grobnom mestu sa spomenikom, na Novom Bežanijskom groblju, to košta 600.000 dinara. I to je cena za uzimanje u najam na pedeset godina, jer u Skupštini godinu dana čami predlog zakona po kojem biste grobno mesto mogli da kupite (i prodate) kao i svaku drugu imovinu.
"A ako bi se to usvojilo više ne bi bilo uvaljivanja ljudima paketa sa spomenikom za 500.000 dinara, a on vredi 100.000", kaže Zdjelar.
Nisu zanemarive ni cene stavki kao što su "izdavanje pokojnika" ili "presvlačenje", kao ni sitnice kao što su "nalepnica na sanduku" ili "izrada slova na krstu"…
"Samo obrada slike pokojnika u JKP košta hiljadu i nešto dinara, a kod nas 110 dinara. Tamo i nalepnicu na sanduku (plastificirnao parče papira sa imenom i prezimenom pokojnika) naplate 508 dinara, a kod nas ne košta ništa. A ceo broj nekih dnevnih novina, štampanih u koloru košta 40 dinara, pa vi vidite taj odnos cena", kaže Zdjelar.
Ništa "jeftinija" smrt ne postaje ni kasnije. Ukoliko, recimo, želite da ostatke pokojnika premestite negde bliže vama, ekshumacija u Alibunaru košta 15.000 dinara, ali u Beogradu je 50.000 dinara. "Zašto, pa kubikaža zemlje koja se iskopa je ista, ašovi su isti", pita se Zdjelar.
ZAŠTO JE SMRT SKUPA
Sahranjivanje je skupo, i to ne samo u Beogradu. Odgovor na pitanje zašto je to tako se sam nameće, a na njemu insistira i predsednik Udruženja privatnih pogrebnika - problem je s jedne strane državni monopol, a drugi veoma problematično dozvoljavanje da pogrebnici (bilo privatni bilo državni) praktično posluju u prostorijama bolnica ili staračkih domova.
Pre dve godine imali smo veliki protest pogrebnika, koji je uzbudio Beograd. U međuvremenu su se dogodile neke zakonske izmene ali, iako je od protesta prošlo više od dve godine, monopol javnih komunalnih preduzeća u Srbiji, koje drže i groblja a prodaju i pogrebnu opremu i dalje opstaje, kaže Zdjelar.
"Sada su sve bolnice uzurpirane ili od strane privatnika (ostao je jedan privatnik u Specijanoj bolnici Sveti Sava) ili od JKP, a ne postoji propis koji bi dozvolio da se tako nešto radi u zdravstvenim ustanovama.
A mi u udruženju smo protiv privatnog monopola, koji je još gori od državnog, ali i onog JKP. Mi samo tražimo slobodno tržište i jednake uslove za sve", kaže Zdjelar.
Ovaj monopol u Beogradu i dalje funkcioniše na isti način, čak i nakon čuvene afere "Trgovine smrću" iz 2005. godine, koja je otkaza i decenijskog mrcvarenja po sudovima koštala uzbunjivača i tadašnjeg direktora Hitne pomoći dr Borka Josifovskog.
"Recimo umre vam neko iz porodice u KBC Bežanijska kosa i vi odmah dobijete poruku na telefonu 'izvinjavamo se, umro vam je taj i taj. Dođite ponesite ček od penzije ili seniorsku karticu'. A to vas ne zove zdravstvena ustanova u kojoj ste ostavili bolesnog oca ili majku, zove vas državno pogrebno preduzeće. I vi kad dođete u bolnicu oni su već, bez ikakve dozvole, vašeg člana porodice odvezli u sabirnu kapelu u Deligradsokj ulici, kojom upravlja JKP Pogrebne usluge a nalazi se u zgradi Medicinskog fakulteta. A tako je svakoj bolnici", kaže Zdjelar.
Po zakonu je da telo iz kuće/bolnice/staračkog doma preuzme pogrebnik koga porodica odabere i koga, na kraju krajeva, ona i plaća.
Ovako, taj prevoz pokojnika koji niste tražili, na kraju vas košta vas nekih 10.000 do 12.000 dinara, zavisi od broja dana koje telo pokojnika provede u hladnjači. Pritom "državna" hladnjača košta 1.500 dinara po danu, a kod privatnika je 500 dinara.
"A onda vam daju potvrdu o smrti, i uz nju ponudu da odmah tamo izaberete sanduk i pogrebnu opremu… To nije normalno i tako se nigde u svetu ne radi. Zbunjeni ljudi, u šoku od smrtnog slučaja, misle da nemaju izbora ili da su cene sanduka i pogrebne opreme svuda iste, a one su tamo, tvrdim, duplo veće", kaže Zdjelar.
Već ovlaš gledanje cena istaknutih u salonu Zdjelarovog Dianthusa i onih na vebsajtu JKP, ukazuje na veliku razliku u ceni. Cene sanduka idu od dvadesetak do čak dve stotine hiljada dinara, a cena sanduka istog skupljeg modela (jer svi su iz uvoza) može da se razlikuje i za 100.000 dinara.
Anketa
DA LI VI MISLITE DA SU SAHRANE SKUPE?
-
Da, bezobrazluk je zarađivati na tuđoj nevolji
91.25% (438)
-
U takvom trenutku ne gleda se mnogo na cenu
2.92% (14)
-
Ne, i to mora da košta
2.5% (12)
-
Da, ako idete kod privatnika, znamo svi kakvi su
1.88% (9)
-
Da, ako idete na "jeftiniju" državnu varijantu
1.45% (7)
"Ne može ni biti drugačije, kada ja imam šest zaposlenih a oni tamo 700, pa se ne zna koliko ide od groblja a koliko od pogrebne usluge. Treba namaći plate za toliko ljudi", kaže Zdjelar.
Isti je postupak i kada vam neko od porodice umre u stanu. Privatni pogrebnici kažu da čim se lekar mrtvozornik javi da može da preuzme sledeći slučaj, posle pet minuta vas zovu iz JKP i nude svoje usluge.
"Ranije se mrtvozornik javljao lekarima a sada je napravljen sistem da se praktično javlja službeniku JKP. Odnosno nekom ko je tu zaposlen kao nekakav dispečer, na određeno vreme, i koji odmah javlja JKP. Kažu 'zovemo vas po službenoj dužnosti', kažu da će oni da iznesu pokojnika,
zakažu pogreb a da porodica samo treba da dođe sa parama i izabere pogrebnu opremu. To da nikakva službena dužnost ne postoji i da mogu da biraju ljudi ne znaju, pogotovo u trenutku emotivne rastrojenosti kad izgube nekog bliskog. I to se brutalno iskorišćava", kaže Zdjelar.
Ako pak "službena" priča ne prođe, a ni ona o tome da su "privatnici lopovi", onda taj "dispečer" dojavljuje nekom privatniku s kojim je u dilu, i sledi novi poziv.
A uz "brzu uslugu" kod JKP idu i neke stvarne ali ne i legalne "beneficije". Recimo, ako pogrebnu opremu kupite kod njih, sahrana može biti za dva dana, ali ako se odlučite za privatnu konkurenciju, pokojnika ćete možda moći da pokopate tek za šest dana.
Tu su i dvostruki cenovnici, pa tako u Bačkoj Palanci ako ste pogrebnu opremu kupili kod JKP plaćate nižu cenu za recimo, iznajmljivanje kapele ili kopanje rake…
BORBA SA VETRENJAČAMA
Nelojalna konkurencija JKP, ali i privatnika koji su nelegalnom dilu sa bolnicama ali i legalnom u staračkim domovima, samo su deo problema koji u Udruženju privatnih pogrebnika imaju sa sistemom i državom.
Iako bi zdravstvene ustanove u kojima su mogući smrtni slučajevi, morale da imaju obezbeđen prostor za čuvanje tela onih koji tamo preminu, a onda da ih odatle preuzme porodica/pogrebnik, to je u Srbiji retkost, već ih odmah "sprovode svojima".
U Kliničkom centru u Nišu lokalno JKP Gorica plaća mesečni zakup prostorija u kojima prodaje pogrebnu opremu 13.000€ (plus PDV). Pa, kakav je to biznis koji može toliko da plati samo za zakup?! U KBC Bežanijska kosa i u Zemunu se plaća 1.000 evra zakup mesečno, i to na 5 godina unapred, u bolnici Svetog Save je 3.000, u Sremskoj Mitrovici 2.000, a u Kikindi se čak javno i ne zna koliko.
Ali u pogrebničkom poslu u Srbiji nije samo problem "doći do pokojnika", jer i kada se porodica odluči za nekog privatnika, tu muke ne prestaju.
Zdjelar kaže da se dešava u manjim mestima da lekari po tri dana neće da daju potvrdu o smrti matičarima, kako bi neko "njihov" obavio posao pogrebnika, iako je obaveza da se ona izdaje odmah.
A i kada donesete potvrdu "udaranje po džepu" građanina, koji to sve na kraju plati, ne prestaje. U bolnici u Inđiji oblačenje pokojnika (u odeću koju donesete) košta 8.000 dinara, a ako uzimate golog onda je to samo "izdavanje pokojnika" koje košta 4.000 dinara. Po zakonu pogrebnik koga odabere porodica može da preuzme telo, i to ne bi smelo da se naplati ništa.
Problem je i kada čovek umre u bolnici, jer se gubi vreme u administraciji. Potvrdu o smrti radi upisivanja u matičnu knjigu umrlih (izdavanja umrlice) neće da izdaju porodici nego je u Opštinu nosi kurir zaposlen preko omladinske zadruge. Kao da će on bolje da brine od porodice. A kad se desi neka greška u podacima, onda sami to morate da ispravljate.
"A ako je čovek umro u stanu, onda vama to ostavlja lekar sudske medicine (mrtvozornik). Kakva je razlika gde je čovek umro", pita se Zdjelar.
Država i u drugim stvarima otežava poslovanje privatnicima, recimo oko registrovanja vozila. Godišnje registracija jednog pogrebnog vozila, koje se tretira kao putničko a ne specijalno, košta više od 80.000 dinara a sličnog komercijalnog (fiat vito) 30.000.
"Pa ne može da vozilo Hitne pomoći bude 'specijalno' a naše da ne bude. Pa niko od nas nije kupio ovo vozilo da s njim ide u svatove ili da vozi devojke. Isto je i sa parkiranjem na mestima gde treba da se utovari pokojnik, a gde ima problema sa komunalnom policijom", kaže Zdjelar.
PROMENA ZAKONA
Svi se sećamo povorke pogrebnih automobila koja je išla centrom srpske prestonice pre nekoliko godina i akcije "istovarivanja" mrtvačkih sanduka ispred Skupštine Beograda, u znak protesta privatnih pogrebnika.
U međuvremenu je promenjen Zakon o komunalnim delatnostima i definisano je ko i pod kojim uslovima može obavlja pogrebne usluge.
U to famozno "rešenje o ispunjenosti uslova" spada da firma mora da ima dva vozila, najmanje tri radnika, da ima hladnjaču, kancelarijski i magacinski prostor… Broj radnika je, doduše, kasnije spušten sa pet na tri ("zbog pregovora sa EU").
"Nije realno da ih ima toliko malo (dva vozila, bolovanje, godišnji odmori…) čak ni kod nas u firmi gde imamo opremu po standardu kao u Nemačkoj, ali bar smo kao udruženje uspeli da radnici moraju da budu zaposleni na neodređeno vreme ('za stalno'), što nije bio slučaj i što je imalo velike otpore među firmama koje su se time bavile", kaže Zdjelar.
Zakon je pogrebne usluge odvojio od toga što lokalna samouprava poverava nekome da upravlja grobljima, pa bi građani trebalo da mogu da biraju i da plaćaju prema želji i mogućnostima.
Međutim, izdavanje licenci za pogrebnike ide sporo. Od 88 članova Udruženja privatnih pogrebnika Srbije licence je dobilo njih 8, a za svaku je to trajalo godinu i po dana.
"Pri pravljenju zakona tražili smo da Republička komunalna inspekcija bude nadležna za dodelu licenci, kako bi se izbegao koruptivan uticaj lokalne sredine, i to je tako napisano. Ali, pošto postoji samo šest republičkih inspektora onda je prinadležnost ipak data lokanim inspekcijama. A oni to ili ne znaju urade, jer se susreću s tim prvi put, sa izmenama Zakona o komunalnim delatnostima, ili je nešto drugo u pitanju ali sve ide jako jako sporo", kaže Zdjelar.
Izmenjeni Zakon o komunalnim delatnostima važi od 1. 1. 2017. godine i gradovi Beograd, Niš, Novi Sad... i sve druge lokalne samouprave su od tada dužni da svoje propise usklade sa izmenama.
"A to još skoro pa niko nije uradio. Donete su odluke samo u Čačku, Topoli, Inđiji, Bačkoj Palanci.
Beograd to nije uradio ni do danas, iako je to republička inspektorka lično naložila posle vanrednog nadzora, i to pre šest meseci", kaže Zdjelar.
Nije problematičan samo Beograd.
"Pogrebnik koji ne ispunjava uslove je u sprezi sa bolnicom u Kikindi, pa je morala da dolazi republička inspektorka da izvrši nadzor, i da da licencu firmi koja je zaslužuje jer lokalni inspektor nije želeo da je da… U Subotici smo lokalnu samoupravu dobili na Ustavnom sudu jer nisu doneli gradsku odluku o usklađivanju sa zakonom. I to bi sada trebalo da ide po automatizmu za svaku drugu samoupravu koja bude tužena", kaže Zdjelar.
"Mi ne branimo privatnike, imamo potpisan Kodeks udruženja i samo hoćemo da se sve sistemski reši i da građani dobiju najbolju uslugu po najnižoj realnoj ceni. Da idemo napred sa savremenim svetom, a ne da se vraćamo u 19. vek."
Povodom svih navedenih problema u Beogradu kontaktirali smo kancelariju direktora JKP Pogrebne usluge Beogad, Dragana Baltovskog. Odgovore Informacionog centra tog komunalnog preduzeća objavićemo sutra.
