Del Ponte Sto me nisu zvali za Zutu kucu

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Srbija

Del Ponte: Što me nisu zvali za Žutu kuću?

Bivša glavna haška tužiteljka Karla del Ponte izjavila je da je niko nije kontaktirao u vezi sa formiranjem novog sedmočlanog tima koji će pod okriljem Euleksa ispitivati navode o trgovini ljudskim organima na Kosovu.

Del Ponteova je, piše ''Blic'', bila zatečena informacijom o formiranju i konkursu za izbor novog sedmočlanog tima.

''Ništa ne znam o tome, ali treba da sačekamo da vidimo šta će se dešavati narednih dana'', rekla je Del Ponteova i naglasila da je ona ''uvek'' spremna da preuzme tu istragu.

''Blic'' nezvanično saznaje da je konkurs za izbor sedmočlanog tima završen i da bi ove sedmice mogla biti poznata imena sudija i tužilaca koji bi trebalo da ispitaju sistem otmica, ubistava i preprodaje organa, kao i umešanost vrha OVK u ove operacije.

Novi tim tužilaca i sudija, piše ''Blic'', pridružiće se već formiranom timu Euleksa koji od januara sprovodi preliminarnu istragu. Deo tima biće smešten u Briselu, a deo u Prištini.

Portparol Euleksa Irina Gudeljević rekla je da će proces biti vođen pod jurisdikcijom Prištinskog okružnog suda jer Brisel ne može da ima jurisdikciju na Kosovu.

(Tanjug)
Inicijalizacija u toku...

Komentari 2

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Dan

,uzas koji belodvetske bitange ignorisu. Niko ne odgovara. Koja demokratija, pravda

Sandra

„Žive ljude su zamotavali u bodljikavu žicu i bacali niz brda!“. To je jedno od najblažih sećanja glavnog junaka knjige Dečak iz Žute kuće, čiji je autor, Saša Milivojev, sakupio u jednu, ne, ne sliku – fragmenat čudovišnih zločina koje su izvršili albanski teroristi na Kosovu pre i posle agresije NATO-a protiv Jugoslavije. Glavni junak je 12-godišnji Srbin ruskog porekla kojeg su usred bela dana oteli i koji umalo nije postao žrtva crnih transplantologa u po zlu čuvenoj Žutoj kući na severu Albanije, gde je bilo ubijeno najmanje 300 ljudi, uglavnom Srba. Mnogi ugledni izvori tvrde da su njihovi organi bili prodati u inostranstvu, što je omogućilo vrhuški terorističke OVK da se neverovatno obogati. U intervjuu za Glas Rusije pisac, publicista Saša Milivojev objasnio je kako je dobio ideju za ovu knjigu. Prvo i glavno pitanje – šta je osnova Vaše knjige, tj. na kakav način ste stupili u kontakt i saznali za strašne doživljaje dvanaestogodišnjeg dečaka? Kao autor javljam vam se u trenutku koji nadilazi i sam fenomen publicističke aktuelnosti. Dečak iz Žute kuće je najšokantniji roman ikada objavljen u svetu i postaće enigma za Tribunal u Hagu. U ulozi pripovedača u romanu Dečak svedok priča priče o Kosovskom ratu, o jezivim zločinima zloglasne OVK nad kidnapovanim žrtvama, o trgovini njihovim vitalnim organima i o trgovini ljudima, o progonu, silovanju, o etničkim čišćenjima, logorima i tajnim zatvorima, o genocidu i tajnim grobnicama, u nadi da će jednim romanom delovati na svetsku javnost da deluje na istragu Žute kuće i na istragu visokoorganizovanog kriminala, kada su se u ratnoj jeci kršila pravila ratovanja. Čitajući Spisak nestalih i kidnapovanih lica na Kosovu i Metohiji 1999. godine, spisak koji je objavljen na sajtu Ministarstva za Kosovo i Metohiju i na sajtu Ministarstva policije, došao sam do informacija o užasnim i tužnim sudbinama žrtava. Na spisku je 1.128 ljudi. Među njima je bilo žena i dece, i sveštenih lica. Gubi im se svaki trag... Materijal za roman sakupljao sam razgovarajući sa svedocima, sa porodicama nestalih i kidnapovanih, razgovarajući sa pripadnicima VJ i policije koji su se borili sa terorističkim grupama zloglasne OVK. Čitao sam Otužnice Tužalaštva za ratne zločine, tumačio ih i poredio sa pričama svedoka, razgovarao sam i sa Albancima i sa okupatoirma i došao do jezivih priča o nestalim i kidnapovanim civilima. Do koje mere su fakti u romanu Dečak iz Žute kuće plod fikcije, a koliko odgovaraju istini? Romanopisac uvek ima pravo na fikciju, ali fikcija za tako dobar roman mi nije bila ni potrebna, bile su dovoljne priče iz života, stvarnost je toliko jeziva. I sve sam video kao film. Pored razgovora sa svedocima služio sam se i policijskim izveštajima o terorističkim napadima na teritoriji KiM 1998. i 1999. godine. Nisam ja izmislio Kosovski rat, i mene su NATO bombarderi i Crni orlovi gađali bombama zbog izmišljenog slučaja „Račak“, u kom su navodno Srbi masakrirali Albance, pa sam tumačeći događaje u Kosovskom ratu locirao jednu grobnicu. Policija i Tužilaštvo imaju informacije o kidnapovanom autobusu 1998. u kom su bili rudari kopa „Belaćevac“. Prema informacijama svedoka žrtve su bačene u bunar na Kaljaji. U predgovoru, koji je posvećen Karli Del Ponte, Vi izražavate svoju zabrinutost da je međunarodna zajednica „gurnula pod tepih“ probleme crne transpantologije na Balkanu. Zbog čega je to, po Vašem mišljenju, tako? Zbog činjenica da je skoro ceo svet učestvovao u Kosovskom ratu i u bombardovanju Srbije i Kosova i Metohije, čak i filipinske jedinice. NATO je bombardovao Srbe i tako dao podršku Albancima da proteruju i ubijaju naš narod, i da na teritoriji naše pokrajine stvaraju državu kriminala i bezakonja, bogatstvom od krađe ruda i vitalnih organa kidnapovanim civila. Međutim, ni Albanci ni Srbi nikada se neće osoboditi okupatora ukoliko ne budu sarađivali. A kad probleme crne transplantologije na Balkanu neko želi da „gura pod tepih“ to znači da sebe ili nekog štiti, od globalnog suda i međunarodne bruke. Na internetu pišu da ste Vi gotovo prvi srpski novinar koji je ovu temu postavio u centar svog rada. Kako je došlo do toga? Kako ste odlučili da se bavite ovom temom? Na internetu pišu sve i svašta, ali mnogo toga me vezuje za Kosovo. Majka mi je sa Kosova, rođena u Prištini, odrastala u Obiliću... S druge strane, nekoliko je hiljada nevinih žrtava koje vape za pravdom, samo u ovom ratu. Potrešen sudbinama nestalih i kidnapovanih lica počeo sam da pišem roman, ispovest Dečaka iz Žute kuće. Dečak iz Žute kuće se pojavio da pokaže svetu da mi nismo „najgenocidniji narod na svetu“. Eto, inspirisala me je Karla Del Ponte. Saznao sam za tragične sudbine žrtava i to je bilo jače od mene. Kakvu ulogu u međunarodnoj istrazi trgovine organima može da odigra Tužilaštvo Srbije? Tužilaštvo Republike Srbije mora javnosti da otkrije tajne grobnice, kao što su objavili izjave zaštićenog svedoka, pripadnika OVK: „Izvadio sam Srbinu srce, i dalje je kucalo“. Ta rečenica je potresla ljude širom planete. Reč je o devetnaestogodišnjem mladiću, žrtvi. Otkrivanjem grobnica Tužilaštvo Srbije bi dokazalo genocid nad Srbima i da je država Kosovo genocidna tvorevina, a ne Republika Srpska. Odlomak iz knjige Dečak iz Žute kuće (...) Išli smo prema vratima kroz čije ivice su probijali oštri zraci svetlosti. Osećao se miris hlora, čudan miris, miris bolnice, miris lekova… Otvoriše se vrata i zaslepi nas jako svetlo iz operacione sale. Video sam lekare i čoveka na stolu kom su velikim i debelim špricevima izvlačili nešto iz tela. Bio sam mali i uplašen, nisam znao o čemu se radi. Verovatno su izvlačili koštanu srž, jer se i ona transplantira. Lice žrtve nisam video. Bilo mi je muka. Video sam samo da je žrtva bila položena kao da leži u položaju mačke, sa skupljenim kolenima i povijenom kičmom. Zato sumnjam na koštanu srž. To su radili stručnjaci. „Moramo sačekati da završe“, rekao je Ćelavi. Bolelo ga je dupe što sam se ja plakao. Mogao je da me pusti da je hteo. „Jako se bojim! Bojim se. Da li će me ubiti? Nemojte me ubiti! Nemojte!“ – molio sam u suzama. „Začepi!“ – ućutao sam kad mi je prislonio pišotlj u slepoočnicu i tresao se od straha i hladnoće. Noge su mi podrhtavale. Zubi su zveckali o zube koliko je bilo hladno. Sedeli smo u jednom ćošku i čekali da završe. Lekari nisu bili u onim klasičnim bolničkim mantilima. Imali su samo gumene rukavice i povezane gumene kecelje oko struka, sve u bolničkoj svetlo zelenoj boji. Sećam se patosa na kom još uvek molim u suzama, okružen razbacanim špricevima i praznim plastičnim bocama, kao i gazama, natopljenim krvlju. Sto za operaciju je bio ogroman. (...) To nije bila luksuzno opremljena operaciona sala, u njoj su se nalazile samo najneophodnije stvari, instrumenti i aparati. Žrtvu kojoj su najverovatnije vadili koštanu srž su iskasapili, prebacili na kolica i izneli je iz prostorije. Doveli su polumrtvog čoveka kog sam video u zatvorskoj ćeliji prolazeći hodnikom. Bio je sav žut, u ranama, kao leš, samo je buncao. Dali su mu anezteziju. Žurili su jako, stavili maske na lice, pripremili posude. Žrtvi su zakačili neki aparat, verovatno aparat za usisavanje krvi (sukcija). Počeo sam da se gubim i da ih vidim u magli. Ulaze još dvojica. Trojica… (...) Dugo sam čekao u drhtavici. Video sam Nosatog kako pakuje organ. Malaksao sam, probijao me je neki hladan znoj… Prate me užasne slike. Imam teške traume. Gledao sam kako testerom seku leš. Kad su žrtvu umotali u čaršav, i tako sa čaršavom u debeli najlon, Brkati je otvorio vrata i žvižnuo. Dolaze nekoliko mladića i iznose raskomadan leš. Uplašio sam se da sam ja sledeći koji će biti položen na sto, ali sam ćutao plašeći se Ćelavog, držao je uperen pištolj prema meni. Došle su neke žene i počele da čiste sto, da prskaju sa nekim hemikalijama. Jedan doktor je bio srednje visine, srednjih godina i debeo. Imao je izbačen stomak, rumen u obrazima, gustih crnih obrva i brkova, i strašnog pogleda. Drugi je bio viši, mršaviji, bledunjav u licu, sa ogromnim baburastim nosem. Pričali su sa Ćelavim. Tu su bila medicinska braća i sestre. Imam utisak da ih je u toj prokletoj kući bilo čak i pedesetoro, koji su radili na krađi ljudskih organa. Sećam se jednog crnca i jednog bradonje, mudžahedina. Ko zna iz kojih su sve dalekih zemalja stigli ti dobrovoljci. Trčali su, ulazili, izlazili, smenjivali jedni druge…… Analizirali su rezultate krvi…… Iako tada nisam znao šta je to, siguran sam da su pominjali sastojke krvi kao što su bilirubin, hemoglobin, transaminaze i sl. Nešto su se dogovarali. Brkati mi je prišao i prstom povukao ispod oka. Gledao mi je beonjače: „Verdhëz “ „Imaš žuticu, p..ka ti materina! Živog ću te spaliti ako si me zarazio!“ – urlao je Ćelavi, upirući pištolj u mene. „Nemojte! Nemojte molim vas. Nemojte da me ubijete.“ Udario me je pesnicom u glavu, razbio mi nos, čupao me za uši! Nosati ga je uhvatio za ruku i počeo da me brani: „Vodite ga u bolnicu. Neka ga izleče, pa ga vratite“, trudio sam se da razumem ono što su pričali. Živeli smo zajedno i učili jezike jedni od drugih. Pošto su mi funkcije organa bile oslabljene zbog akutnog hepatitisa i žutice, hteli su prvo da me zaleče, a tek onda da mi vade organe.Tada sam napustio tu prokletu kuću, sa gazom na nosu, noseći sa sobom strah od smrti. Straha sam se malo oslobodio tek nakon devet godina i onda počeo da pričam o tome. Ali i dalje boli, jako. Kažu: „Vreme leči sve.“ – Vreme ništa ne leči. Vreme razara. Ono je krvnik. U meni je sada ruševina, prašnjava i zatrpana.

PRIČE IZ SRPSKIH ZATVORA

MONDO & EU

loader