Nekadašnji zamenik premijera Vlade Srbije Žarko Korać, koji jebio na toj funkciji u periodu od 2001. do 2003, a bio je i premijer na kratko nakon atentata na Zorana Đinđića, je u emisiji "Dovršen plan", koja govori o pozadini atentata na Zorana Đinđića, podsetio na govor Amfilohija Radovića koji je održan na opelu Đinđića u Hramu Svetog Save. Uporedio je reči Amfilohija Radovića za ubijenog premijera i Radovana Karadžića kog je nazvao "herojem" u Crnoj Gori.
"Ta grozna situacija njegove komemoracije kada je Amfilohije Radović sam uzeo da govori... to uopšte nije bilo dogovoreno. I kada je izvređao Zorana Đinđića nad samrtnim odrom... Kada je držao opelo majci Radovana Karadžića u Crnoj Gori, onda je rekao da je rodila heroja. To nije rekao Zoranu Đinđiću, da je heroj. Ili da je stradao kao heroj. Mi smo posramljeni krenuli, i ja sam bio u toj koloni. Kada smo došli do Slavije, ja sam doživeo šok. Nisam verovao svojim očima. Potpuna tišina i odjednom desetine hiljada ljudi... Mi nikoga nismo pozvali. Nisam verovao, stojim i gledam šokiran. Pitam se da li je moguće da se Srbi, tek kad neko strada, da tek tada shvate istinu o svemu", podsetio je Žarko Korać.
U Hramu Svetog Save u Beogradu, mitropolot crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je na opelu ubijenom tadašnjem predsedniku vlade Zoranu Đinđiću. Njegov govor prenosimo u celosti.
"Svet je ovaj tiran - tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči, draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru ovde, pred odrom Zorana Đinđića, postradalog predsednika Vlade Srbije. Utoliko pre nam te reči naviru na um, ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog praha najvećeg prosvetitelja srpskog naroda, Svetoga Save. Pre Zorana Đinđića, na ovom mestu počivao je jedino onaj koji je ostavio iza sebe poruku svome i svakom zemaljskom narodu - zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka - to je obezglavljeni bio velikomučenik kosovski Lazar.
Mi se danas ovde opraštamo sa Zoranom Đinđićem u blizini šanca i spomenika vožda Karađorđa, čija je glava, takođe, posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala napunjena slamom u Stambolu pre 200 godina, po onoj narodnoj - svaka rana je pored srca - a ova rana, rana Zorana Đinđića, ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za celi narod je rana koja je rana posred srca. Pa se ne zna koja je dublja, ili ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje ili ona Milice Rajić, poginule od bombardovanja 1999.godine ili ona zaklane Marice Mijić iz Bijelog Polja, kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije te iste godine, ili bezbrojne one rane nezaceljene, otvorene na ovim našim prostorima u vreme bezumlja poslednjeg gradjanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasijava i greje plamen stotinama u naše dane zapaljenih kosovsko-metohijskih svetinja.
Zoran Đinđić, koga ispraćamo danas iz ovoga svetoga hrama na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu, ali prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu. U trenutku kada su još stotine hiljada njegovog naroda, prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma, u zemlji bez zemlje, u otadžbini bez otadžbine, u trenutku kad nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde, Zoran Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalog života, obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom. No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previdja večnu istinu da ko se mača maši - od mača će i poginuti.
Ako je ubistvo jednog čoveka, Zorana Đinđića toliko veliko zlo, koliko li je tek veliko zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima kod nas i u svetu, koliko zlo i nevino prolivene krvi čekaju u naše dane irački narod od rata koji mu preti. Rana Zorana Đinđića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i pameti - dosta je bilo bratomržnje, dosta je bilo rata, svako ubistvo od onog kainovskog je bratoubistvo, dosta je bilo bratoubistva u svetu, zlo nikom dobro ne donosi, rat nije nikome brat. Pored navedenoga, ono po čemu će se pamtiti i po čemu će ovaj narod pamtiti Zorana Đinđića to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga svetoga zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda iz koga ga ispraćamo u bezobalnu večnost Božanske tajne.
Znao je Zoran da, bez hrama, kao bez bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva, nema i ne može biti istinske budućnosti i sveukupne obnove života njegovog i svih zemaljskih naroda. Zato evo i svojim opelom u hramu Svetoga Save, on ugrađuje sebe, ne samo u svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu, ugrađuje u ovaj hram najdragocenije što čovek moze ugraditi u svetinje. Zato se molimo Hristu bogu, gospodaru života i smrti, da svojom svecelosnom i svecelobnom golgotskom ranom, koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu, čekajući nekoliko sati da priđe grobu Gospodnjem, neka bi ta rana goglotskog mučenika i Spasitelja boga ljubavi zacelila, ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke i Jovane, njegove Ružice, nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena i neka bi golgotska rana obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom, istinom sve zemaljske narode, neka Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovom, mir narodu njegovom, mir svim zemaljskim narodima, a Gospod koji prima u nedra svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu u svetlosti večnoj lica njegova, sad i uvek i u vekove vekova. Amin", rekao je Amfilohije Radović.
Kratak govor na sahrani održao je i Zoran Živković, ministar unutrašnjih poslova od 2000. do 2003. i predsednik vlade nakon atentata, od 2003. do 2004. godine. U jednom dahu govorio je o ubicama i grupama koje su mu radile iza leđa čije delovanje je i dovelo do atentata.
"Tebe su ubili, jedna grupa, u kojoj su Budala, Prevara i Pacov. Ne samo u toj grupi nego u mnogim grupama. Bilo da su one političke ili nekakve drugačije, bilo je i još uvek ima, puno Budala, Prevara i Pacova. I oni su nam bili najveći neprijatelji", izgovorio je na sahrani Zorana Đinđića Zoran Živković.
BONUS VIDEO:
(MONDO/Aleksandar Blagić)