Mrtva trka da li je ubio više ljudi ili imao više žena: Ovo je srpski Džejms Bond, udbaš, likvidator, plejboj i špijun

Ratko Dražević je jedna od najkontroverznijih ličnosti naše novije istorije, posebno one nakon Drugog svetskog rata, to jest - komunističke.

A najpoznatiji je bio kao čovek koji je najviše lepotica u zemlji odveo u krevet. Kažu da je mrtva trka da li je ubio više ljudi ili imao više žena... Uključujući i tada fatalnu Oliveru Katarinu, za kojom je uzdisala cela zemlja, pa i maršal lično.

Priča kaže da je pre Drugog svetskog rata studirao Veterinarski fakultet u Beogradu, a studije prekinuo 1941. odlaskom u partizane.

Čovek Udbe, kako ga najčešće opisuju, bio je najveći ovdašnji plejboj, ali pre svega direktor Avala filma, kad je ta kuća procvetala i kad su u Beograd stizala najpoznatija filmska imena, kako glumačka, tako i rediteljska.

Dražević je često za sebe govorio da je ubio 2.000 ljudi i spavao sa istim brojem žena! Očigledno je da su ga smrt i se*s "palili" na sličan način.

Gotovo da nije postojala domaća lepotica koju ovaj plejboj - udbaš nije imao u naručju, a jedna od najpoznatijih od njih je sigurno Olivera Katarina. Pričalo se da za njegove avanture nije bio neophodan krevet, već da je razdevičio mnoge devojke na stolu u njegovoj kancelariji.

Ostavio je major Dražević u svom životnom testamentu i druge, veoma zanimljive zapise, kako se bavio špijunažom, pa kako se bavio švercom nakita, engleskih štofova, cigareta...

Sve, naravno, u korist države. Kako kažu u američkim filmova: "Nije zločin ako to činiš za dobre momke". A Dražević je bio verni vojnik države i sjajan operativac.

U prvim danima nakon završetka rata, Dražević, tadašnji načelnik Udbe u Čačku, imao je zadatak da na obali Morave svakoga dana lišava života sve za koje se sumnjalo, makar malo, da mogu biti opasni po novu državu i partizansku vlast.

Sam Dražević je pisao o tome, ali i bez blama svedočio, kako se umorio od ubijanja ljudi po službenoj dužnosti, jer je "po celu noć i ceo dan streljao". Njegovim rečima, to zvuči ovako:

"Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta. Tu sam ostao dva meseca. Potom je došlo do neke reorganizacije i prešao sam u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružni odsek Udba, pošto je bila velika teritorija. Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: 'Moraš da pređeš. Je*i se, naučićeš vremenom kako se to radi!'" napisao je svojevremeno Dražević u svojim sećanjima na dane kada je zajedno sa svojim kamaradima čistio zemlju od elemenata koji su opasni za komunističku vlast.

Među tim ljudima, ispostaviće se, bilo je i onih koji su najpre streljani, pa im je tek nakon toga suđeno. Zbog takvih će Dražević, pred kraj svog života, a poživeo je 74 godine, do 1992, tražiti oproštaj od njihovih naslednika.

Međutim, faktografija kaže da je Dražević svoju ulogu likvidatora prihvatio vrlo rado i da se trudio da se u tom specifičnom aspektu istakne.

Bio je, kažu neki upućeni izvori, organizator grupa za likvidaciju. On je poreklom iz Raške i skupio je nekoliko sposobnih ljudi koji su ubijali četnike i njihove simpatizere. Ne po racijama i šumama, već kod kuće, jataka... Naravno, bilo je i onih koji su smatrani četnicima, mada sa njima nisu imali mnogo kontakta.

Sredinom šezdesetih, SFRJ počinje da se otvara prema Zapadu i kreće da radi izvoz. U inostranstvo šalju školovane, prevejane agente Udbe, koji znaju da rade razne poslove. Ratko je bio jedan od takvih.

Sretao se sa diplomatskim i trgovačkim atašeima, a kada se vratio u zemlju, onda je te strance izvodio po tada popularnim noćnim klubovima zatvorenog tipa kao što su onaj u hotelu "Mažestik" i "Lotos bar", koji su bili ozvučeni.

Pošto je postao prvi čovek Avala filma 1962. godine, Draževiću je pošlo za rukom da dovede na snimanje u Beograd najpoznatije zvezde: Orsona Velsa, Entonija Kvina, Klinta Istvuda,Berta Lankastera, Frensisa Forda Kopolu, Džejmsa Mejsona i druge. Bio je jedan od najvećih producenata jugoslovenske kinematografije ikad i tvorac beogradskog Holivuda u Košutnjaku.

Zbog njega je dotadašnji sivi socijalizam dobio veselije boje, a mnogi momci sa beogradskog asfalta, o kojima je pisao i Momo Kapor u romanu "Foliranti", dobili su priliku da pokažu svoje glumačko i kaskadersko umeće u filmovima stranih produkcija, pa i na taj način omoguće sebi odlazak u svet.

Dražević je, u stvari, doveden na čelo Avala filma u trenutku kada je državna vlast shvatila da, osim što to može da bude centralni filmski studio, može da bude i preduzeće preko koga će država da dođe do deviza radeći sa strancima. Tadašnja državna vlast je shvatila da je filmska industrija vrlo unosan ekonomski posao.

Dražević, kao čovek koji je govorio razne jezike, dobro se snalazio u svetu, i fantastično umeo da komunicira sa potencijalnim poslovnim partnerima, pa je doveden da uspostavi direktnu vezu sa Zapadom.

Po direktivi Josipa Broza Tita, državnog filmofila broj 1, njegov zadatak bio je da otvori kanale prema Zapadu, da dovede holivudske, italijanske i ostale zapadne koprodukcije i da donese američke dolare, što je Drugu Starom verovatno i bilo najvažnije.

Međutim, Dražević je uradio i neke vrlo korisne stvari za kulturu, upošljavajući ljude koji su bili veoma talentovani i invetivni, mada nisu bili na komunističkom kursu, već su mnogi od njih smatrani nekom vrstom disidenata. E, ti "neprijatelji države", intelektualna elita, našli su se na Draževićevom platnom spisku, što je opet bio jedan od njegovih mudrih poteza. Vezati "neprijatelje" da zavise od tebe i tako ih držati pod kontrolom, bio je mudar potez.

Tu se u prvom redu radilo o Borislavu Mihajloviću Mihizu, Slobodanu Seleniću, Živojinu Žiki Pavloviću, Dušanu Makavejevu, Borislavu Pekiću...

Nakon uspeha sa Avala filmom i koprodukcijama, Titu su porasli apetiti, pa je tražio od Draževića da nekako izbaci film koji će osvojiti Zlatnu palmu u Kanu.

I to je Dražević uspeo da izgura. Film "Skupljači perja" iz 1967. godine, reditelja Aleksandra Saše Petrovića, sa Bekimom Fehmijuom, Oliverom Katarinom i Batom Živojinovićem u glavnim ulogama, iste godine je osvojio najviše priznanje u Kanu.

Pored toga, bio je nominovan i za Oskara u kategoriji najbolji strani film, ali ga nije osvojio. Ipak, ostao je upamćem kao jedan od najboljih filmova tzv. crnog talasa, a pesma iz njega "Đelem, đelem" koju peva Olivera Katarina i dan-danas je kafanski i narodni hit.

Iz tog filma, Dražević je imao i jedan lični "trofej", Oliveru Katarinu, ženu za kojom su čeznuli skoro svi muškarci tadašnje države i šire.

Ona je sa njim putovala po svetu i iz njegovog naručja ubirala zvezde blistavih profesionalnih uspeha, kako neko poetski napisa svojevremeno. I sama Katarina se jednom prilikom osvrnula na svoju turbulentnu ljubavnu vezu sa čuvenim plejbojem:

"Uz mene je tada bio Ratko Dražević, srpski 'Džejms Bond', ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo sedam godina u vanbračnoj zajednici. Bila je to velika, dramatična ljubav. Ratko Dražević je već bio razveden od svoje "sirote Živke", kako ju je uvek zvao. Na milion jedan način pokazivao je veliku ljubav prema meni. Živeli smo zajedno u Rimu, Parizu, Beogradu. Snažna ličnost, eruptivna, duhovita, jaka. On je bio grub čovek, markantan, sa jakim obrvama, krupan, visok, a bio je nežan kao svila prema meni", objasnila je Katarina.

BONUS VIDEO:

(Espreso/Mondo)