Gubitkom "koalicionog potencijala" i smenom lidera stranke Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda Demokratska stranka ne upravlja Beogradom prvi put za 12 gdoina, ili više od deceniju i po ako se računa i mandat Zorana Đinđića.
U obnovljenom višestranačkom životu Srbije prvi lokalni izbori na kojima su građani direktno birali odbornike održani su 31. maja 1992, kada i savezni izbori, i njih je bojkotovala opozicija.
U decembru iste godine održani su izbori na svim nivoima, odnosno savezni, republički, za predsednika Srbije i lokalni. Prvi krug održan je 20. decembra 1992, a drugi 3. i 17. januara 1993.
Demokratska vlast, i vlast demokrata u Beogaradu počinje s trećim lokalnim izborima koji su održani istovremeno kada i savezni, 3. novembra 1996.
Koalicija "Zajedno", koju su činili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije osvojila je većinu u 40 od ukupno 189 opština u Srbiji, između ostalog i u devet beogradskih opština i Skupštini grada Beograda.
Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji a opozicija je preuzela vlast u gradovima i opštinama u kojima živi preko 67 odsto biračkog tela.
Kako komunistička vlast Miloševića nije htela da prizna poraz nastupile su sada već legendarne tromesečne demonstracije na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije. Konačno je režim, početkom 1997, priznao opoziciji pobedu, delimično i pod pritiskom misije zapadnog posrednika Felipea Gonzalesa..
Za prvog nekomunističkog predsednika Skupštine grada Beograda 21. februara 1997. izabran je lider DS Zoran Đinđić. Međutim vođstvo Demokratske stranke u prestonici je u tim burnim političkim vremenima brzo okončano. Đinđić je smenjen već 30. septembra, na predlog odbornika SPO kao osvetu zbog bojkota republičkih izbora, a uz podršku SPS i SRS.
U naredne tri godine, SPO je upravljao gradom Beogradom uz pomoć odbornika SPS-a.
Četvrti lokalni izbori održani su istovremeno sa saveznim 24. septembra 2000, na kojima je DOS osvojio vlast u većini opština u Srbiji. Održani su po većinskom sistemu, ali je prvi (i za sada jedini) put primenjen princip izbora u jednom krugu, utvrđen Zakonom o lokalnoj samoupravi iz 1996, tako što je izabran kandidat koji je, u izbornoj jedinici, dobio najveći broj glasova, bez obzira na to da li ima više od 50 odsto od ukupnog broja glasova.
Ispostavilo se da je Đilasu i demokratama, čije je vođstvo u međuvremenu preuzeo od Borisa Tadića, 2013. godine "presudilo" to što LDP, kao provereni partner DS, nije na poslednjim izborima uspeo da pređe prag beogradskog parlamena. Pored osvojenih nešto više od 39.000 glasova, LDP Čedomira Jovanovića je bilo potrebno oko 2.800 glasova da preže cenzus. Sa, recimo, sedam mandata LDP-a iz 2008. godine, Demokratska stranka bi imala komotnu većinu i o smeni Đilasa se juče verovatno ne bi razgovaralo. Ovako je presudio glas 60 odbornika (republičke) koalicije naprednjaka i socijalista, samo tri više od potrebne matematičke većine.
Izborna lista Demokratska opozicija Srbije osvojila je ubedljivu većinu i u Skupštini grada Beograda (105 od ukupno 110 odbornika) i Skupštini grada Niša (95 od ukupno 105 odbornika).
Na sledećim, petim, izborima 19. septembra 2004. godine po prvi put u proteklih pola veka gradonačelnici i predsednici opština birani su neposrednim glasanjem.
U prvom krugu izdvojila su se dva kandidata, Nenad Bogdanović iz DS i Aleksandar Vućić, tada perjanica SRS a danas vicepremijer i lider najjače a u međuvremenu osnovane stranke Srpske napredne stranke.
Bogdanović je u drugom krugu osvojio 50,19 odsto, odnosno 234.513 glasova a Vučić 226.161 glas, tj. poverenje 48,4 odsto na izbore izašlih Beograđana.
Sledeći izbori održani su 11. maja 2008. godine ali su opet promenjena izborna pravila i ponovo se prvi čovek prestonice na kraju birao posredno - dogovorom skupštinske većine. Pokazaće seu 2013. da je to bila kobna odluka po DS.
Na tim izborima najviše glasova u Beogradu je dobila lista Za evropski Beograd - Boris Tadić (45 mandata od 110 mandata, 354.462 glasa, odnosno 38,9 odsto glasova), na drugom mestu je bila još uvek u naponu i nepodeljena Srpska radikalna stranka (40 mandata, 316.357 glasova, 34,7 odsto) a sledile su koalicija DSS-NS (12 mandata). LDP Čedomira Jovanovića (7 mandata) i koalicija SPS-PUPS-JS (6 mandata).
Još u maju 2102. godinem na sedmim višestranačkim lokalnim izborima, izgledalo je da demokratama u Beogradu cvetaju ruže. Lista "Dragan Đilas - Izbor za bolji Beograd" osvojila je 50 mandata (295.833 glasa, 35,15 odsto), ispred "Pokrenimo Beograd - Tomislav Nikolić" sa 37 mandata (216.271 glas, 25,72 odsto), koje je pratila lista, pokazaće se, pravih pobednika izbora, koalicije SPS-PUPS-JS.
Sa svojih 13 mandata, dobijenih na osnovu 76.877 glasova Beograđana (9,14 odsto), kolaicija koju vodi Ivica Dačić je postala tas na vagi koji odlučuje sudbinu Beograda, s obzirom da DSS Vojislava Koštunice (10 mandata, 62.749 glasa , 7,46 odsto) nije bila pravi partner za pregovore.
Iskoristivši "koalicioni potencijal", tj. mogućnost da se pregovara i sa SNS i sa DS, socijalisti su posle mnogo natezanja i neverovatnih obrta (u jednom trenutku je bila osigurana većina sa SNS) odabrali demokrate i nova skupštinska većina je odabrala demokratu Dragana Đilasa za gradonačelnika Beograda.
Pokazalo se, međutim, da koalicija na lokalu nije bila dugog veka, pre svega zbog događanja na republičkom nivou, gde je formirana vlada u koaliciji SNS i SPS-PUPS-JS.
S obzirom na rastući pritisak naprednjaka, koji su u međuvremenu pored faktičnog vođenja republičke vlasti odneli ubedljive pobede i na nekoliko vanrednih lokalnih izbora, Dragan Đilas nije imao velike šanse da dugo balansira i pored odlične saradnje sa SPS-om u Beogradu.
(Georgi Mitev Šantek/ MONDO)
