Bitka na Košarama vođena je od 9. aprila do 14. juna 1999. godine na prostoru graničnog prelaza Rasa Košares, na granici između SR Jugoslavije i Albanije. Tokom ovog perioda, snage OVK, uz podršku albanske regularne vojske i NATO avijacije, pokušale su da probiju linije Vojske Jugoslavije. Cilj im je bio da izvrše kopnenu invaziju na Kosovo i preseku komunikacijske puteve jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu.
Međutim, posle teških i krvavih borbi, Vojska Jugoslavije je uspela da zadrži neprijateljske napade i spreči njihov prodor. Bitka je formalno završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije povukla s položaja na Košarama, u skladu sa Kumanovskim sporazumom, prepustivši kontrolu snagama KFOR-a.
Jedan od heroja ovog sukoba bio je potpukovnik u penziji Vidoje Kovačević, koji je tokom rata 1999. godine bio ratni načelnik Štaba 63. padobranske brigade, neposredno učestvujući u borbama na Kosovu i Metohiji, gde je tom prilikom i ranjen. Danas je Kovačević posvećen ratnim veteranima i bivšim pripadnicima 63. padobranske brigade, koja je postala simbol otpora NATO agresiji.
Potpukovnik Kovačević gostovao je u emisiji Crna hronika, gde je izneo detalje o svojoj vojnoj karijeri i borbenom iskustvu. Nakon što je završio Vojnu akademiju, Kovačević je radio u školi za rezervne oficire u Bileći kao komandir pitomačkog voda.
"Početkom 1990. godine komanda ratnog vazduhoplovstva i protiv vazdušne odbrane raspisuje konkurs za prijem podoficira i oficira u padobransku brigadu. Već 1991. godine dolazi do previranja u SFRJ i secesije Republike Slovenije. Padobranska brigada je tada upućena na teritoriju Republike Slovenije u reon aerodroma Cerklje sa ciljem da zaštiti ljudstvo u opkoljenim garnizonima jer je na teritoriji Slovenije u to vreme bilo jako puno borbenih aviona", rekao je Kovačević i dodao:
"Nikada neću zaboraviti da sam tada u jedinici kojoj sam ja komandovao imao vojnika poreklom iz Republike Slovenije koji su bili ljuti i besni na rukovodstvo Slovenije. Zbog toga oni su išli ispred nas i borili se protiv teritorijalne odbrane Slovenije. Školovali smo se da se borimo protiv neprijatelja spolja, a onda dolaziš u situaciju da moraš otvarati vatru na ljude koji su do juče delili hleb sa tobom. Napad je krenuo noću i tresli smo se. Međutim, kada je krenula ta borba i čim je ispaljen prvi metak nestala je trema jer znate da radite ispravnu stvar. U maju 1990. godine, HDZ, partija Franje Tuđmana, došla je na vlast u Hrvatskoj, a njen antisrpski karakter ubrzo se ispoljio. Samo nekoliko meseci kasnije, 2. maja 1990. godine, u Zadru se dogodila 'kristalna noć', po uzoru na nacističku Nemačku, tokom koje su stotine Hrvata autobusima ušle u Zadar, palile lokale i maltretirale Srbe".
Zadar je kasnije postao jedno od glavnih uporišta borbi između Jugoslovenske narodne armije (JNA) i Hrvatske vojske (HV). U januaru 1992. godine Kovačević stiže u Zadar.
"U Hrvatskoj se tada dešava progon Srba i uništavanje srpske imovine, kao i ubistvo Srba. Zadar je bio jedno od epicentara ustaštva. Kada sam stigao, borbe su bile neposredne, a protivnici izuzetno drogirani pripadnici HDZ-ovih oružanih snaga. Nismo im ni u jednom trenutku dozvolili da ruše imovinu, a posebno ne strateški bitan aerodrom Zemunik kod Zadra. Sa ponosom mogu da kažem da smo zadatak izvršili do kraja, dok komanda nije odlučila da aerodrom bude predat vojsci Republike Srpske Krajine (RSK)", rekao je Kovačević.
Krajem januara 1993. godine, Kovačević i njegova brigada premestili su se na ratište u Bosnu i Hercegovinu.
"Poznata je činjenica da iz zaštićene enklave Srebrenice muslimanske snage na pravoslavni Božić 7. januara 1993. godine velika zverstva rade nad srpskim stanovništvom u okolnim selima. Toliko su se ubezobrazili da su maltene došli na obalu Drine i snajperom su uznemiravali i ometali normalno funkcionisanje građana u reonu Bajine Bašte, Ljubovije i celog tog poteza oko Drine", rekao je Kovačević, pa nastavio:
"Padobranska brigada tada već u sastavu legendarnog korpusa specijalnih jedinica dobija zadatak da zajedno sa bratskom 72. specijalnom brigadom i gardijskom motorizovanom brigadom krene u potiskivanje muslimanskih snage sa obale Drine. Jedna žena nas je čamcima sa punom ratnom opremom noću prebacivala preko Drine u reonu selo Fakovići. Za tu noć smo izašli na vrh planine visine 1200 metara. Tada smo zauzeli položaje da kompletnu 28. diviziju muslimanske vojske potisnemo. Mi smo faktički te godine njih sabili u sam grad Srebrenicu", govori Kovačević.
"Tada sam imao priliku da prvi put sretnem legendarnog srpskog heroja Ratka Mladića koji je došao da nas obiđe i da smernice. General Mladić je uzeo pušku i bukvalno išao ispred nas da mi nismo mogli da ga sustignemo onako kako bi trebalo. To je bila nenormalno velika snaga i želja u tom čoveku da se srpski narod oslobodi već uveliko nadošlog fašizma iz Drugog svetskog rata", rekao je.
"Slike na koje smo mi nailazili nisu ni za četri oka, a ne za televiziju. Tužno je kada vidite rasporenu srpskinju nabijenu na kolac. Malog dečaka kome su pobili celu porodicu. Lokalno stanovništvo je bilo tu sa nama jer su poznavali teren. Pokazivali su nam kako da priđemo da bi imali bolje položaje u odnosu na muslimanske snage. Ja ne mogu da shvatim svet koji su bili na tom prostoru i vedeli sve to", rekao je Kovačević.
Nakon operacije Hrvatske vojske "Bljesak", Kovačević i njegova jedinica dobili su zadatak da brane Baranju, kako bi zaštitili srpsko stanovništvo i njihovu imovinu.
"Zadaci su bili da se sačuva civilno stanovništvo i imovina. Sprečavali smo upadanje Hrvatske vojske iz grada Osjeka preko reke Drave. Zadatak je izvršen onako kako je dobijen, krajnje profesionalno. Iako je bilo direktnih okršaja sa Hrvatskom vojskom nismo imali gubitaka", istakao je.
Nakon završetka građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije, Kovačević je uživao u kratkom periodu mira, od 1996. do 1997. godine, kada je bio na Vojnoj akademiji u Beogradu. Međutim, već 1998. godine upućen je na Kosovo i Metohiju.
"Te 2 godine su ostale u lepom sećanju. Tada si mogao normalno živeti i više vremena posvetiti sebi i porodici. Krajem 1997. godine UČK, šiptarsko-terorističke snage, bila je na listi terorističkih organizacija SAD. Te 1998. godine te snage se toliko osiljavaju da su izvršili velike zločine nad srpskim i crnogorskom stanovništvu na prostoru KiM-a. Posle propasti Albanske države, ti teroristi su oružje prenosili na prostor KiM-a, mi smo imali uvid u te podatke", rekao je Kovačević.
"Granični 53. i 55. bataljon koji su štitili SRJ prema Albaniji nisu imali dovoljno snage da pokriju taj prostor. Korpus specijalnih jedinica pod komandom Miodraga Panića i generala Ljubiše Stanimirovića 1998. godine dolazi na prostor Junika i daje veliku podršku jedinicama Prištinskog korpusa. Faktički vodimo borbu sa šiptarskim teroristima unutar KiM-a i sprečavamo unos oružja i opreme iz Albanije. Uspeli smo da ih razbijemo i krajem septembra 1998. godine UČK gotovo ne postoji", istakao je.
Kovačević o 1998. godini i borbi sa šiptarsko terorističkom organizacijom UČK na KiM
"Međutim, tada je već došao momenat kada se vrše politički pritisci prema SRJ od strane Međunarodne zajednice. Tada je UČK preimenovan u Oslobodilačku vojsku Kosova. Nažalost, 1998. godine dolazi do rasformiranja Korpusa specijalnih jedinica to su najoperativnije snage koje je u tom trenutku vojska SRJ imala. Znali smo šta nam predstoji i šta nam sprema NATO savez i zato smo sav fokus stavili na obučavanje rezevnog sastava", rekao je.
Kovačević se potom osvrnuo na jednu bitnu činjenicu o kojoj se ne priča.
"Moram još jednu važnu činjenicu da kažem. Pod pritiscima Zapada, na svim važnim objektima, pa i na Niškom aerodromu bili su posmatrači NATO pakta. To nisu bili nikakvi posmatrači, već špijuni koji su uzimali kordinate rasporeda naših objekata i snaga. To je dozvolilo naše tadašnje rukovodstvo", rekao je Kovačević.
BONUS VIDEO: