ZORAN RADI U RUSKOJ NEDOĐIJI NA MINUS 60! Stražari su svuda, alkohol je strogo zabranjen, ali SRBI OTVORILI KAFANU!

Daleko od Srbije, neznane su, a teške žuljevite muke naših radnika na dalekoistočnom ruskom studenom ostrvu Sahalin, severno od Japana. Tamo daleko, i na minus 60 stepeni Celzijusa. Kao na Severnom polu, što Sahalin klimatski i jeste, iako je geografski istočnije. Sunce mu ne daje puno topline. To mogu da izdrže samo zdravi, najizdržljiviji. Svedoči ovo Zoran Glišović (55) iz Gornjeg Milanovca. Farbar je industrijskih i gasovodnih postrojenja. Začudo, nema baš puno primedaba ni na takav rad.

"Radnici imaju odlična zimska odela, ali svi koji rade napolju moraju često da ulaze u šator, da se ugreju uz kalorifere. Ako armirači malo duže drže armaturu, posle ne mogu da odvoje rukavice od nje! Ostaju zaleđene na gvožđu, kad ruke izvuku. Najveća muka je kad uporedo sa velikom studeni duva ledeni vetar, što često biva. Tada se zaledi nos, teško se diše. Dešava se, da nekom lice bude oštećeno, kao opekotinama... Mnogi radnici tad imaju muke sa grlom i plućima, ali sve na kraju ipak prođe dobro. Izdržljivi smo mi", priča Glišović za Novosti.

Većina radnika rade i kad su bolesni, leče se sami lekovima koje nose iz Srbije. Neki idu kod lekara, koga angažuje firma "Velestroj montaž" za koju rade. Ako bolest potraje duže, radnika vraćaju kući, da se leči. Neki rade u zatvorenim prostorima, koji se greju. Čim izađu napolje da nešto donesu za rad, obično se prehlade.

Glišović je farbar protivpožarnim bojama i napolju i u zatvorenim prostorima, dugo radi na gradilištu rafinerije gasa na ostrvu Sahalin, čija je najjužnija tačka od Japana daleka 80 kilometara. Gradilište je u nedođiji, 600 kilometara dalekoj od grada Južno-Sahalinsk, ka severu. Tamo se od grada vozi 13 sati vozom, pa terenskim kamionima.

"Gradilišta, zagrađena, čuvaju stražari. Niko neovlašćen ne može da uđe, ni radnici da izađu bez dozvole. Sve liči na kasarnu. Novi radnici moraju na razne obuke, zavisno od profesije. Ako ima više naših radnika, obuka teče sa prevodiocem. Službe bezbednosti stalno su na gradilištu, fotografisanje postrojenja nije dozvoljeno. Za lakše povrede pravila radnik može biti novčano kažnjen, za teže sledi otkaz. Alkohol je najstrože zabranjen i Rusima, provere su česte. Iako se radujemo dolasku leta, eto novih iskušenja: komarci, tarakani, žohari i drugi insekti su nepodnošljiva napast, od nje se teško može raditi i odmarati", nastavlja sagovornik Novosti. 

U obližnjem okrugu Jamalo živi sibirsko pleme Nenejci, oko čijih nastambina su nađene nove velike rezerve plina. Od Moskve do Južno-Sahalinska let traje osam sati.Odatle se putuje 13 sati vozom na sever, još tri sata makadamskim putevima do gradilišta. To sve traje nekoliko dana, jer se ne putuje u kontinuitetu. Vremenska razlika sa Srbijom je deset sati. Veliki problem je adaptacija pri povratku kući, ili obrnuto.

"Rusija je sastavljena od republika, oblasti i rejona, koji imaju određenu samostalnost, pa zakoni svugde nisu isti. Sibir je prebogat rezervama nafte, plina i ruda, ali su uslovi za proizvodnju hrane loši, pa se ona dovozi iz drugih oblasti. Zato, iole veće mesto ima aerodrom, često neasfaltiran, onaj sa šljakom. To je često jedini način da ljudi putuju, jer su naselja međusobno udaljena stotinama kilometara, okružena velikim šumama punim zveri. Azijski narodi u Rusiji su za Srbiju čuli tek 1999. kad nas je bombardovao NATO. Odnos onih što ponešto znaju istoriju, prema nama, je dobar.

Patrijarhalne su to sredine. Ako neko od naših uvredi Ruse, biva deportovan. Sporo nas prihvataju, ali kad se uvere da ih poštuješ, iskreno uzvraćaju poštovanje. Trpeljivi su to narodi. Na Sahalinu ulice još imaju nazive iz doba SSSR - kazuje dalje Glišović. Do rada na ostrvu Sahalin, radio je na gradilištima uzduž granice Rusije i Kine, uz reku Amur. Ima na Sahalinu i Srba, koji Srbiju prezentuju na potpuno drugačiji način - kao ugostitelji privatnici. U drugim krajevima Rusije, neki drže srpske restorane i tamo gde naših ljudi nema. Bez pompeznih reklama.

"U gradu Južno-Sahalinsk dugo radi restoran srpske nacionalne kuhinje 'Kafanica pljeskavica'. Vode ga tri naša časna čoveka: konobar Svetomir Joković iz Rume, kuvar Velemir Minić iz Beograda i konobar Milan Kovačević iz Nikšića. Osim srpskih jela, spremaju i ruska, ali na srpski način! Za stanovnike Sahalina i Dalekog istoka to je nešto sasvim novo. Zato tu cele porodice dolaze na ručak, upoznaju se sa Srbijom, kroz pitanja osoblju, na koja im njih trojica i ostali gosti, Rusi, upućeni u značaj i sudbinu Srbije rado odgovaraju", setno zaključuje Glišović.

Cene hrane su kao kod nas

Ishrana na Sahalinu košta kao kod nas u Srbiji. U restoranima, skuplja su peciva i gotova jela, u prodavnicama nije sve (pre)skupo. Gradski prevoz je godinama isti, jeftin, kao i avio-saobraćaj, jer Rusi imaju nepresušne rezerve goriva. "Evo uporedbe: od Beograda do Moskve let košta 600 evra, a višestruko duži od Moskve do Sahalina 230 evra" ističe Zoran.

Izvinjenje generala za 1999.

"Jednom, u srpskom nacionalnom restoranu "Pljeskavica" u Južno-Sahalinsku, dok smo mi radnici iz Srbije čekali sledeći etapni prevoz na svoje odredište gradilište, zadesi se ruski general u uniformi, kaže da je u penziji i pred svima veli: 'Izvinjavam se svim Srbima, što vam Rusi nisu pomogli 1999. godine, kad vas je NATO tukao'",veli Zoran.

Problem mnogih je alkohol

Glavni problem mnogih ljudi na Sahalinu i okolini, onih koji nisu zaposleni na gradilištima je - alkohol, kaže Zoran. Neki nemaju meru. Njegova prodaja je od uveče do ujutro zabranjena, kao i ulazak pijanog čoveka u voz, a kamoli avion, a novac za kupljene karte im se ne vraća. Pušenje u svakom zatvorenom prostoru je zabranjeno.

(MONDO/Novosti)