Socijalizacija gubitaka a privatizacija dobiti je široko primenjivana formula za spas vodećih zapadnih ekonomija i njihovih banaka u poslednje četiri godine. "Kajmak" su pobrali oni koji su krizu i proizveli - bankari.
Model, koji se primenjuje u uslovima oštre finansijske i ekonomske krize koja traje već četiri godine, sve je više problematičan i u javnim raspravama.
Taj model je, kako primećuju međunarodni analitičari, onemogućio da se 2008, kad je otpočela najoštrija faza krize hipotekarnog tržišta u SAD, ponovi tragedija koja je pogodila njujorški Volstrit početkom tridesetih godina prošlog veka, ali je daleko od pravednog.
Tih tridesetih godina prošlog veka, posle eskalacije do tada najveće svetske ekonomske krize, brojni bankrotirani biznismeni svoje nevolje su prekraćivali i samoubilačkim skokovima iz zgrade u kojoj je smeštena najčuvenija svetska berza akcija.
Američka vlada je ovoga puta, za razliku od prethodne velike krize, reagovala brzo, pokrivajući hiljadama milijardi dolara gubitke ne samo posrnulih banaka, osiguravajućih kompanija i hipotekarnih organizacija, već i korporacija iz takozvanog realnog sektora privrede, kao što je, na primer, slavni proizvođač automobila "Dženeral motors".
Postoje ozbiljna sporenja o tome koliko je vlada SAD u protekle četiri godine "ulila" svežeg novca da bi najmoćniju svetsku ekonomiju spasla još težih lomova i "izvela" na put oporavka i rasta.
Ukoliko bi se cenilo na osnovu zvaničnih podataka, pomoć koju je vašingtonska administracija ukazala bankama i svim drugim velikim gubitnicima se kretala u rasponu od tri i po do četiri biliona (hiljade milijardi) dolara.
Dobar poznavalac američke privrede, ruski ekonomista Mihail Hazin, tvrdi, međutim, da je iz federalnih i svih drugih fondova za spas ekonomije SAD upotrebljena fantastična suma od 20 biliona dolara, što je bezmalo ravno vrednosti bruto domaćeg proizvoda koji ta zemlja stvori u periodu od godinu i po dana.
Cenu su platili poreski obveznici a ne oni koji su krizu stvorili i na njoj još zaradili, kaže čuveni ekonomista, profesor Kolumbija univerziteta i dobitnik Nobelove nagrade Džozef Štiglic.
Štiglic, za razliku od nekih njegovih kolega u Evropi i SAD, otvoreno kaže da su jedinu pravu korist od uplitanja države u krizu imali bankari sa Vol strita koji su, kako on ističe, čak i tokom najakutnijeg dela krize nastavili da dele ogromne bonuse i nagrade.
Štiglic je naveo, u jednom od svojih brojnih autorskih članaka, koje je prenela američka štampa, da je osnovni problem privrede SAD nastao, krajem prošlog i početkom ovog veka, zbog naglog širenja socijalne nejednakosti i činjenice da sada jedan odsto najbogatih žitelja kotroliše oko 40 odsto bogatstva zemlje i uzima više od petine prihoda.
Prema mišljenju slavnog ekonomiste, koji je otvoreno podržao proteste građana u Njujorku i širom SAD protiv "halapljivosti bankara sa Vol strita", američki finansijski moguli, posebno direktori i ostala povlašćena bankarska "kasta", dobijaju ne samo astronomske plate, već i ogromne godišnje nagrade zahvaljujući raznim malverzacijama i nepoštovanju pravila poslovanja.
Američki dnevnik "Vol strit džornal" je ranije objavio da je samo nagrada "bosova" sa Vols trita u 2010. godini bila veća od 135 milijardi dolara, iako je ceo taj mehanizam prethodno bio bukvalno spašen sredstvima američke vlade.
U, Evropi vodeći bankari takođe nisu bili imuni na "sindrom" kolega sa Vol strita, pa je lani čelnik Dojče banke Jozef Akerman objavio da se odriče dela bonusa i nagrada koji su godišnje bili veći od deset miliona evra.
Evropska unija se, inače, dugo opirala ovom američkom "pelceru" za spas ugrožene ekonomije, ali taj koncept je napušten nakon što je potkraj minule godine na čelo Evropske centralne banke (ECB) došao italijanski centralni bankar Mario Dragi.
On je, naime, suprotno od svog prethodnika, francuskog centralnog bankara Žan Klod Trišea, prihvatio stav da je privreda EU, bez velikog finansijskog stimulansa, osuđena na još jednu "tešku" recesiju.
ECB je, dakle, nakon ustoličenja Dragija, čija zemlja grca pod teretom sve teže finansijske krize, krajem minule i početkom ove godine "odrešila kesu", ubrizgavši u bankarski sektor regiona oko bilion evra, ili 1,3 hiljade milijardi dolara.
Sada je, kako kažu bankari u Londonu, koji je već vekovima najveći centar evropske finansijske industrije, situacija u evrozoni, ali i šire u EU, "smirena" i postoje naznake da će regionalna ekonomija izbeći ranije najavljivani recesivni talas u ovoj godini.
Američki ekonomista Nurijel Rubini, koji je još polovinom minule decenije prognozirao nastupajuću "Depresiju 2", u vidu hipotekarne krize u SAD, upozorava da sve što su do sada radile vlade u SAD i drugim vodećim ekonomijama, u cilju prevazilaženja krize, liči na "lečenje narkomana dodatnom dozom droge".
Rubini tvrdi da, u stvari, model krize zasnovan na socijalizaciji gubitaka banaka i istovremenoj privatizaciji dobiti, dugoročnije vodi u novu, tešku, krizu.
Pravo rešenje bi, smatra Rubini, bilo u striktnom poštovanju dogovorenih pravila igre i rigoroznoj kontroli sektora finansijske delatnosti, dok Pol Krugman, koji je za dostignuća u ekonomiji dobio pre četiri godine Nobelovu nagradu, ukazuje na prednosti koje u krizno doba pruža model slavnog britanskog ekonomista Džona Mejnarda Kejnza.
Krugaman se zalaže, oslanjajući se na Kejnza, da država svojim intervencijama podstiče ekonomski rast uvek kada je potrebno, ali takođe zahteva strogu kontrolu finansijske sfere, a pogotovu bankarskog sektora.
Što se tiče naše zemlje, guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić je u više navrata ponovio da je, uprkos globalnoj finansijskoj krizi, naš bankarski sektor stabilan, ali privrednici se stalno žale na "teške uslove kreditiranja" i hroničan nedostatak sredstava za tekuće poslovanje i investicije.
Bankarski bonusi i druge nagrade koji dobijaju čelnici više od 30 banaka koje posluju u Srbiji do sada su u javnosti malo obrađivana tema, jedino je guverner Šoškić bio pre nekoliko meseci "na tapetu", kada je objavljeno da ima visoka mesečna primanja od, preračunato, približno pet hiljada evra koja su, doduše, pravi sitniš u odnosu na njegove kolege iz većine drugih evropskih zemalja.
Bonusi bankara ostali su, međutim, tajna za javnost.
(Tanjug)
Taj model je, kako primećuju međunarodni analitičari, onemogućio da se 2008, kad je otpočela najoštrija faza krize hipotekarnog tržišta u SAD, ponovi tragedija koja je pogodila njujorški Volstrit početkom tridesetih godina prošlog veka, ali je daleko od pravednog.
Tih tridesetih godina prošlog veka, posle eskalacije do tada najveće svetske ekonomske krize, brojni bankrotirani biznismeni svoje nevolje su prekraćivali i samoubilačkim skokovima iz zgrade u kojoj je smeštena najčuvenija svetska berza akcija.
Američka vlada je ovoga puta, za razliku od prethodne velike krize, reagovala brzo, pokrivajući hiljadama milijardi dolara gubitke ne samo posrnulih banaka, osiguravajućih kompanija i hipotekarnih organizacija, već i korporacija iz takozvanog realnog sektora privrede, kao što je, na primer, slavni proizvođač automobila "Dženeral motors".
Postoje ozbiljna sporenja o tome koliko je vlada SAD u protekle četiri godine "ulila" svežeg novca da bi najmoćniju svetsku ekonomiju spasla još težih lomova i "izvela" na put oporavka i rasta.
Ukoliko bi se cenilo na osnovu zvaničnih podataka, pomoć koju je vašingtonska administracija ukazala bankama i svim drugim velikim gubitnicima se kretala u rasponu od tri i po do četiri biliona (hiljade milijardi) dolara.
Dobar poznavalac američke privrede, ruski ekonomista Mihail Hazin, tvrdi, međutim, da je iz federalnih i svih drugih fondova za spas ekonomije SAD upotrebljena fantastična suma od 20 biliona dolara, što je bezmalo ravno vrednosti bruto domaćeg proizvoda koji ta zemlja stvori u periodu od godinu i po dana.
Cenu su platili poreski obveznici a ne oni koji su krizu stvorili i na njoj još zaradili, kaže čuveni ekonomista, profesor Kolumbija univerziteta i dobitnik Nobelove nagrade Džozef Štiglic.
Štiglic, za razliku od nekih njegovih kolega u Evropi i SAD, otvoreno kaže da su jedinu pravu korist od uplitanja države u krizu imali bankari sa Vol strita koji su, kako on ističe, čak i tokom najakutnijeg dela krize nastavili da dele ogromne bonuse i nagrade.
Štiglic je naveo, u jednom od svojih brojnih autorskih članaka, koje je prenela američka štampa, da je osnovni problem privrede SAD nastao, krajem prošlog i početkom ovog veka, zbog naglog širenja socijalne nejednakosti i činjenice da sada jedan odsto najbogatih žitelja kotroliše oko 40 odsto bogatstva zemlje i uzima više od petine prihoda.
Prema mišljenju slavnog ekonomiste, koji je otvoreno podržao proteste građana u Njujorku i širom SAD protiv "halapljivosti bankara sa Vol strita", američki finansijski moguli, posebno direktori i ostala povlašćena bankarska "kasta", dobijaju ne samo astronomske plate, već i ogromne godišnje nagrade zahvaljujući raznim malverzacijama i nepoštovanju pravila poslovanja.
Američki dnevnik "Vol strit džornal" je ranije objavio da je samo nagrada "bosova" sa Vols trita u 2010. godini bila veća od 135 milijardi dolara, iako je ceo taj mehanizam prethodno bio bukvalno spašen sredstvima američke vlade.
U, Evropi vodeći bankari takođe nisu bili imuni na "sindrom" kolega sa Vol strita, pa je lani čelnik Dojče banke Jozef Akerman objavio da se odriče dela bonusa i nagrada koji su godišnje bili veći od deset miliona evra.
Evropska unija se, inače, dugo opirala ovom američkom "pelceru" za spas ugrožene ekonomije, ali taj koncept je napušten nakon što je potkraj minule godine na čelo Evropske centralne banke (ECB) došao italijanski centralni bankar Mario Dragi.
On je, naime, suprotno od svog prethodnika, francuskog centralnog bankara Žan Klod Trišea, prihvatio stav da je privreda EU, bez velikog finansijskog stimulansa, osuđena na još jednu "tešku" recesiju.
ECB je, dakle, nakon ustoličenja Dragija, čija zemlja grca pod teretom sve teže finansijske krize, krajem minule i početkom ove godine "odrešila kesu", ubrizgavši u bankarski sektor regiona oko bilion evra, ili 1,3 hiljade milijardi dolara.
Sada je, kako kažu bankari u Londonu, koji je već vekovima najveći centar evropske finansijske industrije, situacija u evrozoni, ali i šire u EU, "smirena" i postoje naznake da će regionalna ekonomija izbeći ranije najavljivani recesivni talas u ovoj godini.
Američki ekonomista Nurijel Rubini, koji je još polovinom minule decenije prognozirao nastupajuću "Depresiju 2", u vidu hipotekarne krize u SAD, upozorava da sve što su do sada radile vlade u SAD i drugim vodećim ekonomijama, u cilju prevazilaženja krize, liči na "lečenje narkomana dodatnom dozom droge".
Rubini tvrdi da, u stvari, model krize zasnovan na socijalizaciji gubitaka banaka i istovremenoj privatizaciji dobiti, dugoročnije vodi u novu, tešku, krizu.
Pravo rešenje bi, smatra Rubini, bilo u striktnom poštovanju dogovorenih pravila igre i rigoroznoj kontroli sektora finansijske delatnosti, dok Pol Krugman, koji je za dostignuća u ekonomiji dobio pre četiri godine Nobelovu nagradu, ukazuje na prednosti koje u krizno doba pruža model slavnog britanskog ekonomista Džona Mejnarda Kejnza.
Krugaman se zalaže, oslanjajući se na Kejnza, da država svojim intervencijama podstiče ekonomski rast uvek kada je potrebno, ali takođe zahteva strogu kontrolu finansijske sfere, a pogotovu bankarskog sektora.
Što se tiče naše zemlje, guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić je u više navrata ponovio da je, uprkos globalnoj finansijskoj krizi, naš bankarski sektor stabilan, ali privrednici se stalno žale na "teške uslove kreditiranja" i hroničan nedostatak sredstava za tekuće poslovanje i investicije.
Bankarski bonusi i druge nagrade koji dobijaju čelnici više od 30 banaka koje posluju u Srbiji do sada su u javnosti malo obrađivana tema, jedino je guverner Šoškić bio pre nekoliko meseci "na tapetu", kada je objavljeno da ima visoka mesečna primanja od, preračunato, približno pet hiljada evra koja su, doduše, pravi sitniš u odnosu na njegove kolege iz većine drugih evropskih zemalja.
Bonusi bankara ostali su, međutim, tajna za javnost.
(Tanjug)
