Ne tako davno, otišla sam u jedan od mojih omiljenih lokalnih restorana i naručila kari. Jelo je bilo odlično, ali je porcija bila toliko velika da sam pitala konobara da li bi mogao da mi spakuje ostatak hrane, kako bih mogla da je dovršim kasnije kod kuće.
"Žao mi je", rekao je on. "Ne mogu. Uveli smo zabranu iznošenja hrane iz restorana, jer se trudimo da smanjimo korišćenje plastike. Gosti koji žele da ponesu obrok iz restorana kući moraju da donesu svoju posudu".
Na to sam mogla samo da trepnem. Za mene je to bio neočekivani razvoj situacije u ratu protiv plastike, i to prilično zbunjujući.
Potpuno podržavam mere protiv plastičnih predmeta za jednokratnu upotrebu. Ali, ako to podrazumeva bacanje pola činije sveže laksa supe od gambora u kontejner za smeće, ne mogu da se ne zapitam: zašto umesto toga ne ponudite da hranu spakujete u posudu koja nije plastična i može se reciklirati?
Što sam više razmišljala o tome, sve više me je mučila sumnja da restoran koristi ekologiju samo kao izgovor, pretvarajući se da štiti životnu sredinu da bi opravdao problematičan način uštede novca.
Na to bih možda i zaboravila, da nedugo potom nisam radila jedan intervju na temu "hot-deskinga", sistema organizacije kancelarijskog poslovanja po kojem zaposleni nemaju svaki svoj sto, već im se radni stolovi ili površine daju na korišćenje po potrebi.
Moj sagovornik zarađuje za život tako što pomaže kompanijama da smanje broj radnih stolova po radniku i želeo je da razgovara o jednom članku u kojem sam napisala da se na taj način, zarad sitne uštede novca, zaposleni guraju u bučni i haotični svet zajedničkog radnog prostora.
Kako bi mi na učtiv način objasnio da sam idiot, naveo je već dobro poznat spisak argumenata u prilog ovoj praksi. Kolege više komuniciraju međusobno, a to unapređuje njihovu saradnju i, kao rezultat toga, produktivnost. Dodao je i da postoji još jedna važna stavka koju moram da shvatim: "Emisije ugljen-dioksida".
Jeste, smanjenje kancelarijskog prostora bi moglo da uštedi novac kompanijama, priznao je on. Ali, to takođe podrazumeva i ekološki osvešćenu uštedu energije koja se koristi za grejanje i osvetljenje, a ko bi mogao da kaže bilo šta protiv toga? Ustvari, pomislila sam, mogla bih ja.
Nema sumnje da emisije ugljen-dioskida moraju da se smanje, i to što pre. Sve glasniji pozivi javnosti da se počne sa rešavanjem tog problema uvek su dobrodošli. Za svaku pohvalu je i sve veći broj vlada i kompanija koje postavljaju nultu neto energetsku emisiju kao svoj cilj, što je politika koja je pre samo nekoliko godina bila praktično nezamisliva.
S druge strane, kad je reč o promeni načina na koji se hranimo, putujemo, radimo i živimo da bismo postigli taj cilj, i dalje nismo odmakli dalje od početka. Uvođenje mera koje će otežati ili poskupeti putovanja avionom, korišćenje mesa u ishrani, vožnju automobila koji nisu električni, ili korišćenje fosilnih goriva uopšte, neće biti svesrdno prihvaćeno.
Političari su potpuno svesni anketa kao što je ona iz SAD prošle godine, koja je pokazala da 69 odsto Amerikanaca želi agresivnu akciju u borbi protiv klimatskih promena – ali da bi samo 34 odsto prihvatilo da plaća dodatni porez od 100 dolara godišnje u tu svrhu. Još manji procenat bi podržao poskupljenje računa za struju od 100 dolara godišnje.
Jedno ranije istraživanje izvršeno u SAD pokazalo je da skoro 60 odsto ispitanika podržava uvođenje mesečne ekološke naknade od jednog dolara. Međutim, procenat onih koji bi podržali takvu meru sunovratio se na 28 odsto kada je predloženo da se iznos podigne na 10 dolara mesečno.
I u drugim zemljama postoji veliki jaz između želje ljudi da se preduzmu mere za borbu protiv klimatskih promena i njihove volje da za te mere plate.
Drugim rečima, smanjenje emisije ugljen-dioksida biće dovoljno teško i ako kompanije ne budu bespotrebno koristile klimatske promene kao izgovor za uvođenje nepopularnih mera, posebno tako užasnih kao što je hot-desking.
Osim toga, to bi mogao biti rizičan potez u vreme kada se sve što kompanije čine i izjavljuju u vezi sa klimatskim promenama nalazi pod lupom javnosti. Samo pitajte Simens (Siemens).
Postojalo je vreme kada je taj nemački industrijski konglomerat možda mogao da se pozove na svoju istoriju velikog proizvođača vetroturbina da bi bio viđen kao zaštitnik životne sredine, a da istovremeno nastavi da ubira novac od velikih rudnika uglja. Ono što se desilo prošle nedelje pokazuje da je to vreme prošlo. Izvršni direktor kompanije Džo Kezer (Joe Kaeser), objavio je skrušenu izjavu od 1800 reči u kojoj objašnjava zašto je Simens odlučio da ispuni odredbe ugovora o isporuci železničke signalizacije za potrebe spornog projekta izgradnje rudnika uglja u Australiji – uprkos protivljenju aktivista za zaštitu životne sredine, pa čak i nekih od svojih zaposlenih.
„Trebalo je budemo pametniji kad je reč o ovom projektu“, izjavio je on. „Da je bila u pitanju moja sopstvena kompanija, možda bih postupio drugačije.“ Biću vrlo iznenađena ako Kezer u skorije vreme sklopi bilo kakav sličan posao.