Kada je reč o Vukovaru i simbolima koji su definisali taj podunavski grad u predratno vreme, među najznačajnijim je bila fabrika Borovo, koju je 7. juna 1931. godine na periferiji Vukovara osnovao češki industrijalac Tomaš Bata.
Gotovo da ne postoji osoba u Hrvatskoj koja barem jednom u životu nije čula za legendarne proizvode fabrike Borovo, ili ih nosila. Ovo je bio pravi industrijski div. Omogućio je da taj kraj bude jedan od najbogatijih u Jugoslaviji, a nazivali su ga još gradom milijardera ili Jugoslavija u malom.
Već u prvim godinama postojanja fabrika, koja se tada zvala Bata, prešla je na kombinovanu proizvodnju, što je značilo da je sama proizvodila sve što je potrebno, kaže 80-godišnji Ivan Hubalek, koji se zaposlio u Jugoslovenskom kombinatu početkom 70-ih godina 20. veka za gume i obuću Borovo, kako se firma zvala pre rata, i obavljao je mnoge rukovodeće funkcije do penzionisanja 2008. godine.
"U Borovu je sve rađeno, pa su i kožni proizvodi bili priključeni na kožaru itd. Bata nije bio montažer delova iz Kine ili Nemačke, Bata je sve radio. Danas je to mnogima teško da shvate, ali to je bila uspešna poslovna filozofija", kaže Hubalek.
Pogrešno se misli da je rat 1991. godine uništio Borovo, to je bila samo "tačka na i" samouništenja Borova koje je počelo 80-ih godina, a kulminiralo 1988. velikim štrajkom radnika koji su išli u Beograd i bili u Skupštini Jugoslavije. Kada su radnici otišli za Beograd, već je bio kraj, smatra Hubalek, problemi u Borovu su se gomilali zbog otvaranja pijace jer Borovo nije moglo da se nosi sa svetskim brendovima.
Bilo je nekoliko kriza, poput one 1971. godine, kada je Borovo spaseno intervencijom samog Josipa Broza Tita. Iza toga dolazi sukob tzv. "plavo-belih mantila", odnosno radnika sa naučnim kadrom i stručnim službama.
Batini stručnjaci iz Češke su pre rata bili u Borovu da snime dubinski snimak kombajna i vide da li ima smisla ulagati, ali su odustali. I dalje su bili emotivno vezani za kompaniju, koja je nacionalizovana 1945. godine, ali je radila pod imenom Bata još dve godine pre nego što je promenila ime u Borovo 1947. godine. Ipak, od emocija se ne živi, ističe Hubalek.
"Najk patike su Najk patike, Mišelinova guma je Mišelinova guma i svi će više voleti te brendove od Borovljevih. Naša cipela je bila kvalitetna, nosite je dok ste živi, ali svi smo više voleli da imamo špicaste 'italijanske' cipele. Borovo nije moglo da prati ovo jer smo proizvodili 20 miliona pari obuće godišnje i bilo je teško često menjati proizvodnju kako bismo se prilagodili tržištu", objašnjava on.
Pravi mali grad sa 22.000 radnika
Kada danas većina priča o Borovu, misli se samo na Obućar, ali za Hubalek je Borovo bilo sistem sistema, imali su sve, od prostora preko prestonice do ljudi. Bio je to pravi mali grad sa 22.000 radnika, što je danas teško zamisliti.
"Kad pomislim na sve ljude koji su 'protujali' Borovom, od naučnika koji su kasnije obilazili fakultete do samog Bate, koji je projektovao ceo kompleks. Pored toga, Borovo je gradilo pogone u Sarajevu, Somboru, Prijedoru, Odžaku, Donjem Miholjcu, Iloku, Lovasu i drugim mjestima", kaže on sa primetnom setom.
Posle 1988. godine i velikog štrajka, ljudi su počeli da odlaze i počeo je potpuni kolaps. Nedostajalo je sirovina, nekoliko pogona nije radilo, bilo je plaćenih čekanja koja su trajala nekoliko nedelja jer nije bilo posla. "A onda je rat koji je prošao kroz Vukovar 1991. uništio i ono malo nade u srcima Vukovaraca da će Borovo jednog dana ponovo stati na noge", kaže tužnim glasom.
Za tri meseca svakodnevnih artiljerijskih napada, Borovo je teško oštećeno. Oštećen je veliki broj objekata, neki potpuno uništeni, kao što je zgrada trgovine Borovo, u čijem podrumu je na početku agresije bilo sklonište za civile, a pred kraj rezervna ratna bolnica u kojoj je novembra 1991. bilo oko 1000 boraca i civila.
Ratna šteta Borova procenjena je na više od 170 miliona evra, uništeno je sve što je moglo biti uništeno, kaže Hubalek, koji je posle rata boravio u Borovu 1997. godine kao pomoćnik generalnog direktora Borova za reintegraciju. Bio je deo delegacije koja je morala da pregovara sa okupacionom upravom Borova, koja je nastavila proizvodnju u okupiranom Vukovaru i zapošljavala nekoliko hiljada radnika.
"Zakrpili su nekoliko stvari, zastaklili nekoliko zgrada i to je bilo to, ali su napravili i neke proizvode za izvoz u Rusiju. Živelo se, ali živeli smo i mi", pomalo ljutito navodi on i dodaje da je bilo pokušaja da se obnovi proizvodnja u pogonu u Donjem Miholjcu, a da se izgradi obućarska radionica u Tomislavgradu, ali bezuspešno.
Za državno preduzeće ni danas nisu mnogo bolja vremena, 2023. godine imala je 455 zaposlenih sa prosečnom platom od 741 evro i godišnjom proizvodnjom od oko 400.000 pari obuće. Prema finansijskom izveštaju za 2023. godinu, kompanija je poslovala sa gubitkom od 1,4 miliona evra.
Na pitanje da li veruje u budućnost Borova, Hubalek odgovara potvrdno, ali sa primetnom uzdržanošću. "Ima mesta za male igre i malu radnju. Ali ako nemate rast, propašćete, bojim se toga, jer su današnji pokazatelji proizvodnje mali, a dok velike zemlje nameću svoje proizvode i trguju malima, izgledi Borova za preporod su beznačajni".
Ipak, kaže da je za Vukovarce veoma važno da zadrže živo sećanje na Borovo kakvo je nekada bilo, jer im to svakodnevno daje svest da su veliki projekti mogući, a snovi ostvarljivi. Poput Borova, koji je 1931. niknuo na pustoj pustoši na periferiji Vukovara i svojim delovanjem, zajedno sa drugim nepostojećim privrednim gigantima poput Vuteksa, odredio je i usmeravao razvoj Vukovara kao industrijskog grada gde je, kako dokazuje primer Borova, čuda su ipak moguća.
BONUS VIDEO:
(Poslovni.hr/Hina/Mondo)