Odsecanja ušiju i noseva, primoravanje oca na blud s ćerkom, ispijanje krvi iz rana zatočenih Srba, silovanje dece pred roditeljima, komadanje ljudi i bacanje u jame, samo su delić ratnih zločina izvršenih nad Srbima na KiM i u Hrvatskoj
------------------
Selo Klečka, u opštini Lipljan, naslonjeno na brdoviti kraj opštine Mališevo, koja je inače bilo jedno od uporišta albanske terorističke OVK tokom 1997, 1998 i 1999. godine. Klečka će ostati selo trajno upisano u istoriju najmonstruoznijih zločina nad kidnapovanim Srbima na KiM. U njemu su zločinci OVK zatvarali, mučili, silovali, masakrirali, ubijali i spaljivali otete srpske civile, kao i izvestan broj Albanaca lojalnih državi u kojoj su živeli.
Zapisi Danice Marinković, tada sudije Okružnog suda u Prištini:
"... Mesto zločina, nalazilo se na izlazu iz sela Klečka i okruženo je šumom... gledano u pravcu izlaska iz sela Klečka prema brdu, postojala je kasarna ograđena zidinama i ogradom, gde je po izjavama Mazrekua, bila smeštena OVK. U samom dvorištu tog objekta našli smo nekoliko mesta na kojima su pripadnici OVK vežbali gađanje iz oružja i jarbol s albanskom zastavom..."
"... Naježila sam se i sva stresla od prizora. U nastavku puta prema brdu, s leve strane krečana - krematorijum, koju nam pokazuje Mazreku".
"... Unutar krečane u pepelu delovi tela: butne kosti, potkolenice, odvojeni pršljenovi, deo remenjače s izgorelim tkivom, ugljenisana šaka. "
"... Milicioneri iz MUP-a Lipljan, koji nas obezbeđuju, hvataju se za glavu. Neki iz moje ekipe ne mogu da gledaju. Plaču".
"Na samom vrhu brda, prokopan tunel u brdu. Na ulazu velika vrata, napravljena od stabla. Ovo su teroristi koristili kao zatvor... Unutar ovog mučilišta našli smo delove odeće kidnapovanih koji su ovde bili zatvoreni. U neposrednoj blizini stravičnog kazamata, u pepelu smo našli: karlice, kičmene i vratne pršljenove, stopala, skočni zlog, lobanju s gornjom vilicom, butnu kost... i ostale delove sagorelih kostiju."
"Našli smo i obuću - žensku, mušku i dečiju. Prljava, umazana sasušena smeđim blatom, raskomadana... Mesto (za streljanje zarobljenih - prim. D.Č.) se nalazilo na proplanku pored same krečane, okružene šumom. Tu su, po svedočenju Mazrekua, dovođeni civili koji su bili poređani jedan pored drugog, uz plot njive. Bilo ih je deset - dvoje dece, tri žene, i pet muškaraca, od kojih dva mlađa i tri starija. Vojnika OVK je bilo dvadeset. Svi su imali automatske puške. Bili su poređani u dva reda, licem okrenuti prema žrtvama. Po kazivanju braće Mazreku, komandu za streljanje su izdavali komandanti OVK Fatmir Ljimaj, Gani Krasnići, Hisni Kuljaj...."
* (Danica Marinković, Sudija u ratu i miru, Beograd 2017), deo iz knjige "Ratni zločini nad Srbima u Hrvatskoj 1991-1995, Ratni zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji 1998-2004".
------------------
U Beogradu je danas predstavljena knjiga "Ratni zločini nad Srbima u Hrvatskoj 1991-1995, Ratni zločini nad Srbima na Kosovu i Metohjiji 1998-2004" koja govori o brutalnim i svirepim stradanjima nedužnih Srba na prostorima Hrvatske i Kosova i Metohije.
Slučaj Klečka samo je jedan u moru takvih brutalnih zločina nad Srbima.
Ubijali su decu, klali žene, stare i nemoćne. Počelo je s istrbljenjem u Hrvatskoj, BiH, a onda i na Kosovu i Metohiji...
Fatmir Ljimaj slobodan kao ptica
Na promociji knjige predsednik Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije Veljko Odalović izrazio je posebnu zabrinutost zbog nekažnjivosti ovih brutalnih zločina.
"Iako postoje brojni dokazi i činjenice, ne možemo da dođemo do pravde. Ad hoc Haški tribunal govorio je da će doneti pravdu i pomirenje, niti je doneo pravdu, niti je doneo pomirenje. Čini se da smo mi sami krivi za sve", rekao je Odalović.
Prema njegovim rečima, širina zločina govori o planiranom scenariju čiji je cilj, bez različitosti o starosnom dobu, bio da žrtve budu Srbi.
"Zločini su počinjeni nad starcima, decom, ženama, policiji, vojskom... Ubijani su starci od 70, 80 godina. Bilo im je jedino bitno da su srpskog roda. Najveći broj ovakvih zločina desio se za vreme mandata međunarodne zajednice, one, koja je upravo to trebalo da spreči", ocenio je Odalović.
On je rekao da se istina o ratnim zločinama stalno traži, a kao primer naveo je otkrivanje bunkera s telima Srba na ulasku u Đakovicu.
"U tom bunkeru su bila i maloletna deca. Bilo je potrebno 20 godina da se ta grobnica otvori", rekao je Odalović i dodao da će uskoro biti objavljen identitet tih žrtava.
On je upitao da li su ubijeni Srbi bili krivi zato što su proizvodili struju za sve, zato što su bili u svojim kućama, zato što su išli da žanju žitu ili na zadušnice obilazili grobove svojih najmilijih?
"Sve su to bili Srbi, a niko nije odgovarao. Zločinci se slobodno šetaju, a nalaze se i u institucijama, kao ministri...", kazao je Odalović.
Naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju Milan Gulić rekao je da način na koji zločini na prostorima ex-Yu vršeni nad Srbima jasno govori da je reč o zločinima koji su bili dozvoljeni.
"Bili su dozvoljeni, samo zato što je cilj bio jedan - istrebiti Srbe. Ratni zločini 1991. izgledaju kao nešto što država toleriše, i stvara se pozornica za državno planirane zločine. Bljesak i Oluja nisu bili incidenti, već politika zločina i etničkog čišćenja. Otvorena je pandorina kutija zla i radi se na istrebljenju čitave populacije. Čemu su služila ubistva Srba u Vukovaru, Sisku, ubistvo porodice Zec, Medački džep...", rekao je Gulić.
On je upitao zašto su se nakon "Oluje" u Hrvatskoj koja je nazvana vojnom operacijom, desili temeljni zločini.
"Čemu onda temeljni zločini nakon te Oluje, čemu raketiranje izbegličkih kolona, čemu ubistva Srba? Kako je moguće da ti zločini ostaju nekažnjeni i da se i dan danas posmatraju kao nešto što se prećutkuje. U Hrvatskoj je Srba danas višestruko manje, a sve je to politika hrvatskog režima", rekao je Gulić.
Predsednik Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije, kopriređivač knjige Duško Čelić komentarišući zločine na Kosovu kazao da je da su upravo u tom perodu na KiM uspostavljeni Unmik i Kfor, čiji je cilj bio zaštita ljudskih prava, a ne suprotno.
"Albanske paravojne snage postale su im partneri. Zločinačka OVK je osnovala u periodu rata na KiM oko 100 zatvora i logora, a zabeleženo je više od 7.000 etnički motivisanih napada", kazao je Čelić.
On je rekao da se na Kosovu desio egzodus "genocidnih razmera" tokom koga je proterano više od 245.000 Srba, a više od 310 naselja je etnički očišćeno, a kao primer zverstva naveo je svedočenje jedne majke iz Bijelog polja kod Peći koja je gledala dok su joj teroristi pred njenim očima silovali bolesnu kćerku, i na njene oči je zaklali.
Naveo je i slučaj zloglasne "Gnjlanske grupe".
"... Primorali su oca na blud sa detetom, bilo je i ispijanja krvi iz rana zatočenih Srba u internatu, isprobavanje oružja - pucanje u meka tkiva, silovanje deteta pred ocem i majkom, odsecanje uha osmogodišnjem dečaku pred majkom, komadanje ljudi i njihova bacanja u jame, jezera, kontejnere...", dodao je.
Predsednik Upravnog odbora Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije, kopriređivač knjige Dragan Pjevač rekao je da je Hrvatska jedina država u EU koja je smanjila udeo manjina sa 22 odsto na sedam odsto u ukupnoj populaciji. Reč je pre svega o egzodusu Srba.
Kao primer naveo je ubistvo civila u Gospiću, u Hrvatskoj. Prema njegovim rečima, bile su 162 žrtve, od kojih je bilo 130 civila. "Upadali su ljudima u kuće i po optužnici ih odvodili, 51 osoba je odvedena i likvidirana na taj način", rekao je Pjevač.
Godišnjica Oluje: Hrvatska slavi zločin nad Srbima
Kada je reč o smišljenom istrebljenju Srba naveo je i Bjelovar u kome je u vazduh dignuto oko 650 srpskih kuća. Takođe, brutalni zločini nad Srbima počinjeni su i u logorima Karestinac (Samobor) i Lora. Pjevač je rekao da je u logoru kod Samobora u svakom trenutku bilo između 60 i 100 ljudi, dok je u Lori registrovano više od 1.000 mučenih Srba (kopali su Srbima oči, odsecali im uši i druge organe).
Haradinajev brat: Žao mi što nisam pobio više Srba
Knjiga "Ratni zločini nad Srbima u Hrvatskoj 1991-1995, Ratni zločini nad Srbima na Kosovu i Metohjiji 1998-2004", u izdanju Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, napisana je na više od 300 stranica.
Pojedini zločini detaljno su opisani, neki od njih su i ilustrovani fotografijama.
