MONDO ISTORIJA: Da li je ovo bitka koje se STIDIMO?

Gledano istorijski, Srbija je vodila mnoge bitke, ali postoje neke od njih kojima se srpski narod ne ponosi. Ako ste prvo pomislili na Maričku bitku, pogrešili ste. Ova bitka o kojoj danas pričamo, dogodila se na 25. septembra 1396, prema većini istorijskih izvora (neki navode da se desila tri dana nakon ovog datuma). U pitanju je bitka kod Nikopolja, na granici tadašnje Vlaške i Trnova, sadašnje Bugarske.

Srbija je dospela i nezavidnu situaciju nakon Kosovske bitke. Bitka koja je za neke završena pobedom Srbija, za neke pobedom Otomanske imperije, ali gledano brojčano pobeda Srbije je bila pirova pobeda, jer je nekada velika država bila praktično slomljena. Vuk Branković, poznat po izmišljenoj izdaji koja već dugo služi kao mit i opravdanje neodazivanju na Maričku bitku, pružao je jak otpor nadiranju Turaka na Balkansko poluostrvo.

Nakon Kosovske bitke, većina srpskih glavešina postali su vazali Turaka. Iako je Lazar Hrebeljanović izgubi život u bici na Kosovu, vlast nije došla u ruke Vuka Brankovića. Vlast je preuzela njegova supruga Milica, do stasavanja i punoletstva Lazarevog sina, Stefana Lazarevića. Bilo je jako čudno da u to vreme žena ima ovlasti gospodara zemlje, te se očekivalo da Vuk Branković, koji je dodao titulu Stefan, preuzme vlast.

Turska je sa Stefanom u svojim redovima povratila najveći deo izgubljenih gradova. Ugarski kralj Žigmund je napadao Moravsku Srbiju, jer nisu mogli da se pomire sa tim da su postali vazali Turcima. Osmanlije su napadali frekventno Brankovića, pa je tako posle pada Skoplja bio primoran da primi vazalne obaveze. Međutim, on se nikada, osim povremenog plaćanja vazalske nadoknade, nije odazvao na poziv u boj na strani Turaka.

Bajazit je u jednom momentu želeo da likvidira sve svoje vazale, po scenariju iz Bugarske. Predomislio se u poslednjem momentu, ali je to donelo loše odnose sa Vizantijom. Od vazala koje je zadržao pod svojom šapom, pokrenuo je osvajačke borbe, prvo na teritoriji sadašnje Grčke, da bi se preselio severnije ka Vlaškoj, sadašnjoj Rumuniji. Cilj je bio svrgavanje vojvode Mirče koji je gajio odlične odnose sa ugarskim kraljem Žigmundom. Bitka se dogodila 1395. godine, samo godinu pre najveće pobede turske vojske po dolasku na Balkan.

Svi srpski vazali su se odazvali pozivu, osim Vuka Brankovića. Stefan, Marko, Dragaš i Balšić našli su se na Rovinama ratujući na strani Osmanlija. Po istorijskim izvorima, nemamo mnogo pouzdanih spisa, ali po onome što je poznato dve vojske su bile izjednačene. Vlaški vojnici su se osigurali srednjevekovnih preprekama od pobodenog kolja i iskopanih kanala. Levo krilo je predvodio Stefan Lazarević, centar je pripado Bajazitu, dok su na desnom krilu bili ostali vazali, sa Markom Kraljevićem, koji je poginuo, zajedno sa Dejanovićem, u prvom jurišu.

Jedini koji je naneo štetu vlaškoj vojsci je bila konjica Stefana Lazarevića. Iako su postigli pobedu, nisu usporili Turke, koji su uz pomoć Stefana osvojili Vidin i Nikopolj. Pored toga, stavio je pod svoju kapu oblasti poginulih vojvoda, pa su tako sve teritorije pripale Osmanskom carstvu, dok su Moravska Srbija i Kosovo ostali pod statusom vazala. Kosovo je, zbog neposlušnosti na kraju palo pod Bajazitovu vlast, osvajanjem Prištine, zbog “neposlušnosti” Vuka Brankovića, kome je ostalo samo Polimlje.

Vojvoda Mirča je napustio Vlašku, jer je Vlad Prvi uz pomoć Turaka svrgao vojvodu koji je postao slavan nakon pobede. Vlaška je postala nezvanični vazal Turske. Iako su odnosi u katoličkoj crkvi, dugo nakon razdvajanje dve hrišćanske crkve, bili katastrofalni, dvojica papa su postigli dogovor i pozvali hrišćane u krstaški rat. Odazvalil su se Burgunjci, vitezovi Tektonci, Hospitalci, rimske mornarice, vitezovi iz Engleske, Aragonije, Bohemije, Bugarske i Rimskog carstva. Najveća snaga dolazila je od kralja Žigmunda sa vojvodom Mirčom.

Kopneno su išli ka Nikopolju, dok je sa mora dolazila rimska i mletačka flota. Vidin je pao prvi bez borbe, jer su prepoznali da bi svaki otpor bio suvišan. U Orahovu su vitezovi krstaši pogazili dogovor o predaji, pa su masakrirali hiljade hrišćana pravoslavaca i muslimana bile su pobijene. U 1396. godini počela je opsada Nikopolja. Bajazit je bio na kapijama Jerusalima, pa je po dobijanju vesti krenuo nazad i pozvao u pomoć svog, sada jedinog vazala, Stefana Lazarevića.

Po istorijskim izvorima, vojske su brojčano bile izjedačene. Ali se to ne bi reklo kada se uzme u obzir sastav vojske i taktičku pripremljenost. Hrišćanska vojska je bila sastavljena sa raznih strana, što je donelo brojne mane u taktičkom smislu. Tog tmurnog septembra sukobile su se dve velike vojske. Iako neki izvori preteruju kada se priča o brojnosti vojski, kako bi se ponovo stvorio mit za koji se ljudi lako vežu, najbliže je tome da je sa obe strane bilo prisutno oko 25.000 vojnika.

Bajazit je taktiku postavio tako što je strelce stavio na uzvišenje, dok je ispred stajala čuvena akindžijska laka konjica. Cilj ove frakcije turske vojske bila je provokacija nepriljatelja, jer su svojom brzinom lako mogli da umaknu kada bi osetili opasnost. Spahije su držale bokove, dok su glavni blok ispred sultana Bajazita činili nadaleko čuveni janičari. Stefanova vojska je bila sakrivena u šumi, levo od bitke gledajući sa turske strane.

Hrišćanska vojske je taktiku zasnivala na drugačijem rasporedu snaga. Čuveni vojvoda Mirča je držao levo krilo sa svojom konjicom. Centar je držao kralj Žigmund, koji je lićno vodio svoju vojsku. Desno krilo držala je transilvanijska konjica. Prvi red su činili razni krstaši, a na samom čelu je bila teška konjica pod jakim oklopima.

Kada je bitka počela, akindžije su lako “navukle” krstaše na svoje strelce koji su nepresušnim serijama obasipali konjanike strelama. Teški oklopi su lako odbijali strele kada govorimo o vojnicima, ali su se Turci brzo fokusirali na konje. Napadajuću uzbrdo, krstaše je u teškim oklopima stizao umor. Skoro svi konji bili su oboreni. Ono što je stiglo do strelaca lako je savladalo laku tursku vojsku, kojoj su se pridružile i spahije. Ovde je napravljena prva velika greška. Posle slavlja zbog pobede krstaši su umesto da sačekaju ostatak konjice i vojske, krenuli sami na ostatak turske vojske.

Janjičari su mudro sačekali i zaustavili krstaše, da bi ih ostatak spahija opkolio. Turci su napravili pravi pokolj. Žigmund je dolaskom napravio novi udar, ali su strpljive turske snage ponovo udarile sa boka. Vojvoda Mirča je razbio obruč, ali je rešio da se povuče misleći da je njegova vojska ostala jedina da pruža otpor. Istim putem su krenuli jahači uz Translivanije. Žigmund je dobio dosta mesta za manevar prethodnim udarima Vlaha, pa je stigao do krstaša.

Izgledalo je da će turska vojska pretrpeti veliki poraz, ai je Bajazit imao "keca u rukavu" koji se zvao Stefan Lazarević. Više od 2.000 srpskih vitezova je jurnulo na vojsku kralja Žigmunda. Kada je oborena zastava kralja Žigmunda, koju je nosio Nikola Gorjanski, vladar Mačve i delova sadašnje Hrvatske, većina vojske je pomislila da je kralj poginuo, pa su tako ugarske vojvode odlučile da se povuku. Jedini su na bojištu ostali krstaši, nakon što je Žigmund spasao.

Turci su masakrirali ostatak krstaške vojske kao osvetu za prethodnu masakr krstaša koji su sproveli u Orahovu. Osmanlije su učvrstile svoju vlast na Balkanu, kao i na teritorijama ka Carigradu. Glavni “krivac” za ovaj uspeh turske vojske bio je niko drugi do Stefan Lazarević. Da je Stefan rešio da tog dana pristupi hrišćanskoj vojsci, to bi gotovo sigurno značilo poraz Turaka i njihovo slabljenje na Balkanu. Međutim, to se nije desilo, već je na kraju Vuk Branković zbog nastavka “neposlušnosti” platio zarobljeništvom gde je i skončao.

Priština je predata Stefanu kao zahvalnica za uspešnu službu i vazalski odnos za primer. Bajazit je dozvolio Stefanu da prenese mošti Svete Petke iz Vidina u Srbiju. Stefan će samo godinu i po dana kasnije učestovati u pohodima turske vojske na Bosnu, koja je završena neuspehom, za koji će kao glavni krivac biti označen mladi vojskovođa. Zaboravljeni su prethodni uspesi u kojima je on igrao glavnu ulogu, pa je tako pokrenuta pobuna protiv Stefana, koju je uz pomoć vojske Bajazitovog sina, ugušena vrlo brzo.

Kasnije će Stefan Lazarević i Đurađ Branković, drugi sin Vuka Brankovića koji je sa braćom otkupio deo nekadašnjih očevih teritorija, kao i Ivan Kastriot, otac Skenderbega, učestvovati u boju Bajazita protiv mongloskog vladara Tamerlana. Stefan je i u bici kod Angore pokazao svu svoju taktičku disciplinu i moć srpske konjice. Prelazio je sa boka na bok, pomagao Bajazitovom sinu koga su izdali plaćenici, dok je tatarska vojska držala u obruču Bajazita, koji je i pored mnogobrojih poziva Stefana Lazarevića da se povuče odbijao to da uradi.

Oduševljen dejstvima Stefana Lazarevića, Tamerlan je čak naredio da ga vojska propustio i dozvoli mu da se povuče sa vojskom sa bojišta. Zbog svega što je Stefan pokazao, Tamerlan je dozvolio da se oslobodi Olivera, bez ikakve novčane nadoknade, dok je Bajazit godinu nakon bitke umro u zarobljeništvu. Stefan je po povratku u Srbiju dobio titulu despota, koja je bila odmah ispod titule cara. Tada je ušao u sukob sa Osmanlijama, na čijoj strani je bio Đurađ Branković, ostajući vazal, ali sada Bajazitovom sinu, Sulejmanu, koga je Stefan spasao od sigurne smrti kod Angore. Građanski rat u Srbiji bio je na pomolu, kao i rat među decom sultana Bajazita, koji je trajao nekoliko godina.

Stefan Lazarević će kasnije voditi mnoge bitke protiv naslednika Bajazita, ali će učešće u u turskim pohodima, a posebno njegova ključna uloga u bici kod Nikopolja, ostaće na neki način mrlja u srpskoj istoriji. Ponovo je podigao Beograd. Bio je poslednji velikan srpske države, veliki vitez i najslavniji srpski vladar nakon Dušana Silnog. Ne može se tvrditi sa sigurnošću, ali je velika verovatnoća da bi samo jedna Stefanova odluka da strane na stranu hrišćanske vojske značila kraj Osmanske vladavine na Balkanu.