Mlađan Dinkić, aktivni političar već gotovo dve decenije, za kojeg mediji tvrde da je srušio bar tri vlade u kojima je bio ministar, danas je, u skladu sa "predizbornim" obećanjem, dao ostavku na mesto predsednika URS-a.
Dinkić je obavestio članove Predsedništva da "preuzima ličnu odgovornost za izborni rezultat", ali ostaje u stranci.
On je nakon objavljivanja preliminarnih rezultata izbora u nedelju najavio da će podneti ostavku na mesto predsednika URS i ocenio da, budući da nisu prešli cenzus, stranku treba da vodi neko sposobniji.
"Moguće da je došao trenutak da se povučem iz politike", rekao je tada Dinkić novinarima.
Ipak, on je i dalje kopredsednik komiteta za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
U javnosti se prvi put pojavio 1995. godine, kada je, kao mladi ekonomista zaposlen na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, objavio knjigu "Ekonomija destrukcije", koja je ubrzo u opozicionim krugovima doživljena kao objašnjenje ekonomskog kolapsa u kojem se zemlja tada nalazila.
Knjiga je doživela niz izdanja i prodata je u, za naše prilike, neverovatnom tiražu.
Ipak, godinama docnije otvoreno je priznao da je u pojedinim tumačenjima iznetim u knjizi bio u zabludi.
Negde krajem 1997. bio je osnivač nevladine organizacije G17, predstavljene tada isključivo kao ekspertska grupa, odnosno neka vrsta "Tink tenka" (Think tank) koja je docnije postupno prerasla u političku partiju.
Dinkić je rođen 20. decembra 1964. u Beogradu, 1993. godine magistrirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Do 2000. godine bio je zaposlen na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri Teorija i planiranje privrednog razvoja.
Imao je 36 godina, 2000. kada postaje guverner Narodne banke (tada Jugoslavije, danas Srbije).
Njegovi politički protivnici neretko su tih godina naglašavali da je u Narodnu banku upao, u sklopu petooktobarskig preloma, sa grupom naoružanih ljudi, a on je to uporno demantovao.
Sa mesta guvernera, na kojem se nalazio od novembra 2000. do jula 2003, srušila ga je vlada Zorana Živkovića, a potom je Dinkić srušio nju 2003. godine, otvarajući afere Bodrum i Janjušević-Kolesar.
Tadašnji predsednik G17 plus Miroljub Labus i Dinkić započeli su ofanzivu razotkrivanja korupcije u Živkovićevoj vladi, nakon što je tadašnja skupštinska većina smenila Dinkića s mesta guvernera Narodne banke.
Za ministra finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice izabran je marta 2004. godine da bi, dve godine kasnije, podneo ostavku zbog, kako je rečeno, zastoja Srbije na putu ka Evropskoj uniji.
Na mesto ministra ekonomije postavljen je u drugoj Koštuničinoj vladi, posle vanrednih parlmentarnih izbora 2007. godine, a tu funkciju nastavio je da obavlja i kada je 15. maja 2008, formirana vlada Mirka Cvetkovića i u njoj dobija funkciju potpredsednika Vlade i ministra.
Ni tu ne ostaje do kraja mandata. Posle sukoba sa državnim sekretarom Ministarstva finansija Slobodanom Ilićem oko subvencija za fabriku Gorenje i javnih kritika rada vlade, a posebno energije i autoriteta premijera, Cvetković pokreće postupak za njegovu smenu.
Istovremeno, Dinkić podnosi ostavku, prelazi u poslanički klub G17, a u vladi ostaju ministri iz G17 plus.
U maju 2010. godine Dinkić je osnovao politički savez nacionalnih, regionalnih i lokalnih stranaka, udruženja građana i pojedinaca, pod nazivom Ujedinjeni regioni Srbije.
Na izborima 2012. godine Ujedinjeni regioni Srbije sa 5,5 odsto glasova ipak prelaze cenzus, iako je većina prognoza govorila suprotno.
Ta organizacija je aprila 2013. na kongresu održanom u Kragujevcu postala politička partija.
U vladi Ivice Dačića, obrazovanoj posle majskih izbora 2012. bio je Ministar finansija i privrede, počev od jula 2012. do septembra 2013. kada je vlada rekonstruisana.
Na prozivke da je "rušitelj vlada", Dinkić je odgovorio: "Urbana je legenda da sam ja srušio tri vlade, ali istina je da sam oborio samo jednu, vladu Zorana Živkovića, i to kada sam bio u opoziciji".
Proglašen je za ličnost godine, od strane nedeljnika "Vreme" 2002.
Pored niza drugih priznanja, oktobra 2007. godine u Vašingtonu mu je uručena nagrada kao najboljem ministru finansija sveta za 2006. godinu po izboru uglednog časopisa "Euromoney".
