"Arkan? Pa mora neko i za mene da obavi deo posla": Sastanak Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu, planirali podelu Bosne

Susret dvojice predsjednika, hrvatskog Franje Tuđmana i srpskog Slobodana Miloševića, održan 25. marta 1991. godine u Karađorđevu, ostao je do danas jedan od najkontroverznijih i najmističnijih događaja u procesu raspada Jugoslavije. 

Ostaće tek zapisane reči retkih svedoka poput Hrvoja Šarinića, kada je Tuđman spomenuo Arkana, a Milošević odgovorio: "Pa mora neko i za mene da obavi deo posla."

Franjo je bio 20 godina stariji od Slobe

Slobodan Milošević, srpski lider, i Franjo Tuđman, prvi predsednik nezavisne Hrvatske, pripadali su, pre svega, različitim generacijama. Delilo ih je skoro dvadeset godina - Tuđman je rođen 1922. u Velikom Trgovišću, a Miločević 1941. u Požarevcu.

Detinjstvo i mladost proveli su u potpuno drugačijim okolnostima. Njihovi karakteri su bili različiti, a njihove karijere su bile različite, pisao je Dojče vele. Kada se danas slušaju njihovi predratni govori, teško je poverovati da bi ova dva političara uopšte bili u stanju da komuniciraju jedan s drugima.

U devedesetim godinama oni su stajali na čelu dva naroda koji su bili u ratu - ipak, usprkos svemu tome, njih dvojica su od trenutka kada su se upoznali bili na "ti", bili su upadljivo srdačni jedan prema drugom, oslovljavali su se sa "Slobo" i "Franjo", uoči rata i tokom rata su se sastali 48 puta, kako je tvrdio Stipe Mesić, - imali su direktnu telefonsku vezu i sasvim sigurno razmenjivali tajne izaslanike.

"Tuđman nikada nije napao Miloševića, a Milošević nikada nije napao Tuđmana. Niko nije učestvovao u tim razgovorima osim njih dvojice i onda su oni na mala vrata dodavali koliko su smatrali da treba da znamo. Jedan od najvažnijih protagonista iz vremena o kome govorimo bio je Josip Manolić, poput Tuđmana, bivši komunista, kasnije disident, a nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatske, njen drugi premijer", kaže Mesić.

"Predsednik Tuđman je verovao Miloševiću. A isto tako i Milošević je verovao predsedniku Tuđmanu: ono što se dogovorimo, to ćemo i ostvariti. I mislim da ih je ta činjenica zbližila i da se to osećalo do poslednjeg trenutka."

Beogradski novinar Miloš Vasić, koji je od početka do kraja rata bio najobjektivniji reporter u Srbiji i postao svojevrsni glas savesti u svojoj zemlji svojim člancima u časopisu "Vreme", daleko je radikalniji u svom stavu o Miloševiću i Tuđmanu. O tome je govorio 2016. godine za Dojče vele u članku pod naslovom Bitarno prijateljstvo Tuđmana i Miloševića.

"Pre svega, nisu bili ratni neprijatelji, bili su saveznici u ratu. Dva saučesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Njih dvojica su bili poput dva prevaranta u partiji karata. Gledaju se, vide se, jedan as je kod mene, drugi je kod tebe u rukavu, četiri su na stolu, ali videćemo ko će potegnuti svog", rekao je on.

Stipe Mesić, kao jedan od ključnih svedoka tog vremena, tadašnji član predsedništva zemlje koja propada, godinama kasnije je rekao:

"Budući da sam ja otišao sa mesta premijera na mesto člana predsedništva, prvi put sam u predsedništvu sreo Slobodana Miloševića. Budući da je predstavnik Srbije u kolektivnom Predsedništvu Jugoslavije bio Bora Jović, preko Bore Jovića sam slao poruke Slobodanu Miloševiću. Pre svega, predložio sam da se prestane sa naoružavanjem grupa u jednom delu Hrvatske, hrvatskih građana, koji su poverovali Slobodanu Miloševiću da će svi živeti u jednoj državi. I rekao sam Bori Joviću: nije dobro, nije dobro da se oružjem rešavaju neka otvorena pitanja, a ona postoje", rekao je i dodao:

"Hajde da stavimo na sto koja su to otvorena pitanja i da se dogovorimo kako da ih rešimo, ali ne da se drži puška u ruci. Bora Jović je rekao: da, slažem se, ali ću pitati Slobodana, pa ga je pitao, a on je rekao da se i on slaže. I onda sam otišao, nisam hteo da telefoniram, otišao sam u Zagreb i rekao sam Tuđmanu: ova dvojica žele da sednu za sto da mirno reše ove sporove koji su nastali. I Tuđman se složio. To mu je bilo dovoljno da uspostavi vezu sa Miloševićem, jednostavno je telefonirao, a Milošević je poslao svoje tehničare koji su uspostavili direktnu vezu u Zagrebu između kancelarija predsednika Tuđmana i Slobodana Miloševića."

Josip Manolić je smatrao da razgovori u Karađorđevu nisu zauvek izgubljeni za buduće istoričare, pisao je DW.

"Niko to neće otvoreno reći o Karađorđevu ni sada. Međutim, lično mislim da su dve ili tri obaveštajne službe slušale taj razgovor, pa čak i snimale. Tako da će se do tih konkretnih rezultata doći... Tuđmanovi stenografi, ni tri meseca nakon Karađorđeva, zabeležili su njegove reči izgovorene na sastanku 8. juna 1991. godine: 'I, prema tome, i sa naše tačke gledišta, ne maje, nego li sa srpskog, postoji problem, postoji potreba da se pitanje reši u svojoj suštini, da li je, jer je uspostavljanje Bosne, granica BiH posle Drugog svetskog rata istorijski apsurd vraćanja jedne kolonijalne strukture koja je nastala od 15. do 18. veka. ... I Izetbegović, kao predsednik BiH, svestan je da je bespomoćan u odnosu na ovaj srpski pokret razgrađivanja BiH. A isto tako zna i o hrvatskom, hercegovačkom nemirenju sa ovom i takvom situacijom", rekao je Tuđman.

U Titovom lovištu, bez zapisnika

Tog prolećnog ponedeljka, hrvatski predsednik Franjo Tuđman uputio se automobilom iz Zagreba, preko Iloka, do Karađorđeva, duboko na teritoriju Srbije. Nije to bila bilo kakva lokacija. Karađorđevo je bilo simbol moći i luksuza socijalističke Jugoslavije - nekadašnje kraljevsko lovište pretvoreno u omiljenu rezidenciju Josipa Broza Tita.

Na ogromnom imanju od petnaest hiljada hektara šuma, pašnjaka i močvara, Tito je ugostio svetske državnike, od Brežnjeva do Gadafija, i uživao u lovu. Kompleks, koji su i tada čuvali vojnici JNA, bio je savršeno mesto za tajni sastanak: izolovan, bezbedan i prožet aurom istorijskih odluka donetih daleko od očiju javnosti.

U Tuđmanovoj pratnji bio je samo njegov šef kabineta, Hrvoje Šarinić, dok je Miloševića čekao njegov šef kabineta Goran Milinović. Šarinić je kasnije u svojim memoarima opisao atmosferu putovanja i dolaska. 

Razgovore dvojice lidera Šarinić je lično organizovao Šarinić sa Miloševićevim šefom kabineta, Goranom Milinovićem. Istina, postoji dilema da li je sastanak održan 25. ili 26. marta, ali Šarinić smatra da je to bilo ovog drugog datuma.

"Tuđman i Milošević su razgovarali dva i po sata šetajući u šumi Karađorđeva. Verovatno je da je podela Bosne bila jedna od tema razgovora na tom sastanku. To je gotovo neupitno! Ali, mislim da je puno sadržajnije razgovarano i o toj temi u Tikvešu kod Osijeka (15. aprila 1991, op.a.) kada su Milošević i Tuđman proveli puno više vremena sami. Međutim, Tikveš kao da nije postojao. A on je sadržajniji od samog Karađorđeva. Nema sumnje da je sadržaj tog sastanka bilo pitanje podele Bosne. Na susretu u Tikvešu Milošević je bio mnogo direktniji. On je na jedan brub način htio da podeli Bosnu", rekao je Šarinić.

Slične zaključke izneo je i profesor Dušan Bilandžić u svojim Memoarima. Smatra da su Tuđman i Milošević upravo u Karađorđevu postigli načelan dogovor o podeli BiH.

"Bez potpunije elaboracije tog sporazuma, mogao sam zaključiti da bi Tuđman želeo granice Banovine Hrvatske iz 1939. godine. Znam da je Tuđman već 1964. godine hvalospevno pisao o Sporazumu Mačeka i Cvetkovića. Tuđman mi je o istoj ideji govorio 1988. godine, dakle četiri godine pre Karađorđeva", rekao je.

Tuđman je očigledno verovao da će Milošević svakako razbiti Bosnu i Hercegovinu i da će to i njemu odgovarati.

"Mislim da je taj sastanak u Karađorđevu bio neka vrsta prekretnice kada se politika promenila. U početku se verovalo da nema Bosne bez Hrvatske i obrnuto", svedočio je Stipe Mesić svojevremeno u Hagu. Susret je navodno organizovan na inicijativu tadašnjih članova Predsedništva SFRJ, Stipe Mesića i Borisava Jovića, sa plemenitim ciljem - sprečavanja rata.

Prema kasnijim svedočenjima, dva predsednika su provela zajedno otprilike dva i po do tri sata. Ključni deo razgovora, onaj koji je postao predmet beskrajnih spekulacija, odvijao se "u četiri oka". Nakon ručka u glavnoj vili, Tuđman i Milošević su, poput nekih starih prijatelja, otišli ​​u dugu šetnju lovištem, daleko od ušiju svojih saradnika.

Zvanično saopštenje agencije Hina, objavljeno nakon sastanka, bilo je kratko i uopšteno, navodeći da je "razgovor vođen u nastojanju da se odstrane opcije koje ugrožavaju interese bilo hrvatskog bilo srpskog naroda u celini i da se traže trajna rešenja uz poštovanje istorijskih interesa naroda". Međutim, ono što se događalo iza zatvorenih vrata pokrenulo je lavinu optužbi koje su decenijama oblikovale politički diskurs u regionu.

"Bosna ne postoji, ali Hrvatska će biti veća"

Najglasniji i najuporniji zagovornik dogovorene podele Bosne i Hercegovine bio je Stjepan Mesić, tada član Predsedništva SFRJ. Prema njegovim sećanjima, Tuđman se sa tog sastanka u Zagreb vratio "dobro raspoložen, veoma zadovoljan", gotovo euforičan, uveren da je rešio ključne probleme i da JNA neće napasti Hrvatsku.

"Sve je u redu, Hrvatska će biti veća nego što je bila. Biće u granicama Banovine, čak i veća. Dobićemo Kladušu, Cazin i Bihać. Milošević mi je objasnio da je to "turska Hrvatska" i da to Srbima ne treba", navodno je Tuđman rekao svojim najbližim saradnicima, kako se prisetio Mesić, tvrdeći da je predsednik odmah tražio da mu se donesu karte.

"Ja sam jedini postavio pitanje: 'Kako je moguće menjati granice bez rata?', jer je Tuđman napomenuo da će se sve to ostvariti bez ispaljenog metka. Rekao sam da se granice obično ne mogu menjati bez ispaljenog metka i da u tome nema logike. Tuđman mi je rekao: 'Slušaj, Stipe, ti ne znaš istorijske linije, ovde se radi o dogovoru, i ono što se Srbija i Hrvatska dogovore, ostali će poštovati.' Rekao sam: 'Možda ne znam istorijske linije, ali imam logiku'", ispričao je jednom Mesić.

Ovu verziju događaja potvrdili su i drugi svedoci. Prvi predsednik HDZ-a BiH, Stjepan Kljuić, potvrdio je da ga je Tuđman obavestio o detaljima podele posle Karađorđeva. Kljuić, koji se takođe snažno protivio takvoj politici, prisetio se sopstvene šokirane reakcije kada mu je Tuđman spomenuo da mu je Milošević "dao" Cazinsku krajinu.

Tuđman: "Slobo mi je dao Cazinsku krajinu"

Postoji još nekoliko svedočanstava o tome šta je predsednik Tuđman preneo svojim saradnicima kada se vratio u Zagreb. U grupi političara koji su ga dočekali po povratku iz Karađorđeva bio je i tadašnji lider Hrvata u Bosni i Hercegovini, Stjepan Kljujić: "Tuđman je bio pohlepan, verovao je Miloševiću. I kaže Franjo: 'Dao mi je Cazinsku krajinu!' Ja kažem: 'Predsedniče, ja vam dajem Sardiniju!' Jer Milošević ima veze sa Cazinskom krajinom, kao što ja imam sa Sardinijom."

Na sastanku je bio i Stjepan Mesić:

"Tuđman nas je obavestio: 'Evo šta smo se dogovarali Milošević i ja: Milošević predlaže da Hrvatska uzme granice banovine, plus Cazin, Kladušu i Bihać.' Jer, kaže, evo kako je rekao Slobodan Milošević: 'Franja, ti uzmi Cazin, Kladušu i Bihać, meni to ne treba, jer je to takozvana turska Hrvatska.' I tu su se njih dvojica našli - jedan je hteo da proširi granice Srbije, a drugi je hteo da proširi granice Hrvatske."

Stjepan Kljujić, koji je osnovao i vodio HDZ u Bosni i Hercegovini, nije se slagao sa Tuđmanovom politikom.

"Tuđman se osvrnuo na moguće ponavljanje dogovora Cvetković-Maček kojim je stvorena Hrvatska Banovina 6. septembra 1939. Kada je Maček stidljivo pitao Cvetkovića - 'A šta ćemo sa muslimanima?', on je rekao: 'Pravimo se da ih nema!'. Ja sam Tuđmanu objašnjavao da se on 1991. godine ne može da se pravi da nema muslimana, ima dva i po miliona muslimana i Hrvati nemaju problema sa njima, da nikada nisu ratovali i da ja, kao predsednik HDZ-a Bosne i Hercegovine i član Predsedništva koji se bori za očuvanje mira u Bosni i Hercegovini, želim mir sa muslimanima." Kljujić nije dugo izdržao, ubrzo je smenjen i marginalizovan.

O promeni Miloševićeve politike prema Srbima u Hrvatskoj hrvatsko državno rukovodstvo je bilo obavešteno iz prve ruke. O tome je pre smrti svedočio Joža Manolić:

"Milošević je rekao: mene ne zanimaju - uprkos tome što je digao pobunu Srba u Hrvatskoj, uprkos tome, tvrdio nam je: pitanje Srba u Hrvatskoj je vaše unutrašnje pitanje. Moj je interes, interes Srbije je pitanje Srba u Bosni i Hercegovini. I ostao je dosledan u tome."

Kljujić kaže da je "Milošević je tačno znao da dozira šta je Tuđmanu potrebno. U jednom trenutku mu je rekao: Franjo, što se tiče ovih mojih Srba u Kninu, slobodno ih poubijajte, to je banda, nije me briga za njih".

Svedočenja slična Mesićevom davali su i drugi, poput britanskog diplomate Padija Ešdauna, koji je tvrdio da mu je Tuđman nacrtao mapu podeljene Bosne na meniju u Londonu u maju 1995.

Međutim, možda najjači dokaz pojavio se godinama kasnije iz nemačkih arhiva. Novinar Mihael Martens otkrio je zapisnik sa sednice Odbora za spoljne poslove Bundestaga od 18. septembra 1991. Na njoj je istaknuti nemački socijaldemokrata Hans Košnik, kasnije administrator EU u Mostaru, izjavio pred drugim poslanicima:

"Tuđman je bio ovde i rekao nam je - verovatno ne bi trebalo da ovo kažem za zapisnik, ali svi su bili prisutni - da je razgovarao sa predsednikom Srbije o podeli Bosne i Hercegovine, naravno po etničkim linijama". Tuđman je, s druge strane, uvek čvrsto javno negirao takve tvrdnje.

"Potpuna besmislica" ili?

Nasuprot tvrdnjama o dogovoru, postoji niz aktera koji čvrsto odbacuju takav scenario, nazivajući ga mitom stvorenim radi političke diskreditacije. Istoričar Ivo Lučić tvrdi da je teza o podeli "potpuna besmislica" i da je pravi cilj sastanka bio rušenje saveznog premijera Ante Markovića, poslednjeg branioca Jugoslavije.

Prema Lučiću, Tuđman je bio pod ogromnim pritiskom - Slovenija je odlazila, JNA je pretila vojnim udarom, a Alija Izetbegović je u februaru 1991. izjavio da će BiH biti bliža Srbiji nego Hrvatskoj. U takvim okolnostima, smatra Lučić, Tuđman je tražio sastanak kako bi dobio na vremenu i otklonio opasnost od vojne intervencije.

Jedan od organizatora sastanka, Borisav Jović, bio je još direktniji, nazvavši Mesićeve tvrdnje lažima. "On laže o mnogo čemu, lagao je i to. Nikada mu nisam rekao da nas zanima 66 odsto teritorije Bosne. Čitava priča je stvorena kako bi se stvorila atmosfera da postoji zločinački pokušaj stvaranja Velike Srbije", rekao je Jović.

Ključnu, ali i dvosmislenu ulogu u tumačenju ovih događaja imao je Hrvoje Šarinić, jedini hrvatski svedok koji je bio na licu mesta. U svojim memoarima i kasnijim izjavama potvrdio je da je Bosna i Hercegovina bila glavna tema razgovora i da "nijedan od njih dvojice nije bio sklon Bosancima".

Međutim, Šarinić je smatrao da se do konkretnog, čvrstog dogovora nije moglo doći. Po njegovom mišljenju, Tuđman je bio naivan, verujući da može pronaći zajednički jezik sa Miloševićem i postići istorijski hrvatsko-srpski sporazum. Šarinić je opisao desetine tajnih sastanaka koje je imao sa Miloševićem kao Tuđmanov izaslanik, svedočeći o promenljivom odnosu između dva predsednika.

Posle jednog od sledećih sastanaka, održanog u Tikvešu, Šarinić se prisetio kako mu je Tuđman, pun entuzijazma, u helikopteru na povratku rekao: "Ima nešto u Slobinim rečima". Šarinić je, međutim, ostao duboko skeptičan. Vrhunac Tuđmanovog, po Šarinićevom mišljenju, nerealnog optimizma dogodio se kada mu se predsednik poverio: "Verujem mu. Ono što smo se dogovorili, on će se pridržavati."

Šarinić je bio zaprepašćen takvom procenom, smatrajući Miloševića beskrupuloznim taktičarem koji je Tuđmanu govorio ono što je želeo da čuje kako bi kupio vreme za ostvarivanje sopstvenih ciljeva. Godinama kasnije, Šarinić je zaključio da do sastanaka nije trebalo da dođe jer u Hrvatskoj ništa konkretno nije rešeno u njihovu korist, a naneli su ogromnu i nepopravljivu političku štetu, stvarajući percepciju antibosanske koalicije.

Ekspertni timovi za razradu "razgraničenja"

Ono što nije sporno, a što obe strane potvrđuju, jeste da su posle Karađorđeva formirani takozvani ekspertski timovi koji su trebali da razrade detalje razgovora dva predsednika. Ova činjenica ide u prilog tezi da se nije radilo o pukom kurtoaznom razgovoru.

Sa hrvatske strane imenovani su ugledni intelektualci, akademici Dušan Bilandžić, Josip Šentija i Zvonko Lerotić, a sa srpske strane, između ostalih, Smilja Avramov, Kosta Mihajlović i Vladan Kutlešić. Održana su tri sastanka, ali prema rečima učesnika, nisu urodili plodom zbog potpuno nepomirljivih stavova. Međutim, sama tema ovih sastanaka ukazuje na pravac u kom su se razgovori odvijali.

Dušan Bilandžić se kasnije prisetio žestoke i mučne rasprave sa srpskim kolegama.

"Srpska delegacija je tvrdila da muslimani nisu narod i da su poturčeni Srbi. Kosta Mihajlović mi je rekao da su se Tuđman i Milošević već dogovorili o podeli i da je dogovoreno da Posavina pripadne Srbiji, a da će zauzvrat Hrvatska dobiti celu Cazinsku Krajinu", svedočio je Bilandžić.

Bilandžić je tvrdio da je bio šokiran sirovošću i brutalnošću srpskih predloga, koji su se svodili na golo etničko razgraničenje bez ikakvog uvažavanja istorijskih, geografskih ili ljudskih kriterijuma.

Njegov kolega iz hrvatskog tima, Josip Šentija, podneo je ostavku na mesto Tuđmanovog savetnika nakon ovih razgovora, odbijajući da godinama razgovara o detaljima, što samo po sebi svedoči o težini i kontroverznosti zadatka koji im je poveren.

Bez obzira na to da li je u Karađorđevu postignut čvrst sporazum ili je jednostavno otvorena Pandorina kutija opasnih ideja, događaji koji su usledili - od rata u Hrvatskoj do brutalne agresije na Bosnu i Hercegovinu - zauvek su promenili sudbinu celog regiona.

BONUS VIDEO:

(Express24sata.hr/Mondo)