Odbrana Milana Milutinovića istakla je pred Haškim tribunalom da bivši predsednik Srbije nije kriv i da će dokazati da su neosnovane optužbe za ratne zločine nad kosovskim Albancima 1999.
U uvodnoj reči, branilac Judžin O'Saliven naveo je da je Milutinović pre i tokom rata na Kosovu, od marta do juna 1999, "radio na dobrobit svih gradjana Srbije", uključujući i kosovske Albance, "tražeći kompromisno i mirno rešenje" za kosovsku krizu.
"Milutinović veruje da su optužbe protiv njega neosnovane i pogrešno usmerene, da će dokazi odbrane pokazati da on nije kriv i ga ćete ga osloboditi", kazao je O'Saliven, obraćajući se sudskom veću predsedavajućeg Ijana Bonomija.
Branilac je naznačio da u vreme obuhvaćeno optužnicom Milutinović, kao predsednik Srbije, nije imao nikakva ovlašćenja ni moć da komanduje bilo kojom jedinicom policije Srbije ili Vojske Jugoslavije koje su delovale na Kosovu.
Po rečima O'Salivena, Milutinović je, osim toga, "osoba koja nije bila sposobna da učini zločine za koje je optužen", zato što "nikada nije imao sklonosti ka nasilju i uvek je težio kompromisu i dijalogu". Kao jedan od dokaza za to, branilac je naveo da se Milutinović usred NATO bombardovanja Srbije i SR Jugoslavije, 24. aprila 1999, u Prištini sreo sa liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom. "Oni su tada potpisali zajedničku deklaraciju i pozvali na okončanje neprijateljstava i uspostavljanje dijaloga za iznalaženje mirnog rešenja", podvukao je O'Saliven.
On je kao "neodrživ" i "protivan zdravom razumu" odbacio navod optužnice da su Milutinović i delegacija SRJ i Srbije "opstruirali" pregovore u Rambujeu i Parizu početkom 1999, izazivajući NATO bombardovanje da bi sproveli cilj "zajedničkog zločinačkog poduhvata" i proterali većinu Albanaca sa Kosova. "Okriviti srpsku delegaciju za propast pregovora je obmanjivanje", naglasio je O'Saliven, napominjući da postoje dokazi da je pregovarački tim iz Beograda, uključujući Milutinovića, u Rambujeu prihvatio politički deo sporazuma, koji su Albanci odbili i izrazio spremnost da u Parizu pregovara o njegovoj primeni i medjunarodnom prisustvu na Kosovu.
Milutinovićev branilac je podsetio i da su svedoci optuže Volfgang Petrič, koji je u Rambujeu bio izaslanik EU, te Veton Suroi, albanski pregovarač, potvrdili da je američka državna sekretarka Madlen Olbrajt iza ledja srpske delegacije i zvaničnika EU ponudila Albancima referendum o nezavisnosti Kosova u roku od tri godine, ako prihvate sporazum.
Zajedno sa Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon kosovskih Albanaca u prvih šest meseci 1999., optuženi su tadašnji potpredsednik vlade SRJ Nikola Šainović i generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić.
U uvodnoj reči, branilac Judžin O'Saliven naveo je da je Milutinović pre i tokom rata na Kosovu, od marta do juna 1999, "radio na dobrobit svih gradjana Srbije", uključujući i kosovske Albance, "tražeći kompromisno i mirno rešenje" za kosovsku krizu.
"Milutinović veruje da su optužbe protiv njega neosnovane i pogrešno usmerene, da će dokazi odbrane pokazati da on nije kriv i ga ćete ga osloboditi", kazao je O'Saliven, obraćajući se sudskom veću predsedavajućeg Ijana Bonomija.
Branilac je naznačio da u vreme obuhvaćeno optužnicom Milutinović, kao predsednik Srbije, nije imao nikakva ovlašćenja ni moć da komanduje bilo kojom jedinicom policije Srbije ili Vojske Jugoslavije koje su delovale na Kosovu.
Po rečima O'Salivena, Milutinović je, osim toga, "osoba koja nije bila sposobna da učini zločine za koje je optužen", zato što "nikada nije imao sklonosti ka nasilju i uvek je težio kompromisu i dijalogu". Kao jedan od dokaza za to, branilac je naveo da se Milutinović usred NATO bombardovanja Srbije i SR Jugoslavije, 24. aprila 1999, u Prištini sreo sa liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom. "Oni su tada potpisali zajedničku deklaraciju i pozvali na okončanje neprijateljstava i uspostavljanje dijaloga za iznalaženje mirnog rešenja", podvukao je O'Saliven.
On je kao "neodrživ" i "protivan zdravom razumu" odbacio navod optužnice da su Milutinović i delegacija SRJ i Srbije "opstruirali" pregovore u Rambujeu i Parizu početkom 1999, izazivajući NATO bombardovanje da bi sproveli cilj "zajedničkog zločinačkog poduhvata" i proterali većinu Albanaca sa Kosova. "Okriviti srpsku delegaciju za propast pregovora je obmanjivanje", naglasio je O'Saliven, napominjući da postoje dokazi da je pregovarački tim iz Beograda, uključujući Milutinovića, u Rambujeu prihvatio politički deo sporazuma, koji su Albanci odbili i izrazio spremnost da u Parizu pregovara o njegovoj primeni i medjunarodnom prisustvu na Kosovu.
Milutinovićev branilac je podsetio i da su svedoci optuže Volfgang Petrič, koji je u Rambujeu bio izaslanik EU, te Veton Suroi, albanski pregovarač, potvrdili da je američka državna sekretarka Madlen Olbrajt iza ledja srpske delegacije i zvaničnika EU ponudila Albancima referendum o nezavisnosti Kosova u roku od tri godine, ako prihvate sporazum.
Zajedno sa Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon kosovskih Albanaca u prvih šest meseci 1999., optuženi su tadašnji potpredsednik vlade SRJ Nikola Šainović i generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić.
Marković: SRJ rukovodila oružanim snagama na Kosovu
Posle uvodne reči, Milutinovićeva odbrana je pred sudije izvela svog prvog svedoka, profesora ustavnog prava iz Beograda Ratka Markovića koji je pre i tokom sukoba na Kosovu bio potpredsednik Vlade Srbije, a na pregovorima u Rambujeu i Parizu je predvodio delegaciju SRJ i Srbije.
Marković posvedočio je pred Haškim tribunalom da vlasti Srbije tokom rata na Kosovu 1999. nisu imale ni oružane snage, ni ustavnu moć da proglase ratno stanje i opštu mobilizaciju.
Marković je protumačio pred sudskim većem da su skupština i vlada tadašnje SR Jugoslavije po ustavu bile ovlašćene za proglašavanje stanja neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja, kao i opšte mobilizacije. "Predsednik Srbije nije ni proglasio ratno stanje, niti opštu mobilizaciju, već je sve to učinila Savezna vlada", kazao je Marković.
Po svedoku, "rukovodjenje oružanim snagama SRJ u miru i ratu bilo je u nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane i predsednika SRJ". Sva ovlašćenja koja je u toj oblasti Ustav Srbije, donet 1990., davao predsedniku Srbije bila su "rezervna", za slučaj da se federalna država raspadne, rekao je Marković.
Na pitanje branioca Slobodana Zečevića kako je došlo do toga da Milutinović tokom ratnog stanja donese 16 uredbi, Marković je objasnio da su pitanja koja su te uredbe regulisale po Ustavu SRJ bile u nadležnosti republika članica. Milutinović je, po svedoku, samo potpisivao uredbe čiji je tekst utvrdjivala Vlada Srbije.
Upitan koja je bila svrha Milutinovićeve uredbe s početka aprila kojom je posedovanje lične karte proglašeno obaveznim za sve gradjane starije od 14 godina i propisano da svi koji izgube ličnu kartu moraju to prijaviti u roku od 24 sata, Marković je odgovorio da je "u ratnom stanju važno znati ko je ko" i da je stoga "ubrzan postupak dobijanja lične karte", ako se izgubi.
Tokom svog dokaznog postupka, tužioci su uredbu o ličnoj karti tumačili kao dokaz namere Milutinovića i srpskih vlasti da albanskim civilima - kojima su, po optužnici, na graničnim prelazima ka Albaniji i Makedoniji, policajci oduzimali i uništavali isprave - onemogući povratak na Kosovo.
Zajedno sa Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon Albanaca sa Kosova, optuženi su i Nikola Šainović i generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić.
Osim Markovića, u odbranu Milutinovića svedočiće još samo dva svedoka - Života Ćosić, koji je 1999. bio ministar energetike i koordinator za Kosovo u Vladi Srbije, i Jovan Kojić, Milutinovićev lični sekretar.
(Beta/MONDO)
Marković posvedočio je pred Haškim tribunalom da vlasti Srbije tokom rata na Kosovu 1999. nisu imale ni oružane snage, ni ustavnu moć da proglase ratno stanje i opštu mobilizaciju.
Marković je protumačio pred sudskim većem da su skupština i vlada tadašnje SR Jugoslavije po ustavu bile ovlašćene za proglašavanje stanja neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja, kao i opšte mobilizacije. "Predsednik Srbije nije ni proglasio ratno stanje, niti opštu mobilizaciju, već je sve to učinila Savezna vlada", kazao je Marković.
Po svedoku, "rukovodjenje oružanim snagama SRJ u miru i ratu bilo je u nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane i predsednika SRJ". Sva ovlašćenja koja je u toj oblasti Ustav Srbije, donet 1990., davao predsedniku Srbije bila su "rezervna", za slučaj da se federalna država raspadne, rekao je Marković.
Na pitanje branioca Slobodana Zečevića kako je došlo do toga da Milutinović tokom ratnog stanja donese 16 uredbi, Marković je objasnio da su pitanja koja su te uredbe regulisale po Ustavu SRJ bile u nadležnosti republika članica. Milutinović je, po svedoku, samo potpisivao uredbe čiji je tekst utvrdjivala Vlada Srbije.
Upitan koja je bila svrha Milutinovićeve uredbe s početka aprila kojom je posedovanje lične karte proglašeno obaveznim za sve gradjane starije od 14 godina i propisano da svi koji izgube ličnu kartu moraju to prijaviti u roku od 24 sata, Marković je odgovorio da je "u ratnom stanju važno znati ko je ko" i da je stoga "ubrzan postupak dobijanja lične karte", ako se izgubi.
Tokom svog dokaznog postupka, tužioci su uredbu o ličnoj karti tumačili kao dokaz namere Milutinovića i srpskih vlasti da albanskim civilima - kojima su, po optužnici, na graničnim prelazima ka Albaniji i Makedoniji, policajci oduzimali i uništavali isprave - onemogući povratak na Kosovo.
Zajedno sa Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon Albanaca sa Kosova, optuženi su i Nikola Šainović i generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić.
Osim Markovića, u odbranu Milutinovića svedočiće još samo dva svedoka - Života Ćosić, koji je 1999. bio ministar energetike i koordinator za Kosovo u Vladi Srbije, i Jovan Kojić, Milutinovićev lični sekretar.
(Beta/MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.
