Nije to bio samo savet bez ikakvog sluha za potrebe građana. Bio je to podsetnik da će tržišta rada uskoro ući u novu fazu, i to ne samo u SAD, piše Sara O'Konor (Sarah O’Connor) u "Fajnenšel tajmsu".
Društva postepeno izlaze iz izolacije, a zakonodavci ne žele da u nedogled plaćaju milionima ljudi da ne rade ništa. Ekonomisti počinju da govore o potrebi za širokom preraspodelom radnika iz kompanija i sektora koji više nisu održivi u one koji će doživeti procvat u eri kovida 19. Međutim, upućivanje ljudi da rade u sadašnjim uslovima, uz ništa drugo sem obećanja o prekvalifikaciji, slično je kao kad bi ih slali napolje usred uragana sa vaučerom za kišobran.
Ovaj problem je najakutniji u SAD, gde je stopa nezaposlenosti naglo skočila, a naknada koju nezaposleni dobijaju od svoje savezne države (obično prilično niska) uvećana je za 600 dolara nedeljno od federalnih vlasti. Oko dve trećine Amerikanaca koji su ostali bez posla usled pandemije, sada dobijaju više novca u vidu pomoći nego što su bili plaćeni za svoj rad, ukazuju ekonomisti sa Univerziteta u Čikagu. Prihodi svakog petog Amerikanca su se čak udvostručili. Stopa siromaštva je sada niža nego pre nastupanja krize.
Znate da sa vašom privredom nešto nije u redu kada ste siromašniji ako imate posao nego ako ga nemate. Republikanci su uvereni da su naknade za nezaposlenost previsoke. Oni su protiv toga da mera isplate dodatnih 600 dolara mesečno, koja ističe krajem meseca, bude produžena, tvrdeći da ona podstiče nezaposlene da ne rade. Drugo tumačenje je da u Americi postoji previše poslova za minimalnu platu.
Za trenutni sistem isplate naknada se teško može reći da je optimalan, ali bi drastično smanjenje prihoda za 30 miliona ljudi bilo bolno, i to ne samo za korisnike pomoći, već i za privredu SAD koja je trenutno vrlo ranjiva. Izmenjeni, ali i dalje velikodušni sistem naknada, mogao bi da pomogne Americi da reši problem niskih zarada. Umesto da ljudi budu toliko očajni da prihvataju loše plaćene poslove, pristojne naknade za nezaposlenost mogle bi da primoraju poslodavce da ponude bolje plate i uslove, kako bi privukli kandidate.
Kako tvrde ekonomisti Daron Asemoglu (Daron Acemoglu) i Robert Šajmer (Robert Shimer), pokazalo se da visoko osiguranje od nezaposlenosti podstiče ljude da se prijavljuju za kvalitetnije poslove, a poslodavce da takve poslove stvaraju. Ljudi koji su očajni takođe su skloni tome da rizikuju svoje zdravlje, i da, na primer, odlaze na posao i kad su bolesni, što sigurno ne bi pomoglo Americi da se izbori s pandemijom.
Veliki deo Evrope i Australazije je u boljem položaju. Većina vlada je izbegla stopu nezaposlenosti kakva se beleži u SAD tako što su uvele programe prinudnog odmora. Ali, i one počinju da brinu da bi takva vrsta podrške mogla da uspori oporavak, jer drži radnike zarobljenim na "zombi radnim mestima", umesto da ih ohrabri da potraže druge poslove u sektorima koji beleže rast.
Podrška se mora ukidati postepeno i tek onda kada privrede počnu da se oporavljaju, čime bi se izbegle nagle i dramatične promene. Osim toga, suvoparne izjave ekonomista o "preraspoređivanju" radnika moraju uzeti u obzir realno stanje stvari. Na jedan oglas objavljen ovog meseca za dva radnika u baru u Londonu stigle su 484 prijave. Nema ničeg lošeg u nuđenju pomoći radnicima da se prekvalifikuju i nađu drugi posao, kako je britanski kancelar Riši Sunak (Rishi Sunak) obećao ovog meseca. Međutim, nikakvo glancanje radnih biografija ne može da premosti nedostatak radnih mesta. U vremenima kada je stopa nezaposlenosti visoka, sve vlade bi trebalo da se usredsrede na jačanje ponude novih poslova pomoću makroekonomskih podsticaja, pa čak i programa otvaranja novih radnih mesta.
Zakonodavci bi takođe trebalo da se potrude da poboljšaju uslove rada u sektorima koji beleže rast zahvaljujući pandemiji. U sektoru maloprodaje, prelazak na kupovinu preko interneta će sada verovatno ići brže, pošto se sve više ljudi navikava na takav vid kupovine, posebno dok je još uvek prisutan rizik od širenja zaraze. To znači da će radna mesta u prodavnicama – nikada dobro plaćena, ali često privlačna i omiljena – biti zamenjena poslovima u magacinima za distribuciju i kombijima za dostavu robe. Takvi poslovi su često nesigurni, radnici nisu pod zaštitom sindikata, izloženi su elektronskom nadzoru i pod velikim pritiskom, čak i u zemljama kao što je Nemačka, gde je zaštita radnika inače na vrlo visokom nivou.
Vlade su učinile veliku uslugu firmama koje se bave trgovinom preko interneta: zatvaranjem fizičkih prodavnica tokom zabrane kretanja, primorale su brojne kupce da se okrenu Amazonu i njegovim konkurentima u oblasti onlajn trgovine. Vlade bi sada trebalo da zauzvrat postave izvesne zahteve tom sektoru. Za unapređenje kvaliteta poslova u magacinima i dostavi biće neophodni različiti pristupi u različitim zemljama, ali nikada se neće ukazati bolja prilika za to nego sada.
Vlasti ne mogu zauvek plaćati ljudima da ne rade ništa. Ali, u vanrednim okolnostima ekonomske dislokacije, imaju odgovornost ne samo da ljude pripreme za poslove budućnosti, već i da te poslove pripreme za ljude.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.