Nakon što mu se otac razboleo, Seid je odlučio da krene njegovim stopama i da postane obućar, jer mu je bilo žao da se prekine tradicija.
"Bavio sam se rukometom. Igrao sam za Bosnu, bio sam u Peći. Ovde u Sjenici sam se bavio rukometom, a pošto sam imao povrede kolena, počeo sam da radim kao trener. Što se tiče rukometnog kluba Sjenica, prvi put smo ušli u prvu ligu takmičenja, a zbog nedostatka sredstava izašli smo iz lige.
Pored rukometa, Seid se bavio i ugostiteljstvom, koje je takođe ostavio, a put ga je naveo i u inostranstvo.
"Otišao sam za Beč, otac mi je još tada bio živ. Kad sam zatvorio ugostiteljsku radnju, nekih 5-6 meseci sam radio sa njim", kaže Seid, koji dodaje da mu je otac govorio da mu za učenje zanata treba i 15-20 godina, pa je u startu odustao i otišao za Beč.
Ipak, nije mu trebalo baš toliko da se uhoda.
"Ja sam se u Beču zadržao možda neke dve nedelje. Brat me je zvao i rekao da je otac jako bolestan i da su doktori rekli da će za neka dva meseca nažalost da premine. Ja sam se vratio i dok je on još uvek bio kod nas u kući, za nekih mesec dana, sam sam sastavio cipelu, sve to skrojio, sašio, kompletirao, odneo njemu, dok je bio na postelji i on me je pitao 'čije je ovo?', nije se ni nadao da sam ja to napravio", ispričao je Seid.
BONUS VIDEO: