U Srbiji se danas navršava 14 godina od petooktobarskih događaja 2000. godine, kada je nakon masovnih demonstracija pristalica Demokratske opozicije Srbije s vlasti otišao dotadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević.
Karte na političkoj sceni Srbije su promešane, ekonomska situacija je i dalje teška, građani loše žive, a 5. oktobar 2000. je dan o kome se više ćuti nego govori, piše agencija Fonet.
I kada se govori, najčešće se o njemu govori kao o mitu, o raspršenom snu, izneverenim očekivanjima, pogaženom poverenju i razočaranju zbog svega što se dogodilo u godinama posle demokratskih promena.
O njemu mnogo više govore građani, direktni učesnici i oni koji su se nadali da će zemlja tog dana krenuti napred, a mnogo manje političari. Izjave političkih aktera o 5. oktobru su iz godine u godinu sve tiše i stidljivije.
Stranke koje su činile DOS su ili u teškoj situaciji, ili su na ivici da više ne postoje, ili više ne postoje, dok su na vlasti ljudi iz stranka koje su rušene 2000. godine i sada oni vode zemlju ka Evropskoj uniji.
Demokratska stranka predvođena Zoranom Đinđićem bila je motor koalicije koja je srušila Miloševića. Međutim, sada je to stranka koja dve godine ne može da se konsoliduje i koja se u tom periodu često više borila sama sa sobom, nego sa političkim protivnicima.
DS bi trebalo da bude stožer opozicije, ali posle niza velikih grešaka u prethodnoj deceniji i bolnog poraza na izborima 2012. stranka ne pronalazi svoj kurs.
Predsednik SPS-a Ivica Dačić izjavio je danas da su reforme ključne za budućnost te stranke, ali i cele zemlje i da je 5. oktobar propuštena prilika. "Ja sam zahvalan ovima koji su izveli peti oktobar, jer da njih nije bilo, SPS se ne bi promenio, a ni građani Srbije ne bi videli kakvi su ovi koji su došli", rekao je Dačić za RTS. On je istakao da je Srbija imala mnogo propuštenih prilika, a da je 5. oktobar jedna od njih i da zato ovakve prilike, kao što je sada slučaj, da postoji veliki politički legitimitet i velika podrška naroda vladi, ne treba propustiti da iskoračimo daleko napred. "Ljudi su željni promena i sada je šansa za Srbiju, jer reforme treba da učine da ovo ne bude još jedna propuštena prilika", ocenio je Dačić.
Demokratska stranka Srbije predvođena Vojislavom Koštunicom bila je jedan od ključnih delova demokratskih promena, ali 14 godina kasnije više nije relevantna niti na svom čelu ima čoveka koji je na izborima pobedio Miloševića.
DSS je na prethodnim izborima završio ispod cenzusa i sadaje vanparlamentarna stranka koja se cepa iznutra, a delić vlasti je prigrabila na lokalu, pre svega u Beogradu.
Na drugoj strani, na vlasti je danas Srpska napredna stranka, koja je ubedljivo pobedila na proteklim izborima. Njen lider i premijer Srbije je Aleksandar Vučić, tada funkcioner SRS, a koalicioni partner (iako nepotreban za većinu u parlamentu) jeste SPS predvođen Miloševićevim portparolom Ivicom Dačićem. Predsednik zemlje je Tomislav Nikolić.
Da će 2014. godine u Srbiji biti takva raspodela snaga na političkoj sceni Srbije, teško da je bilo ko očekivao 5. oktobra 2000. godine ujutru kada su ljudi iz cele Srbije izašli na ulice Beograda i izborili se za demokratiju.
Demonstracije su izbile nakon što je Milošević odbio da prizna rezultate izbora za predsednika SR Jugoslavije, 24. septembra 2000. On je na tim izborima izgubio od kandidata DOS-a Vojislava Koštunice, koji je osvojio 50,24 odsto glasova birača, dok je Milošević dobio 37,15 odsto.
Tog 5. oktobra 2000. građani su na poziv lidera DOS-a, a nakon što je Izborna komisija osporila pobedu njihovog kandidata Vojislava Koštunice na izborima 24. septembra, počeli da se okupljaju na prostoru ispred zdanja Doma Skupštine Srbije i to je potrajalo nekoliko dana.
U međuvremenu, lideri DOS-a, ali i više drugih relevantnih činilaca, insistirali su na tome da je Koštunica pobedio već u prvom krugu protivkandidata Miloševića, dok je Izborna komisija saopštila da je kandidat DOS-a osvojio 49 odsto glasova, zbog čega je najavljen naredni krug glasanja.
Prvaci DOS-a su to odbacili, narod se i dalje svakodnevno okupljao, a usledio je i poziv na generalni štrajk koji je kulminirao protestom rudara u Kolubari.
Paralelno s predsedničkim izborima tog septembra 2000. održani su i izbori za tadašnju Saveznu Skupštinu i Skupštinu Vojvodine i na svima je nadmoćno pobedio DOS.
Protest koji je zatim održan u centru Beograda bio je najmasovniji od početka devedestih godina, mada postoje oprečna tumačenja broja prisutnih.
Između ostalog, u glavni grad su tog dana, 5. oktobra, došli organizovano i masovno ljudi iz unutrašnjosti koji su podržavali tadašnji DOS.
Iako je policija nastojala da nekako zaustavi ili omete kolone koje su se uputile ka Beogradu, sve su blokade na kraju bile probijene.
Masovni upad demonstranata u zdanje tadašnje Savezne skupštine, u više talasa, usledio je tog 5. oktobra negde posle 15 časova, kada je zauzeta i obližnja policijska stanica u Ulici majke Jevrosime, u kojoj je bilo smešteno odeljenje MUP-a za opštinu Stari grad.
Paralelno je u više naleta došlo do napada na obližnju zgradu RTS-a, gde je zapaljeno prizemlje, a požar se proširio i na sprat.
To popodne ispred zgrade RTS-a biće upamćeno i po dolasku bageriste Džoa, koji se pridružio demonstantima uletevši u prizemlje zgrade u Takovskoj i tako postao jedan od simbola Petog oktobra.
Policija je pružila otpor, koji je na kraju slomljen.
Između ostalog, iz pravca Takovske je do platoa između Skupštine i zgrade Televizije i Pošte pristigao i konvoj oklopnih vozila, u kojima su, kako se kasnije saznalo, bili pripadnici Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti, ali oni nisu intervenisali.
Milošević se konačno tokom narednog dana obratio javnosti kada je saopštio da je pretrpeo izborni poraz, čemu je prethodio njegov razgovor s Koštunicom.
Koštunica je 7. oktobra 2000. položio zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine, koji su zasedali u Sava centru.
Prema podacima koji su saopšteni, Koštunica je na septembarskim izborima 2000. godine dobio 2.470.304, odnosno 50,24 odsto glasova, a Milošević 1.826.799, ili 37,15 odsto glasova.
Tokom petooktobarskih nemira povređeno je više od šezdeset građana, a dvoje je stradalo, Jasmina Jovanović koja je poginula nakon što je pala pod bager i Momčilo Stakić, koji je umro nakon srčanog udara.
Decembra iste godine održani su vanredni republički izbori.
POSTFESTUM
SPS, čiji je Milošević bio neprikosnoveni lider devedesetih, vratila se na vlast 2008. godine. Nakon pomirenja sa Demokratskom strankom, SPS je postala deo vladajuće koalicije. Lider SPS Ivica Dačić je postao premijer posle majskih izbora 2012. godine, a u novoj Vladi je prvi potpredsednik i šef diplomatije.
Zahvaljujući SPS, marta 2004. izabrana i manjinska vlada Vojislava Koštunice, u kojoj je bila i stranka G17 plus Mlađana Dinkića kao i Nova Srbija Velimira Ilića.
Dinkić je uprkos svemu sve do jula 2013. uglavnom bio konstanta u vlasti, kada je njegov URS izbačen iz Vlade. Velimir Ilić sada sedi u Vladi sa onima protiv kojih se borio, i trenutno je ministar bez portfelja.
Jedini koji je sve vreme na vlasti od 5. oktobra do danas je lider SDPS Rasim Ljajić, sada potpredsednik Vlade, ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, podseća B92.
