Nemačka obećava posao i stabilnost, ali mnogi migranti se osećaju neprihvaćeno. Sve više njih razmišlja o odlasku. Njihove priče ukazuju ne samo na nedostatke u politici, već i na potrebu za dubljom promenom u društvu, piše Deutsche Welle.
Sve ono što me je dovelo u Nemačku izgubilo se i u jednom trenutku sam pomislio: dosta je, ne želim da moja deca, ako ih ikada budem imao, odrastaju u ovoj zemlji.
Janis N., koji nije želeo da otkrije prezime, napustio je grčko ostrvo Samos sa 18 godina kako bi studirao građevinu u Nemačkoj. Privukla ga je reputacija Nemačke kao zemlje jednakih šansi i socijalne pravde.
Godine 2020, nakon 16 godina i stečene diplome magistra, odlučio je da se vrati u domovinu.
Do tada je radio u nemačkom gradu Esenu kao vođa projekata u privatnom sektoru, zatim kao građevinski inženjer na izgradnji mostova u javnom sektoru, a potom i kao freelancer.
"Dao sam sve od sebe da u Nemačkoj izgradim život, ali stalno sam nailazio na prepreke", kaže ovaj 39-godišnjak za DW.
Priseća se jednog upečatljivog primera:
"Radio sam na jednom gradilištu, a klijent je na kraju odbio da plati završni račun od preko 100.000 evra. Kad sam ga pitao zašto, odgovorio mi je: 'Neću da ti dozvolim da se obogatiš ovde u Nemačkoj'".
Janis kaže da je to bio jasan izraz netrpeljivosti prema njegovom stranom poreklu. Ključno za njegovu odluku o povratku bilo je osećanje da nikada nije bio istinski prihvaćen.
Konačnu odluku doneo je kada je shvatio da će, bez obzira koliko se integrisao, uvek biti gledan kao "nekakav Grk".
"Na fakultetu si prvo lenčuga iz Grčke, a na poslu korumpirani Grk. Ponosan sam što sam Grk. Ali mentalitet koji stoji iza takvih komentara za mene je postao toksičan", kaže Janis.
Četvrtina migranata razmišlja o napuštanju Nemačke
Iste prepreke sa kojima se suočavao Janis potvrđene su i u novoj studiji Instituta za istraživanje tržišta rada (IAB). Ankete sprovedene među 50.000 migranata između 18 i 65 godina, koji su se doselili u Nemačku, pokazuju da jedan od četvoro razmišlja o odlasku. U istraživanje nisu bili uključeni azilanti bez priznate boravišne dozvole.
Anketa, sprovedena od decembra 2024. do aprila 2025., pokazuje da su visokoobrazovani, uspešni i dobro integrisani oni koji najčešće planiraju da napuste Nemačku, a to su upravo ljudi koje Nemačka najviše treba.
Prema studiji, namera odlaska rezultat je "kompleksne kombinacije ličnih i ekonomskih razloga, problema sa integracijom u društvo i percipiranog društvenog prihvatanja". Ispitanici su dodatno navodili porodične razloge, političko nezadovoljstvo, visoke poreze i birokratiju. Trenutno više od četvrtine stanovništva Nemačke ima migrantsko poreklo. Od 2015. doselilo se oko 6,5 miliona ljudi, uglavnom iz Sirije i Ukrajine.
Bez znanja jezika - živiš kao duh
Utku Sen, 33-godišnji stručnjak za sajber bezbednost, takođe je napustio Nemačku nakon tri godine, vođen sličnim osećajem isključenosti. Prvu godinu u Berlinu opisuje kao "medeni mesec", ali kasnije je shvatio koliko život može biti težak za novopridošlice bez znanja nemačkog jezika.
"Kao Turčin, uvek sam se osećao kao građanin drugog reda. Pomislio sam da će mi trebati decenije da postanem deo nemačkog društva - a možda se to nikada ni ne dogodi", kaže.
Nakon što je na YouTube-u objavio video na turskom jeziku o svakodnevnoj diskriminaciji u Nemačkoj, koji je pregledan gotovo pola miliona puta, preselio se u London. U videu je život u Nemačkoj uporedio sa likom Brusa Vilisa iz filma "Šesto čulo":
"Tamo negde postoji život, ali ti mu ne pripadaš. Kružiš oko njega kao duh. Drugi ljudi nisu ni svesni da postojiš i ne možeš da se povežeš s njima."
Sen kaže da mu je život u Londonu znatno lakši jer može da komunicira na engleskom.
Za razliku od Nemačke, Britanci su uglavnom otvoreniji i prihvataju strance i različite kulture. Ovde nisam doživeo nikakvu diskriminaciju. To mi je dalo osećaj pripadnosti društvu i povećalo ljubav prema njemu, rekao je.
Tečno znanje jezika ne pomaže uvek
Po rečima Kaline Velikove iz Bugarske, čak ni tečno znanje jezika ne uklanja nužno prepreke sa kojima se stranci suočavaju u Nemačkoj. Velikova (35) je provela devet godina u Bonu, gde je studirala i radila kao socijalna radnica. Kaže da se prvi put osećala isključenom već za vreme studija - iako je govorila savršeni nemački.
"Nikada neću zaboraviti koliko je trebalo ljudima da me prihvate, čak i samo kao koleginicu. Jednog dana bismo razgovarali, a sledećeg se ponašali kao da me ne poznaju. To se jednostavno ne dešava tamo odakle ja dolazim", kaže Velikova.
Vremenom je stalan osećaj društvene distance počeo da utiče na nju.
"Počela sam da se zatvaram. Imala sam osećaj kao da razvijam alergiju na Nemačku - a to nisam želela."
Godine 2021. napustila je Bon i vratila se u Sofiju, gde sada radi kao menadžer projekata.
Naravno, i ovde ima svakodnevnih izazova, rekla je.
"Ali u suštini, kvalitet mog života se poboljšao, iako zarađujem manje i radim više."
BONUS VIDEO:
(Jutarnji/MONDO)
