• Izdanje: Potvrdi
Emisije
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

MONDO ISTORIJA: Da li je ovo bitka koje se STIDIMO?

Postoji jedna bitka u srpskoj istoriji koja imam epitet sramne bitke za srpski narod. Dogodila se na prostorima sadašnje Bugarske, a u njoj je učestvovao neustrašivi vitez. Jedan od najvećih vojskovođa i ratnih taktičara koje smo imali.

Gledano istorijski, Srbija je vodila mnoge bitke, ali postoje neke od njih kojima se srpski narod ne ponosi. Ako ste prvo pomislili na Maričku bitku, pogrešili ste. Ova bitka o kojoj danas pričamo, dogodila se na 25. septembra 1396, prema većini istorijskih izvora (neki navode da se desila tri dana nakon ovog datuma). U pitanju je bitka kod Nikopolja, na granici tadašnje Vlaške i Trnova, sadašnje Bugarske.

Srbija je dospela i nezavidnu situaciju nakon Kosovske bitke. Bitka koja je za neke završena pobedom Srbija, za neke pobedom Otomanske imperije, ali gledano brojčano pobeda Srbije je bila pirova pobeda, jer je nekada velika država bila praktično slomljena. Vuk Branković, poznat po izmišljenoj izdaji koja već dugo služi kao mit i opravdanje neodazivanju na Maričku bitku, pružao je jak otpor nadiranju Turaka na Balkansko poluostrvo.

Nakon Kosovske bitke, većina srpskih glavešina postali su vazali Turaka. Iako je Lazar Hrebeljanović izgubi život u bici na Kosovu, vlast nije došla u ruke Vuka Brankovića. Vlast je preuzela njegova supruga Milica, do stasavanja i punoletstva Lazarevog sina, Stefana Lazarevića. Bilo je jako čudno da u to vreme žena ima ovlasti gospodara zemlje, te se očekivalo da Vuk Branković, koji je dodao titulu Stefan, preuzme vlast.


Iako je imao izuzetno jak ugled, pa čak u pismima je navođen kao novi vladar, nikada nije napao Lazareve zemlje. Milica je inicirala pregovore oko vazalnog statusa nakon konsultacija sa patrijarhom Spiridonom. Samo godinu nakon Kosovske bitke Moravska Srbija je stala u vazalni status, plaćajući danak i vojsku za svoje pohode. Teško je biti vazal čoveku koji vam je ubio oca, ali je morao preko toga preći.

“Na njegovom drvoru nije bio muzike, nije bilo smeha, vladala je prilično mračna atmosfera. Zna se da je imao strašne izlive besa kojima mi danas ne možemo da sa sigurnošću nađemo uzrok. Bilo je tu i nečeg više od običnog vazalstva. Nije bio jedini vazal, ali je to nekako najteže podnosio.” - autor romana o Stefanu Lazareviću, Aleksandar Tešić


Svi oko Srbije su smatrali Vuka za novog gospodara, ali je Milica i dalje držala vlast u Moravskoj Srbiji, dok je Vuk ostao pri svojoj teritoriji sa sedištem u Prištini. Celo srpsko carstvo, osim oblasti Vuka Branovića postali su turski vazali. Stefan Lazarević, Konstantin Dragaš Dejanović, Konstantin Balšić i Marko Mrnjavčević, popularni Marko Kraljević. Prihvativši vrhovnu vlast novog sultana Bajazita, morali su da se odazivaju pozivima u bitke koje su Turci vodili po Balkanu. Vuk Branković se nikada nije odazvao Bajazitu i zato je platio cenu “neposlušnosti” nakon velike pobede kod Nikopolja.

Povrh vazalstva, Bajazitu je pripala i sestra mladog Stefana, princeza Olivera, koja je postala jedna od njegovih žena. Stefan je nesumnjivo izrastao u velikog vojskovođu, ali će verovatno debljim slovima biti upisano da je bio veran vazal Otomanskoj imperiji i njihova elitna jedinica koja je prevangula u jednoj od najvažnijih bitaka. Iako mlad, Stefan je bio odličan strateg, koji je u svakom momentu mogao da preokrene tok bitke sa svojom vojskom.

Možda će vas zanimati


Turska je sa Stefanom u svojim redovima povratila najveći deo izgubljenih gradova. Ugarski kralj Žigmund je napadao Moravsku Srbiju, jer nisu mogli da se pomire sa tim da su postali vazali Turcima. Osmanlije su napadali frekventno Brankovića, pa je tako posle pada Skoplja bio primoran da primi vazalne obaveze. Međutim, on se nikada, osim povremenog plaćanja vazalske nadoknade, nije odazvao na poziv u boj na strani Turaka.

Bajazit je u jednom momentu želeo da likvidira sve svoje vazale, po scenariju iz Bugarske. Predomislio se u poslednjem momentu, ali je to donelo loše odnose sa Vizantijom. Od vazala koje je zadržao pod svojom šapom, pokrenuo je osvajačke borbe, prvo na teritoriji sadašnje Grčke, da bi se preselio severnije ka Vlaškoj, sadašnjoj Rumuniji. Cilj je bio svrgavanje vojvode Mirče koji je gajio odlične odnose sa ugarskim kraljem Žigmundom. Bitka se dogodila 1395. godine, samo godinu pre najveće pobede turske vojske po dolasku na Balkan.


Svi srpski vazali su se odazvali pozivu, osim Vuka Brankovića. Stefan, Marko, Dragaš i Balšić našli su se na Rovinama ratujući na strani Osmanlija. Po istorijskim izvorima, nemamo mnogo pouzdanih spisa, ali po onome što je poznato dve vojske su bile izjednačene. Vlaški vojnici su se osigurali srednjevekovnih preprekama od pobodenog kolja i iskopanih kanala. Levo krilo je predvodio Stefan Lazarević, centar je pripado Bajazitu, dok su na desnom krilu bili ostali vazali, sa Markom Kraljevićem, koji je poginuo, zajedno sa Dejanovićem, u prvom jurišu.

Jedini koji je naneo štetu vlaškoj vojsci je bila konjica Stefana Lazarevića. Iako su postigli pobedu, nisu usporili Turke, koji su uz pomoć Stefana osvojili Vidin i Nikopolj. Pored toga, stavio je pod svoju kapu oblasti poginulih vojvoda, pa su tako sve teritorije pripale Osmanskom carstvu, dok su Moravska Srbija i Kosovo ostali pod statusom vazala. Kosovo je, zbog neposlušnosti na kraju palo pod Bajazitovu vlast, osvajanjem Prištine, zbog “neposlušnosti” Vuka Brankovića, kome je ostalo samo Polimlje.

Bitka na Rovinama je pokazala slabost Turaka, pa je na osnovu toga pokrenut veliki pohod na Osmansko carstvo na Balkanu. Još jedan mit koji ćemo srušiti je taj da zvona na Notr Damu nisu zvonila nakon Kosovkse bitke, već nakon bitke na Rovinama. Zbog velike pobede hrišćanske vojske nad Turcima, u čijim su redovima bili hrišćani kao vazali.

Vojvoda Mirča je napustio Vlašku, jer je Vlad Prvi uz pomoć Turaka svrgao vojvodu koji je postao slavan nakon pobede. Vlaška je postala nezvanični vazal Turske. Iako su odnosi u katoličkoj crkvi, dugo nakon razdvajanje dve hrišćanske crkve, bili katastrofalni, dvojica papa su postigli dogovor i pozvali hrišćane u krstaški rat. Odazvalil su se Burgunjci, vitezovi Tektonci, Hospitalci, rimske mornarice, vitezovi iz Engleske, Aragonije, Bohemije, Bugarske i Rimskog carstva. Najveća snaga dolazila je od kralja Žigmunda sa vojvodom Mirčom.

Kopneno su išli ka Nikopolju, dok je sa mora dolazila rimska i mletačka flota. Vidin je pao prvi bez borbe, jer su prepoznali da bi svaki otpor bio suvišan. U Orahovu su vitezovi krstaši pogazili dogovor o predaji, pa su masakrirali hiljade hrišćana pravoslavaca i muslimana bile su pobijene. U 1396. godini počela je opsada Nikopolja. Bajazit je bio na kapijama Jerusalima, pa je po dobijanju vesti krenuo nazad i pozvao u pomoć svog, sada jedinog vazala, Stefana Lazarevića.

Po istorijskim izvorima, vojske su brojčano bile izjedačene. Ali se to ne bi reklo kada se uzme u obzir sastav vojske i taktičku pripremljenost. Hrišćanska vojska je bila sastavljena sa raznih strana, što je donelo brojne mane u taktičkom smislu. Tog tmurnog septembra sukobile su se dve velike vojske. Iako neki izvori preteruju kada se priča o brojnosti vojski, kako bi se ponovo stvorio mit za koji se ljudi lako vežu, najbliže je tome da je sa obe strane bilo prisutno oko 25.000 vojnika.

Bajazit je taktiku postavio tako što je strelce stavio na uzvišenje, dok je ispred stajala čuvena akindžijska laka konjica. Cilj ove frakcije turske vojske bila je provokacija nepriljatelja, jer su svojom brzinom lako mogli da umaknu kada bi osetili opasnost. Spahije su držale bokove, dok su glavni blok ispred sultana Bajazita činili nadaleko čuveni janičari. Stefanova vojska je bila sakrivena u šumi, levo od bitke gledajući sa turske strane.


Hrišćanska vojske je taktiku zasnivala na drugačijem rasporedu snaga. Čuveni vojvoda Mirča je držao levo krilo sa svojom konjicom. Centar je držao kralj Žigmund, koji je lićno vodio svoju vojsku. Desno krilo držala je transilvanijska konjica. Prvi red su činili razni krstaši, a na samom čelu je bila teška konjica pod jakim oklopima.

Kada je bitka počela, akindžije su lako “navukle” krstaše na svoje strelce koji su nepresušnim serijama obasipali konjanike strelama. Teški oklopi su lako odbijali strele kada govorimo o vojnicima, ali su se Turci brzo fokusirali na konje. Napadajuću uzbrdo, krstaše je u teškim oklopima stizao umor. Skoro svi konji bili su oboreni. Ono što je stiglo do strelaca lako je savladalo laku tursku vojsku, kojoj su se pridružile i spahije. Ovde je napravljena prva velika greška. Posle slavlja zbog pobede krstaši su umesto da sačekaju ostatak konjice i vojske, krenuli sami na ostatak turske vojske.

Janjičari su mudro sačekali i zaustavili krstaše, da bi ih ostatak spahija opkolio. Turci su napravili pravi pokolj. Žigmund je dolaskom napravio novi udar, ali su strpljive turske snage ponovo udarile sa boka. Vojvoda Mirča je razbio obruč, ali je rešio da se povuče misleći da je njegova vojska ostala jedina da pruža otpor. Istim putem su krenuli jahači uz Translivanije. Žigmund je dobio dosta mesta za manevar prethodnim udarima Vlaha, pa je stigao do krstaša.

Srpski vitezovi koje je predvodio Stefan Lazarević su tada važili za nemislosrdnu konjicu koja je gazila sve pred sobom. Stefan, neuobičajeno visok za ljude tog perioda, na konju i pod oklopom, je izgledao još strašnije za protivnike.


Izgledalo je da će turska vojska pretrpeti veliki poraz, ai je Bajazit imao "keca u rukavu" koji se zvao Stefan Lazarević. Više od 2.000 srpskih vitezova je jurnulo na vojsku kralja Žigmunda. Kada je oborena zastava kralja Žigmunda, koju je nosio Nikola Gorjanski, vladar Mačve i delova sadašnje Hrvatske, većina vojske je pomislila da je kralj poginuo, pa su tako ugarske vojvode odlučile da se povuku. Jedini su na bojištu ostali krstaši, nakon što je Žigmund spasao.

Turci su masakrirali ostatak krstaške vojske kao osvetu za prethodnu masakr krstaša koji su sproveli u Orahovu. Osmanlije su učvrstile svoju vlast na Balkanu, kao i na teritorijama ka Carigradu. Glavni “krivac” za ovaj uspeh turske vojske bio je niko drugi do Stefan Lazarević. Da je Stefan rešio da tog dana pristupi hrišćanskoj vojsci, to bi gotovo sigurno značilo poraz Turaka i njihovo slabljenje na Balkanu. Međutim, to se nije desilo, već je na kraju Vuk Branković zbog nastavka “neposlušnosti” platio zarobljeništvom gde je i skončao.

Anketa

Da li opravdavate potez Stefana Lazarevića da postane turski vazal?

  • Ne, nikako. Ni po koju cenu nije smeo da ratuje sa Turcima.

    43.85% (82)

  • Da, to je bilo jedino logično rešenje u tom trenutku.

    39.04% (73)

  • Trebao je da postane vazal Ugarskoj.

    17.11% (32)

Da li opravdavate potez Stefana Lazarevića da postane turski vazal?

Rezultati



Priština je predata Stefanu kao zahvalnica za uspešnu službu i vazalski odnos za primer. Bajazit je dozvolio Stefanu da prenese mošti Svete Petke iz Vidina u Srbiju. Stefan će samo godinu i po dana kasnije učestovati u pohodima turske vojske na Bosnu, koja je završena neuspehom, za koji će kao glavni krivac biti označen mladi vojskovođa. Zaboravljeni su prethodni uspesi u kojima je on igrao glavnu ulogu, pa je tako pokrenuta pobuna protiv Stefana, koju je uz pomoć vojske Bajazitovog sina, ugušena vrlo brzo.


Kasnije će Stefan Lazarević i Đurađ Branković, drugi sin Vuka Brankovića koji je sa braćom otkupio deo nekadašnjih očevih teritorija, kao i Ivan Kastriot, otac Skenderbega, učestvovati u boju Bajazita protiv mongloskog vladara Tamerlana. Stefan je i u bici kod Angore pokazao svu svoju taktičku disciplinu i moć srpske konjice. Prelazio je sa boka na bok, pomagao Bajazitovom sinu koga su izdali plaćenici, dok je tatarska vojska držala u obruču Bajazita, koji je i pored mnogobrojih poziva Stefana Lazarevića da se povuče odbijao to da uradi.

Oduševljen dejstvima Stefana Lazarevića, Tamerlan je čak naredio da ga vojska propustio i dozvoli mu da se povuče sa vojskom sa bojišta. Zbog svega što je Stefan pokazao, Tamerlan je dozvolio da se oslobodi Olivera, bez ikakve novčane nadoknade, dok je Bajazit godinu nakon bitke umro u zarobljeništvu. Stefan je po povratku u Srbiju dobio titulu despota, koja je bila odmah ispod titule cara. Tada je ušao u sukob sa Osmanlijama, na čijoj strani je bio Đurađ Branković, ostajući vazal, ali sada Bajazitovom sinu, Sulejmanu, koga je Stefan spasao od sigurne smrti kod Angore. Građanski rat u Srbiji bio je na pomolu, kao i rat među decom sultana Bajazita, koji je trajao nekoliko godina.

Stefan Lazarević će kasnije voditi mnoge bitke protiv naslednika Bajazita, ali će učešće u u turskim pohodima, a posebno njegova ključna uloga u bici kod Nikopolja, ostaće na neki način mrlja u srpskoj istoriji. Ponovo je podigao Beograd. Bio je poslednji velikan srpske države, veliki vitez i najslavniji srpski vladar nakon Dušana Silnog. Ne može se tvrditi sa sigurnošću, ali je velika verovatnoća da bi samo jedna Stefanova odluka da strane na stranu hrišćanske vojske značila kraj Osmanske vladavine na Balkanu.



Inicijalizacija u toku...

Komentari 21

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

miroslav

naravno da nije bitka koje se stidimo. feudalac odlucuje o svojoj zemlji kako misli da je najbolje i sluzi vladaru koji mu u tom trenutku pruza sigurnost i prosperitet. verujem da je Stefan dobro razmislio na kojoj strani ce se boriti i kako ce se njegova odluka odraziti na njegove kmetove. i gle, istorija je pokazala da je odlucio dobro, za razliku od Lazara i ostalih koji su, kako se ispostavilo, spiskali srpsku moć na Marici i Kosovu, ali lako je pricati sad. ovi dogadjaji su Srbiji trebali biti lekcija iz istorije za kasnije dogadjaje, ali izgleda nismo naucili kada treba pognuti glavu i preziveti a kada i za sta treba poginuti.

Inadzija

Nakon Kosovskog boja,Mađari provaljuju u Srbiju paleći,koljuci i katoliceci srpsko stanovništvo.Od dva neprijatelja islamskog i katoličkog,katolički je gori.Prema tome,živ bio Despote Stefane Visoki što si polomio kičmu papinim ubicama.

Mikac678

Ne vredi, ovakve tekstove ne mogu da se pročitaju ni na hrvatskim i muslimanskim portalima. Opet neki nepotpisani "samozvanac" piše kako mu volja i karika istoriju. Istoričari što domaći što strani napisali hiljade stranica ali eto u jednom članku je istina sa sve anketom. Ugarska kao veliki neprijatelj Srbije je to izazvala svojim stalnim upadima a na kraju je i sama potpala pod Turke i bila vazal i isto tako se borila protiv drugih hrišćana, koga zanima može da pročita u istorijskim knjiga

PRIČE IZ SRPSKIH ZATVORA

MONDO & EU