Milan Veruović, nekadašnji telohranitelj premijera Srbije Zorana Đinđića koji je ubijen ispred zgrade Vlade Srbije 12. marta 2003. godine gostovao je u podkastu "Perspektive" kod profesora Čedomira Antića u kom je govorio o okolnostima ubistva nekadašnjeg premijera. Izneo je brojna sećanja iz tog perioda, a komentarisao je i svoju knjigu "Treći metak" koju je objavio u septembru 2014. godine.
"Nemam priliku da o 12. martu 2003. godine, o onome o čemu ja svedočim, govorim često na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Prihvatio sam to.
Ostao sam u senci interneta i Jutjuba. Sve ima svoju posledicu i razloge.
Prihvatio sam i to da se neko interesuje, i onaj ko je hteo da sazna šta se dogodilo 12. marta mogao je da sazna od mene i u knjizi koju sam napisao. Dao sam im priliku da sami sude o tome", započeo je Veruović.
"Osuđeni za ubistvo Đinđića ga nisu ubili"
Posle 23 godine i dalje se ne zna ko je ubio Zorana Đinđića. Veruović smatra da ubice nisu oni koji su osuđeni (12 osoba - Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović, Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Luka Bojović, Miloš Simović, Milan Jurišić, Branislav Bezarević, Sretko Kalinić, Dušan Krsmanović, Željko Tojaga i Saša Pejaković.
"Danas ne znamo, još uvek. Nisu ga ubili oni kojima je presuđeno. To je velika žalost, jer iza tog pitanja stoje i odgovori koji nas muče poslednjih 23 godine.
Nesnađeni smo, jer nemamo ni vremena, snage i volje. Pre svega nemamo interesovanja da se suočimo sa činjenicama, sa činjenicama koje smo javno izneli mnogo puta.
Ja ne znam ko je ubio Zorana Đinđića i ko je pucao na mene 12. marta. To je pitanje od milion dolara, suština je u motivu.
Nismo samo mi tražili motiv i objašnjenje ko je zaista imao interes da ubije i da dobijemo odgovor ko je to izvršio. Kacin je 2014. javno rekao da, čak kao tada visoki predstavnik, odnosno izvestilac EU, postoje dokumenta van teritorije Srbije koja se dovode u vezu sa pozadinom ubistva Zorana Đinđića, koja nisu razmatrana pred sudom okrivljenima za ubistvo.
Tada je meni zrno nade dao tadašnji potpredsednik vlade i ministar, jer su se oni uhvatili za to i rekli su da će se time baviti i da će to rešiti i pogledati. Međutim, izgleda da iza toga stoji mnogo veća sila kojoj smo se mi poklonili, ne mi kao narod, nego oni kao predstavnici ovog naroda. Tako su prodali istinu o njegovom ubistvu i ono za šta se on zalagao", nastavio je Veruović.ž
Veruović je potom govorio o nasleđu Đinđića i promenama koje su izostale nakon atentata. Smatra da se društvo nije promenilo na bolje zbog sve većeg pada interesovanja za ovu temu.
"Pitanje je zbog čega se ti drugi ljudi i zajednica ne interesuju za to i šta je to što nas je odvuklo od tog pitanja suštinski. Svima je jasno, Zorana nema, nastavili su dalje. Onaj put koji je on obećao i koji je mene privukao na njegovu stranu, to je bilo obećanje da će Srbiju promeniti, ali je njegovo obećanje da će se Srbija promeniti bilo u rečenici da Srbija ne može da se promeni ako se mi ne promenimo.
Cela njegova priča se svodila na to. Međutim, mi nismo želeli da se promenimo i to svakodnevno danas dokazujemo. Režim od 2003. do danas je hranio u ovom društvu ono najgore.
Ono što je Zoran Đinđić želeo da promeni kod nas. On je samo sasekao korov delom, ali ga nije iščupao.
Kako su dolazili u lagodne fotelje, oni su ga samo zalivali. Ja se lično osećam kao čovek u džungli korova, koji je zapušten.
To je naša nespremnost da preuzmemo odgovornost, da razmišljamo. Naša nespremnost da tražimo i od drugih odgovornost, ali prethodno da vidimo svoju", dodaje Veruović.
"Postoje dva do tri razloga za atentat na čoveka sa 10 odsto podrške naroda"
Ističe da postoje dva do tri razloga zbog kojih je izvršen atentat. Objasnio je svaki i podsetio da je Đinđić tada imao svega oko 10 odsto podrške građana.
"Dva do tri razloga postoje. Prvi je viđenje nacionalne svesti i nacionalnog pitanja Srbije, to je glavni razlog koji se nije razmatrao uopšte.
Javnost i društvo od kojih sam očekivao da će ono o čemu je Đinđić govorio za vreme svog života, posebno te 2003. godine, a to se odnosilo na pitanje Kosova, Republike Srpske, pritisak na međunarodnu zajednicu i njeno odupiranje, u smislu Haga, da će to biti razmatrano na višem nivou od strane tih ljudi koji su se predstavljali kao nastavljači Zoranove politike, a zapravo su bili falsifikatori. U svoje ime to kažem. Poznajem ih danas, poznavao sam ih i tada dok je Đinđić pravio tu politiku, on je to izneo na sto.
Đinđić je bio čovek koji je hteo da sluša, koji je hteo da čuje, da razmišlja i da glasno govori. Sve ono o čemu je govorio te 2003. godine, u januaru, februaru i martu, pred sam taj nesrećni događaj atentata, o tome je govorio i ranije, međutim tada to nije imalo takvu pažnju kao kada je to izneo sa mesta predsednika vlade.
Odmah je bio napadnut sa svih strana. Zato smo ostali uskraćeni za tu međunarodnu politiku.
Ono što je radio unutar svoje politike zemlje, on je pokušavao da uspostavi sistem institucija. Njegova vlada je bila sastavljena po ultimatumu od 18 stranaka koje su bile potpuno različite, i delom nekih ekspertskih grupa sastavljenih sa konca i konopca, koju je morao da odobri neko sa Zapada i ko je pomagao u rušenju Miloševića. Imao je jako težak put pred sobom.
Drugi motiv je novac, interesne grupe. Mnoge stvari su se u to vreme, a većina svih tih stvari se odigrala posle njegove smrti.
Došlo je do privatizacija, finansijske pljačke, presipanja i stvaranja i formiranja nove tranzicione elite u koju je on uperio prst. To je isto stavljeno u senku, ali se o tome nije pričalo.
Sećam se da je on i Dinkiću i Labusu 2003. predstavljao problem, zbog toga što je i Hag u to vreme vodio istragu o novcu koji je otišao na Kipar, pa su već u januaru 2003. godine ispitivali kretanje tog novca. Pa su Velimir Ilić i Vladan Batić podnosili krivične prijave u vezi sa tim događajima.
To je ostalo netaknuto. Ja mogu da iznosim svoju sumnju da je to taj talog koji nas je zarobio, tog ratnog profiterstva, i da je to drugi krak njegovog stradanja.
Treći razlog jeste njegova iskrena borba i odluka da se država suprotstavi organizovanom kriminalu. On je govorio jasno i glasno da nikome ništa nije obećao, bilo kome u budućnosti ako je kršio zakon pre toga.
Da zakon treba da bude jednak za sve i dostupan svakom. Želeo je da se reši organizovanog kriminala, jer se on toliko zapatio u tom korovu da je pitanje kako možemo da se iščupamo iz tog korenja.
Kako da oplevimo svu političku scenu i intelektualnu, koja je dopunjena tim nelegalnim novcem i organizovanim kriminalom. Svakog meseca mi smo svedoci novih količina droge, ubistava, klanova", objašnjava Veruović.
"Nismo mogli da sprečimo gašenje kamera na zgradi Vlade"
Nakon toga je govorio o svemu što je usledilo nakon atentata. Naveo je da je organizovani kriminal bio duboko u državnim institucijama zbog čega je ceo zločin zataškan.
"Najkomplikovanija stvar je bila sakriti njegovo ubistvo. Toliko su tada već bili u institucijama da nije moglo da se spreči.
Nismo mogli da sprečimo da se ugase kamere na zgradi Vlade. Nismo mogli da ubedimo sud da pozove na odgovornost nekog iz bezbednosne agencije, jer je tamo video-link postojao koji je trebalo to da zabeleži", dodao je on.
Na kraju gostovanja je govorio o dokazima ubistva. Objasnio je da je Đinđić u trenutku ubistva ulazio u zgradu, dok zvanična verzija glasi da je on izlazio iz zgrade Vlade što se ne poklana sa mestima gde je metak ušao.
"Prvi i najvažniji dokaz je njegova i moja stajna tačka. Njegov pogodak i moj.
Njegova ulazna rana i moja ulazna rana. On je ulazio u zgradu Vlade, a zvanična verzija događaja ga dovodi u vezu da je izlazio iz zgrade Vlade, ali kasnije su to promenili, kao da je ulazio u zgradu Vlade, ali je leđima otvarao vrata.
Pored svih svedoka koji su svedočili o njegovoj stajnoj tački i položaju tela prilikom pogotka, tu su i materijalni tragovi koji ne mogu da se sklone. Oni su zabeleženi.
Ti koji su zabeleženi, mnogi su sklonjeni, a i oni koji su ostali ukazuju i dovode u sumnju zvaničnu verziju događaja. To su te čaure koje su podmetnute u Admirala Geprata, pikavci koji su nas ubeđivali da imaju vezu sa Zvezdanom Jovanovićem, a iz Vizbadena, dok je istraga još bila u toku, stigla je potvrda da DNK ne odgovara biološkom tragu atentatora, i pored toga što ga očevici iz te zgrade nisu prepoznali, sud je nastavio da radi po tom zadatku koji je dobio.
Parče zrna metka rasprsnutog o zid zgrade, na kome se nije nalazio trag krvi. Ključno je to da rekonstrukcija događaja nije urađena.
Da istražni sudija dežurni i tužilac službenim pozivom nisu obavešteni o tome, saznali su gledajući televiziju. Sud je prelazio preko toga.
Na svakom suđenju sam bio i zapisivao. Nisu se upuštali u objašnjavanja.
Sudijama je bilo naloženo da donesu ovakvu odluku. Osnovna optužnica za ubistvo predsednika Vlade bila je u spletu svih kriminalnih ubistava koje je izvršio taj klan.
Neko je imao ideju da Zorana Đinđića poistoveti sa interesima Dušana Spasojevića i da ga dovede na taj nivo. Tragično je što smo mi kao društvo to dozvolili.
Dozvolili smo da našeg predsednika Vlade poistovete sa Dušanom Spasojevićem i grupom koja je izvršila 17 ili 18 ubistava pre toga, i da zajedno sa svim tim ubistvima bude suđeno za ubistvo predsednika Vlade. Da nije bilo advokata okrivljenih, to bi ostalo tako.
Najveća mistika u svemu je da to nije smetalo Rajku Daniloviću, koji je tu zastupao interese porodice Đinđić. Ja sam bio tu kome je smetalo, sa svojim advokatom, i odmah sam bio u zaveri", zaključio je Milan Veruović.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
