Bivša portparolka Haškog tribunala Florans Artman izjavila je da je tužiteljka Karla del Ponte bila spremna da pokrene istragu protiv NATO zbog bombardovanja Srbije, ali da ni NATO ni Srbija nisu Tribunalu dostavili neophodne dokaze potrebne da bi se otvorila istraga.
Dokazi možda postoje, ali nisu dostavljeni, a jedino što je predsednik Srbije i Crne Gore u svoje vreme dostavio su propagandne knjige Slobodana Miloševića, što nije dovoljno za pokretanje istrage, rekla je Artmanova u intervjuu za "Večernje novosti".
Prema njenim rečima, Srbiji je trebalo izuzetno mnogo vremena i da dostavi dokaze o srpskim žrtvama na Kosovu ili o srpskim žrtvama u regionu Srebrenice.
Artmanova je, po prestanku te funkcije, objavila knjigu "Mir i kazna", u kojoj oštro optužuje velike sile da su sprečavale hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Ona u knjizi navodi da su Rusi imali svoje "bratske" razloge, a Amerikanci, Englezi i Francuzi nisu želeli da se otkrije pod kojim uslovima i ustupcima su potpisali Dejtonski mir.
Knjiga je konkretan primer kako medjunarodna pravda, koja nema sopstvenu sudsku policiju, zavisi od dobre volje država. Na taj način je izložena političkom mešanju, od kojih nije svako urodilo plodom, smatra ona.
Prema rečima Artmanove, velike sile se nisu protivile da Milošević bude uhapšen, samo su bile protiv trenutka u kojem je Luiz Arbur podigla optužnicu, "jer su se plašile da to ne obeshrabri Miloševića da potpiše sporazum kojim bi prestala intervencija NATO i bili prekinuti zločini na Kosovu".
Medjutim, Djindjić je mislio da to treba da se uradi što pre, jer je smatrao da je, pored medjunarodne obaveze, postojala i politička neophodnost.
Ocenivši da je Tribunal nepristrasan, ona je činjenicu da se u Hagu sudi mnogo više Srbima nego drugima okarakterisala da to znači "da je postojala masovnija politika zločina sa srpske strane".
Prema njenom mišljenju, nezadovoljnih ima na svim stranama, izmedju ostalog i zato što Tribunal u Hagu nije osnovan da bi sudio svim zločinima, što bi trebalo da završe nacionalni sudovi.
Artmanova smatra da je Ratko Mladić pod direktnom odgovornošću Srbije, s obzirom na to da, kako tvrdi, u njoj boravi od 1997. godine, a da je politika prećutkivanja velikih sila u ovom slučaju omogućila Srbiji da izbegne obaveze.
"Može, dakle, da se konstatuje da su politički razlozi stavljeni iznad pravde u slučaju Mladića, koji se krije već jednu deceniju", dodala je ona.
Na pitanje zašto tek kada joj je prestala funkcija objavljuje knjigu, Artman je rekla da teška i osetljiva pitanja koja pokreće "proističu iz celine elemenata, veoma dokumentovanih u tekstu, koji sakupljeni dozvoljavaju da se dodje do jasnih zaključaka da nije bilo samo blokiranja, nego i direktnih protivljenja hapšenju Karadžića, Mladića i drugih".
Mnogi smatraju da, sve dok politika može da prevladava nad interesima pravde, postoji prostor za izbegavanje pravde, zaključila je ona.
(Tanjug)
Dokazi možda postoje, ali nisu dostavljeni, a jedino što je predsednik Srbije i Crne Gore u svoje vreme dostavio su propagandne knjige Slobodana Miloševića, što nije dovoljno za pokretanje istrage, rekla je Artmanova u intervjuu za "Večernje novosti".
Prema njenim rečima, Srbiji je trebalo izuzetno mnogo vremena i da dostavi dokaze o srpskim žrtvama na Kosovu ili o srpskim žrtvama u regionu Srebrenice.
Artmanova je, po prestanku te funkcije, objavila knjigu "Mir i kazna", u kojoj oštro optužuje velike sile da su sprečavale hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Ona u knjizi navodi da su Rusi imali svoje "bratske" razloge, a Amerikanci, Englezi i Francuzi nisu želeli da se otkrije pod kojim uslovima i ustupcima su potpisali Dejtonski mir.
Knjiga je konkretan primer kako medjunarodna pravda, koja nema sopstvenu sudsku policiju, zavisi od dobre volje država. Na taj način je izložena političkom mešanju, od kojih nije svako urodilo plodom, smatra ona.
Prema rečima Artmanove, velike sile se nisu protivile da Milošević bude uhapšen, samo su bile protiv trenutka u kojem je Luiz Arbur podigla optužnicu, "jer su se plašile da to ne obeshrabri Miloševića da potpiše sporazum kojim bi prestala intervencija NATO i bili prekinuti zločini na Kosovu".
Medjutim, Djindjić je mislio da to treba da se uradi što pre, jer je smatrao da je, pored medjunarodne obaveze, postojala i politička neophodnost.
Ocenivši da je Tribunal nepristrasan, ona je činjenicu da se u Hagu sudi mnogo više Srbima nego drugima okarakterisala da to znači "da je postojala masovnija politika zločina sa srpske strane".
Prema njenom mišljenju, nezadovoljnih ima na svim stranama, izmedju ostalog i zato što Tribunal u Hagu nije osnovan da bi sudio svim zločinima, što bi trebalo da završe nacionalni sudovi.
Artmanova smatra da je Ratko Mladić pod direktnom odgovornošću Srbije, s obzirom na to da, kako tvrdi, u njoj boravi od 1997. godine, a da je politika prećutkivanja velikih sila u ovom slučaju omogućila Srbiji da izbegne obaveze.
"Može, dakle, da se konstatuje da su politički razlozi stavljeni iznad pravde u slučaju Mladića, koji se krije već jednu deceniju", dodala je ona.
Na pitanje zašto tek kada joj je prestala funkcija objavljuje knjigu, Artman je rekla da teška i osetljiva pitanja koja pokreće "proističu iz celine elemenata, veoma dokumentovanih u tekstu, koji sakupljeni dozvoljavaju da se dodje do jasnih zaključaka da nije bilo samo blokiranja, nego i direktnih protivljenja hapšenju Karadžića, Mladića i drugih".
Mnogi smatraju da, sve dok politika može da prevladava nad interesima pravde, postoji prostor za izbegavanje pravde, zaključila je ona.
(Tanjug)
Pridruži se MONDO zajednici.
